Poseta Balatonskom jezeru i trci u takmičenju WSBK-a kao predstavnik kluba ljubitelja Ducatija

Klub ljubitelja Ducatija (Ducati Official Club Serbia), pozvao je dva člana da dođu u goste mađarskom Ducatijevom klubu, na događaj World SuperBike, tačnije WSBK Hospitality Dinner – Hungarian Round 2026 – D.O.C. Exclusive Experience koji se održavao 30. aprila 2026. godine. Naime suštinski domaćin je bila Aruba.it, ali o tome nešto kasnije.

Pored moje malenkosti (osobe sa inicijalima M.B, 45), ovom pozivu se odazvao, još jedan cenjeni član DOC-a Srbija, Darko M. Inače Darko (čiji bi inicijali u crnoj hronici glasnili D.M. pa se ne bi znalo da li je u pitanju Darko ili Dragana Mirković) je veliki ljubitelj marke Ducati, benda Slayer, koji je još kao jako mali slušao sa Acom Lukasom, a svirao je u grupi iz koje je nastao bend Prljavi inspektor Blaža i kljunovi.

Pripreme su krenule mnogo ranije, a ovo je „moj prvenac“ odlaska na neku moto trku, da ne govorim, o „večeri dobrodošlice“ i odlasku u boks, kao i upoznavanju tima aruba.it.

Tom prilikom rezervisali smo smeštaj (iako nismo još dobili zvaničnu potvrdu od Arube i mađarskog DOC-a), u mestu koje je bilo najbliže stazi je na samom jezeru Balaton (nešto više od 20km od staze), zove se Siofok sa nekim čudnim slovima (Siófok), pa nikako nisam znao kako da tačno pročitam ime mesta, ali Darko je u tome briljirao.

Potvrdu i spisak gostiju dobili smo 27. 4. 2026, a Darko je u međuvremenu kupio trodnevne karte za trku.

Međutim, račun za karte je uredno stigao, ali kartne nikako nisu stizale, do jednog dana pre trke.

Plan je bio sledeći… Krećemo 30. 4. iz Beograda sa MOL-ove pumpe, jer ipak idemo u Mađarsku. Ruta je bila auto-putem do Inđije i nakon toga sve su bili regionalni putevi.

Pauzu smo pravili na pumpi u Bačkoj Topoli.

Tada samo osetili „sladunjav“ miris oko mog motorcikla, na šta je Darko konstatovao da je u blizini neka kuhinja i da se tu dobro kuva, a miris ga je podsećao na kari, pa je pretpostavio da se radi o indiskoj kuhinji, ili je bio mnogo gladan. Nakon kraće diskusije, odagnao sam misli da miris dolazi od mog motorcikla, što će se kasnije ispostaviti kao pogrešan zaključak.

Granicu smo prešli na graničnom prelazu Bajmok. Pre polaska bilo je bojazni da će biti gužvi, međutim kada smo stigli samo dva vozila bila su ispred nas. Najduže je trajalo fotografisanje (verovatno zbog softvera), a otiske su uzimali Darku, dok meni to nisu tražili. Doduše uredno smo morali da otvorimo kofere i pokažemo šta smo spakovali u kofere motorcikla. Tada je Darko primetio baricu ispod mog motorcikla. Složili smo se da su verovatno u servisu, koji sam uradio sipali malo više tečnosti pa motor izbacuje višak rashladne tečnosti.

Stigli smo neka tri sata pre svečane večere, smestili se i konstatovali da mi je procurela pumpa za vodu, ali sam dobio uputstva od servisa, šta da radim kako bi mogao da nastavim da vozim motor i kako bi stigao na svom motoru kući, što se i dogodilo. Nezgodno je bilo što ništa od servisa nije radilo za prvomajske praznike, a mi smo se kratko zadržavali.

Smeštaj je bio pristojan i prostran, a kako usput nismo jeli, odlučili smo da posetimo restoran „Šandor“ i da ručamo.

Nakon toga smo se presvukli i u bojama DOC-a Srbija krenuli na večeruna Balaton Park Circuit u organizaciji mađarskog DOC-a i Arube.

Kada smo stigli do staze Balaton Park, bilo je prisutno mnogo redara, ali nismo znali gde je glavni ulaz pa smo tražili uputstva kako da dođemo do tačke gde se svi sastajemo za događaj  WSBK Hospitality Dinner – Hungarian Round 202. Redari su na sreću sjajno govorili više jezika, takoreći bili su poliglote, ali su na svim jezicima govorili iste reči „kontrol, kontrol“ 🙂

Ove reči su postale i interna fora za boravak u Mađarskoj. Mi smo besomučno pokazivali papire, a niko nije znao da nas uputi na pravo mesto, pa smo tako dvadesetak minuta tražili ulaz. Na sreću stigli smo na vreme, dok su neki i kasnili. Parking je bio poljana pod travom, a deo puta oko staze je bio makadam.

Na glavnom ulazu se okupilo više članova DOC-a iz Mađarske, Slovenije, Moldavije i drugih zemalja, a domaćin nam je bila Italijanka iz Arube, Liza Toseti. Tu se je engleski jezik već imao neko značenje pa je komunikacija bila značajno lakša.  Obilazak padoka je tada mogao da počne.

Tu smo mogli da vidimo kamione i ostale pokretne građevine svakog tima, kao i slike vozača, imena timova i drugo. U ostalom, slike govore hiljadu reči…

Sve je bilo uredno i perfektno čisto, na ravnom novom asfaltu, a interesantno je da smo mogli da vidimo i tim „Ducati Barni-Spark Racing“ koji ima veze sa Srbijom, a za koji vozi čuveni Alvaro Bautista 19 i mladi italijanski vozac Yari Montella 5.

Nakon kraćeg obilaska ušli smo u boks Arube gde su bili motori za trku. Darko i ja smo se igrali sa ručicom gasa šampionskog motora, pa smo primetili da je hod gasa jako kratak. Za ovaj postupak smo prekoreni kao deca, jer je motor bio prikačen na uređaj koji snima parametre. Rečeno nam je da će inženjeri biti zbunjeni zašto je „otvaran“ gas u tom trenutku, dok motor stoji. Kasnije, na trci videćete da ti naši dečiji postupci, da ne kažem igrarije, nisu imali uticaja na rezultat…

Nakon zajedničkog fotografisanja usledio je odlazak na večeru, a Darko i ja smo zauzeli busiju prvi sto pored vozača Arubinog tima Nikole Bulege (Nicolo Bulega). Hrana je bila dominantno italijanska i dobrog ukusa, ali ako bi me neko pitao kako se zovu jela koja sam probao, mogao bi da ponovim samo da sam za dezert jeo sladoled od vanile. U ostalom, došli smo siti, a hrana nam nije bila u fokusu, već sva ostala dešavanja.

Naravno po završenoj večeri tražili smo da vodeći nam vozač tima Bulega potpiše zastave DOC-a, a dali su nam i fotografie koje je Nikolo potpisao (4 komada, a Darku još nisam dao njegove dve). Usledio je povratak u smeštaj, po mraku i zaslužen odmor.

Drugog dana (na praznik rada, to jest Prvi maj) bili smo slobodni pa smo prošetali pored jezera Balatona, za koje smo kasnije saznali da je jako plitko i da celo može da se pregazi. Proverio sam ove navode i samo su delimično tačni (takva je zapadna strana jezera). Oko jezera imao dosta zelenila pa je i obala pod travom.

Iako mi pumpa za vodu nije bila u baš najboljem stanju popodne smo odlučili da odemo do grada Vesprema (koji ponovo ne znam kako se čita), ali pitaću Darka.

Lep mali grad, bez zgrada, čist, uređen, sa sređenim fasama, malo kaldrme i dobrim sladoledom. Bili smo prijatno iznenađeni izgledom jednog malog mesta nadomak jezera…

Povratak je išao bez problema, a moja ranjena mašina povremeno je krvarila, što se kaže izvacivala je rashladnu tečnost. Tečnost sam redovno dolivao po dobijenim uputstvima iz ovlašćenog servisa (naravno i Darko je pritekao u pomoć).

Došao i drugi maj, dan za odlazak iz hotela, dan za trku i dan za povratak kući…

Nakon provere tečnosti u motoru (gde je sve bilo u redu), odjavili smo se iz hotela spremili i krenuli ka stazi Balaton Race Circuit. Kada smo stigli vozili smo nekoliko kilometara po tucaniku gde smo imali obezbeđen parking za motore, kao mogućnost da ostavimo stvari (kacige, jakne i drugo), što smo i učinili.

Po istom takvom putu išli smo na ulaz za tribine, mnogo okolo, jer je sve bilo ograđeno i puno „kontrolo, kontrol“ osoba, koje zovemo redarima… Ušli smo bez problema, skeniranjem QR kodova sa karata, a na tribine se dolazilo preko montažno-demontažnih stepenica i platformi koje su se malo ljuljale, ali smo ipak uspešno prešli tu deonicu dva puta, jer da nismo, niti bih ja sada pisao ovo niti biste vi imali jedan dosadan i opširan tekst da pročitate.

Pored tribina bili su postavljeni montažno-demontažni toaleti, izuzetno čisti i urednu, a bilo je moguće i kupiti hranu i piće… Darku je pripala čast da čeka u redu za hranu i piće.

Pogledali smo više trka, pa je tako u trci World SSP (SuperSport) koja se održava pre glavnog događaja (glavne trke) pobedio francuski vozač Valentin Debis na kineskom motociklu ZX Motou, a nakon dvostruke pobede u Portugaliji to jest prve ikada zabeležene za kineske prozivođače motocikala, pa smo mogli da vidimo nikad srećnije Kineze na tribinama.

Sada smo sačekali glavnu trku, i fotografisali smo malo, sve pred krug zagrevanja, i videli smo vozača pored koga smo pre dva dana večerali Bulegu, koji je vozio DUCATI za Arubin tim. Nakon kruga zagrevanja, trka je počela. Očekivano, prva tri mesta bili su Ducatijevi motorcikli, iz dva tima. U toku trke, tima Ducatija Go Eleven, vozač Lorenco Baldasari 34 je izleteo sa staze, pa je na trećem mestu završio bivši vozač MotoGP-a Migel Oliveira 88 koji nastupa za tim BMW Motorrad WorldSBK. Naravno, pobedu je odneo Bulega, za koga se šuška po moto krugovima da će preći u Moto GP.

Kada je u pitanju gledanje trka na stazi, mogu preneti svoj utisak, ako to bilo koga zanima… Sa aspekta gledaoca, motori brzo prođu pored tribine na startno-ciljnom pravcu, a onda se čeka sledeći krug, pa tako TV prenos izgleda bolje, iako na stazi postoje veliki LED ekrani na kojima se može pratiti trka.

Komentator priča na mađarskom jeziku, koji ja ne razumem, ali Darku dobro ide, pa je njemu bilo možda zanimljivije. Kada je u pitanju zvuk, o da, zvuk pobeđuje sve drugo, a viđao sam ljude sa antifonima u publici. Start trke kada svi startuju motore, oseti se u stomaku, kako sve vibrira. Rezimirano, na TV-u je bolje gledati, ali je na trci potpuniji osećaj za ostala čula čoveka.

Krenuli smo lagano ka parkingu gde su naši motori bili parkirani, preko onih istih stepenica i platforme, gde je bila velika gužva i sve se ljuljalo kao na čamcu ili kao da smo pripiti, nije prijatno, ali je izvodljivo.Tek tada smo videli koliko smo blizu motorima i koliko imamo da pešačimo okolo.

Komentarisali smo kako je organizatori trebalo da naprave više ulaza, a ja sam predložio da pokušamo prečicom, možda nas i puste. Uočili smo jednu devojku kako pokušava to isto što je meni palo na pamet, a kada smo videli da nju nisu pustili „kontrol, kontrol“ momci, shvatili smo da je iluzorno da to i pokušavamo.

Ostalo je još samo da na mom motoru proverimo nivo tečnosti i zaputimo se ka otadžbini. Tako je i bilo, nivo tečnosti dobar i krećemo. Još je bio dan kada smo prešli granicu, a ostavljajući kilometre regionalnih puteva bili smo sve bliži Beogradu….

Moram da napomenem i to da je i Darko doprineo ovom tekstu, i da je izvršio nekoliko bitnih korekcija kako bi svi podaci bili tačni.

Umalo da zaboravim, Darka sam predstavio, a da o sebi ništa nisam rekao… Biće i toga, možda, ali neki drugi put…

Miloš Bakić

(127)