Moskvič 2141 „Svjatogor“ iz ove priče predstavlja jedan od najneobičnijih sačuvanih primeraka ovog modela. Automobil je proizveden 1999. godine, ali umesto da odmah bude stavljen u službu, ostao je osam godina parkiran u podzemnoj garaži jednog moskovskog taksi preduzeća.
Tek 2007. godine, kada je istekao period amortizacije, vozila su ponuđena na prodaju. Priča o desetinama praktično novih Moskviča skrivenih u podrumu godinama je kružila internet forumima i često je smatrana mitom, ali se pokazalo da je bila potpuno istinita.
Vlasnik automobila Nikolaj Šuljga prisetio se da je početkom dvehiljaditih, kao mlad porodičan čovek skromnih primanja, uglavnom vozio automobile iz porodice Moskviča 2141. Kada je 2007. godine sa prijateljima ugledao oglas o prodaji potpuno novih Svjatogora iz 1999. godine, odmah su otišli da ih pogledaju. U garaži taksi preduzeća zatekli su desetine automobila sa minimalnom kilometražom. Većina je bila delimično nekompletna pa su nedostajali retrovizori, brisači i pojedini elementi enterijera, ali je bilo očigledno da vozila nikada nisu korišćena.
Prema njegovim rečima, taksi kompanija je automobile dobila direktno od fabrike, ali ih nikada nije uvela u eksploataciju. Verovatno je procenjeno da zbog upitne pouzdanosti i mogućih troškova održavanja neće biti isplativi za taksi službu. Tako su ostali zaboravljeni sve do prodaje. Nikolaj je kupio primerak sa svega osam pređenih kilometara, dok je njegov prijatelj izabrao automobil sa 16 kilometara na kilometar-satu.
Ipak, Nikolaj nije dugo zadržao svoj Svjatogor. Već iste godine ga je zamenio za Chevrolet Impalu iz 1969. godine. Pošto nije imao dovoljno vremena i novca za održavanje američkog klasika, Impalu je ubrzo prodao i praktično ostao bez retkog Moskviča. Njegov prijatelj je, međutim, nastavio da koristi svoj automobil i čak ugradio Renaultov dvolitarski motor F3R sa elektronskim ubrizgavanjem goriva. Posle prijateljeve smrti automobil je nekoliko godina stajao napušten u dvorištu, pa je Nikolaju postalo žao da propada. Nakon sređivanja nasledničke dokumentacije otkupio ga je od udovice 2012. godine i ponovo postao vlasnik jednog od tih „garažnih“ Svjatogora.
U tom periodu već je posedovao retki izvozni Moskvič 412 iz 1969. godine, pa za novi projekat nije imao vremena. Automobil je smešten u garažu, gde je ostao sve do 2023. godine. Tada je konačno započela ozbiljna restauracija. Tokom godina stajanja pojavila se korozija, tri krila bila su oštećena, a mnogi mehanički sklopovi zahtevali su obnovu. Automobil je prošao kompletnu restauraciju karoserije, oslanjanja i kočionog sistema, dok je Renaultov motor zamenjen originalnim agregatom VAZ-2106 kako bi vozilo što vernije odgovaralo fabričkom stanju. Rezultat rada predstavljen je 2025. godine na manifestaciji „Oldtajmer Galerija“ u Moskvi.
Sa finansijske strane, kupovina takvog automobila 2007. godine bila je veoma diskutabilna. Za oko 150.000 rubalja tada se mogla kupiti nova Lada 2105 sa garancijom i lako dostupnim delovima. Modeli kao što su VAZ-2115, Kalina, Priora ili Renault Logan bili su skuplji, ali su nudili savremeniju konstrukciju i sigurniju eksploataciju. Nasuprot tome, Svjatogor je bio automobil koji je osam godina proveo u podrumu i zahtevao ozbiljno sređivanje pre izlaska na put. Međutim, iz današnje perspektive pokazalo se da su kupci koji su ih sačuvali kao buduće kolekcionarske automobile napravili dobar potez, pošto je većina Moskviča sa prednjim pogonom odavno nestala usled korozije.
Vlasnik smatra da je Moskvič 2141 bio jedan od najuspelijih dizajna domaće automobilske industrije. Automobil odlikuju skladne proporcije, veliki klirens i moderan izgled koji je, prema njegovom mišljenju, mnogo bolje podneo zub vremena od klasičnih modela VAZ-a. Njegov primerak zadržao je gotovo potpuno fabrički izgled. Na njemu su originalni točkovi, odgovarajuće taksi nalepnice i replika krovne taksi oznake kakva se koristila krajem devedesetih godina.
Unutrašnjost nudi više prostora nego tadašnje Lade. Automobil je širi od klasičnih modela VAZ-a i „devetke“, a velur sedišta pružaju dobar komfor. Posebnu zanimljivost predstavlja instrument tabla sa dva pokazivača koji na prvi pogled liče na merače goriva. Jedan je zaista pokazivač nivoa goriva, dok je drugi ekonometar, uređaj koji pomaže vozaču da održava što manju potrošnju. U taksi verzijama postojala je i fabrička instalacija za krovnu oznaku i zeleno svetlo povezano sa taksimetrom, koje je signalizovalo da je vozilo slobodno za vožnju.
Tehnički gledano, većina poslednjih Svjatogora koristila je 1,6-litarske VAZ-ove motore sa karburatorom, pošto AZLK više nije mogao da računa na dovoljne količine motora iz Ufe. Posebno cenjeni primerci bili su oni sa Renaultovim dvolitarskim motorom F3R, kojih je proizvedeno relativno malo. Konstrukcija Moskviča bila je neobična zbog uzdužno postavljenog motora i hladnjaka pomerenog ulevo, što ga je razlikovalo od većine automobila sa prednjim pogonom. Automobil je imao petostepeni menjač, prednje disk kočnice i oslanjanje koje je za svoje vreme bilo prilično moderno.
Danas najveći problem predstavlja nabavka rezervnih delova. Delovi za VAZ-ove motore još su relativno dostupni, ali su elementi karoserije i enterijera postali prava retkost. Vlasnici često tragaju za zalihama iz starih garaža i magacina ili kupuju nove serije delova koje proizvode specijalizovane radionice.
U vožnji restaurirani Svjatogor ostavlja bolji utisak nego što bi mnogi očekivali. Zahvaljujući dobroj zvučnoj izolaciji i kvalitetno obnovljenom vešanju, automobil je tih i prijatan za svakodnevnu upotrebu. Motor od 76 KS nije naročito snažan za relativno veliku masu vozila, pa su ubrzanja skromna. Upravljivost takođe nije sportska, naročito zbog teškog prednjeg dela, ali automobil pruža visok nivo udobnosti. Njegova najveća prednost dolazi do izražaja na otvorenom putu, gde zahvaljujući dugom međuosovinskom rastojanju i dobroj aerodinamici stabilno održava brzine od 120 do 130 km/h uz potrošnju od oko sedam litara na 100 kilometara.
Moskvič 2141 pojavio se 1986. godine kao drugi serijski sovjetski automobil sa prednjim pogonom, posle VAZ-a 2108. Nastao je pod snažnim uticajem francuske Simce 1308, ali je ipak imao brojna sopstvena tehnička rešenja, uključujući drugačiji raspored motora i potpuno drugačiju mehaniku. Modernizovan je 1998. i dobio ime „Svjatogor“, uz novu prednju masku, svetla, krila i haubu. AZLK je tada planirao bogato opremljene verzije sa klima-uređajem, električnim podizačima stakala, servo-upravljačem i snažnim Renaultovim motorima, ali su finansijski problemi fabrike sprečili ostvarenje tih ambicija. Početkom dvehiljaditih proizvodnja je praktično zamrla, čime je završena istorija jednog od najambicioznijih projekata sovjetske i ruske automobilske industrije.
AutoRepublika
Tekst je prepevan sa ruskih Kolesa, autor je Евгений Балабас, a fotografije je uradla Светлана Парфёнова
(27)
