Henri Ford je imao običaj da svakog jutra prošeta parkingom u okviru svoje fabrike, i da zapiše registracije automobila koji ne nosi značku njegove firme. Onda bi pronašao vlasnike tih vozila i na licu mesta im uručio otkaz. Poruka je bila jasna, pa tako zaposleni ne bi mogli da rade za tada najvećeg američkog proizvođača, ako ga ne predstavljaju u najboljem svetlu, a to je tako što će voziti Fordove modele.
Lojalnost brendu, u svetu automobilske industrije, nikada nije bila samo poželjna osobina, ona se često podrazumeva. Zaposleni u velikim kompanijama ne predstavljaju samo radnu snagu, već i ambasadore vrednosti koje te kompanije zastupaju. Korišćenje proizvoda sopstvene kuće, u tom kontekstu, često se smatra pitanjem profesionalnog integriteta, ali i svojevrsnog nepisanog pravila koje prati privilegije i pogodnosti rezervisane za najodanije.
Upravo takva filozofija danas dolazi u centar pažnje, i to zahvaljujući potezima Stellantisa kao jednog od najvećih automobilskih konglomerata na svetu. Grupacija koja pod svojim okriljem okuplja brojne marke, našla se u žiži javnosti nakon što je odlučila da zaoštri interna pravila koja se tiču – parkiranja.
Povratak zaposlenih u kancelarije, pet dana u nedelji, otvorio je praktičan, ali očigledno i simbolički važan problem: nedostatak parking mesta. Međutim, ono što je izazvalo buru reakcija jeste način na koji je taj problem rešen. Naime, određena parking mesta sada su striktno rezervisana za vozila iz Stellantisovog portfelja, dok su vlasnici automobila konkurentskih proizvođača upućeni na ograničene zone koje se brzo popunjavaju.
Obezbeđenje je, prema navodima zaposlenih, počelo da izdaje opomene onima koji parkiraju na „pogrešnim“ mestima. Iako te opomene trenutno ne donose finansijske posledice, njihovo gomilanje može dovesti do neprijatnih situacija, poput blokiranja vozila takozvanom „kandžom“, što zahteva intervenciju nadređenih za uklanjanje. Takav scenario, u korporativnom okruženju, ne predstavlja samo logistički problem, već i potencijalnu neprijatnost za vlasnika vozila.
Zanimljiv detalj u celoj priči dolazi iz jednog od internih komentara zaposlenih, koji je izazvao posebnu pažnju. Radnik koji je dobio opomenu zbog parkiranja svog sportskog modela Eagle Talon ironično je primetio da bi obezbeđenje moglo da se podseti istorije, budući da je ovaj model (zapravo prepakovani Mitsubishi Eclipse) nekada bio deo Chryslerove porodice, koja danas pripada Stellantisovoj grupaciji. Njegova primedba otvara šire pitanje: gde se povlači granica između korporativne lojalnosti i istorijskog nasleđa jednog marke?
Portparol Stellantisa, u izjavi za Wall Street Journal, naglasio je da se od zaposlenih očekuje da poštuju jasno postavljenu signalizaciju i interne smernice o parkiranju. Ipak, reakcije zaposlenih ukazuju na to da ova politika nije samo tehničko pitanje organizacije prostora, već i pitanje percepcije i identiteta unutar same kompanije.
Važno je napomenuti da ovakva praksa nije ekskluzivna za Stellantis. Veliki američki proizvođači automobila već decenijama neguju sličan pristup, podstičući zaposlene da voze automobile koje sami razvijaju i prodaju. Ideja iza toga je jednostavna: izgradnja ponosa, jačanje interne prodaje i stvaranje autentične veze između proizvoda i ljudi koji stoje iza njega.
Ipak, u eri kada su granice između brendova sve fluidnije, a istorije kompanija isprepletane kroz spajanja i akvizicije, ovakva pravila dobijaju novu dimenziju. Ono što je nekada bilo jasno definisano, danas postaje predmet rasprave – i podseća da, čak i u svetu precizne mehanike, emocije i percepcija igraju podjednako važnu ulogu.
AutoRepublika
(376)
Ne razumem sa kojim pravom poslodavac može da vrši diksriminaciju zaposlenih pa osnovu brenda automobila koji zaposleni privatno poseduju ?
Koji član Zakona uopšte prisiljava poslodavca da obezbeđuje parking zaposlenima? Zašto misliš da poslodavac nema zakonski osnov da nagradi samo one koje želi i ceni da je potrebno? Biraj šta hoćeš da voziš i s kim hoćeš da se družiš, ti radniče jedan. Ali, dozvoli i meni kao poslodavcu isto to pravo.
Ovo bi ti u Srbiji bila čista diskriminacija. Jer, iako je kriterijum za podelu parkinga na prvi pogled neutralan (brend vozila, a ne lično svojstvo zaposlenog), on u praksi stavlja jednu grupu lica – zaposlene koji ne poseduju vozila Stellantis grupacije – u značajno nepovoljniji položaj. A iako posedovanje automobila određenog brenda nije eksplicitno navedeno kao lično svojstvo, ono se može podvesti pod širu kategoriju „imovnog stanja“, koje je kao osnov diskriminacije izričito zabranjeno Ustavom, Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Povreda prava na jednake uslove rada – obezbeđivanje besplatnog i bezbednog parkinga, iako nije zakonska obaveza poslodavca,… Pročitaj više »
U potpunosti saglasan. Diskriminacija ili favorizovanje svojih. Tužba bilo gde u svetu prolazi. Tako da sumnjam u ovo njihovo ponašanje.
Pa i poslodavac je favorizovao svog kolegu radnika, kada je primio njega a ne nekog drugog. Nije li krajnje logično očekivanje kupca da i prodavac kupuje od njega?
Favorizovao ga je kao sredstvo za ostvarenje sopstvenog benefita.
Bilo kakav vid prisile smatram najobicnijim primitivizmom rukovodilaca.
Znam i neke obrnute slucajeve, kada rukovodioci traze od svojih saradnika da voze automobile drugih maraka, sa ciljem da steknu univerzalni osecaj za razvoj automobila.
Ne znam na koju se zemlju odnosi napisano ali u Francuskoj tako nesto tesko da ce proci! Veoma cesto se parkiram u njihovoj fabrici Poissy u okolini Pariza, gde su u vecini slucajeva krsevi svih marki! Obicni radnici nemaju dovoljno visok zivotni standard da bi kupili novi automobil, uostalom prosecna starost automobila u Francuskoj je nekih 12 godina. Stellantis odobrava popust zaposlenima od oko 20 %, isto toliko, ukoliko ne i vise, moze se „ogrebati“ u bilo kom prodajnim salonu… E sad, ukoliko poslodavac pod znatno povoljnim uslovima ponudi kupovinu novog vozila, svi ce rado pazariti kucni model, zar ne?… Pročitaj više »