AR pijaca klasika: Pinzgauer američko-švajcarskog glavonje

Svi mi koji smo odrasli na ratnom Balkanu smo se sigurno barem jednom sreli s čuvenim Pinzgauerom. Proizvodio se od 1971. do 2007. godine i pokazao se izuzetno popularnim i sposobnim za sve terene, do te mere da je bio omiljen kod vojnih jedinica širom sveta. Nekadašnja Jugoslovenska Narodna Armija je u svom vlasništvu imala 3.975 primeraka, u verzijama sa pogonom na četiri i šest točkova, a mnogi od njih su nakon vojne karijere prodati privatnim kupcima i prerađeni u kampere i ekstremne terence.

Pinzgauer je naziv dobio po istoimenoj vrsti konja i zajedničkim snagama je razvijen od strane tri partnera. To su Steyr, Daimler i Puch i tokom većine karijere se proizvodio u Austriji, mada ćemo ga kasnije videti na proizvodnim trakama montiranim i u Velikoj Britaniji.

Pokazao se veoma popularnim širom sveta, najviše iz razloga što je mogao da savlada sve terene i pritom istovremeno da poveze vojsku ili opremu. Prva generacija se proizvodila od 1971. do 1980. godine i pokretao je 2,5-litarski benzinac (na kratko i 2,7-litarski) sa 87 konjskih snaga i maksimalnih 180 Nm obrtnog momenta.

Kasnije će da uslede i benzinci sa pet i šest cilindara, ali tek kada na tržište stigne druga generacija. Snaga se preko petostepenog manuelnog menjača prenosila na sva četiri ili na svih šest točkova. I pored svih spomenutih vrlina, Pinzgauer je često kritikovan zbog nesrazmerno velike potrošnje goriva, kao i zbog relativno skromne maksimalna brzine, koja je iznosila tek 110 km/h za model 4×4, odnosno 100 km/h za verziju 6×6. Ali sve dok je bezbedno prevozio vojsku i opremu preko neasfaliranih puteva, niko se nije zaista i dubinski žalio, što je ujedno i razlog zašto je Pinzgauer uspeo da opstane na tržištu sve do 2007. godine.

Primerak iz današnje priče smo pronašli na sajtu Bring a Trailera, i na prvi pogled deluje kao još jedan od mnogobrojnih Pinzgauera, sve dok ne ugledamo ko je nekada bio njegov vlasnik. Šta kupuje čovek koji je svojevremeno pokušao da od Pontiaca napravi američki odgovor na BMW? Šta bira automobilista koji je tokom karijere sedeo u vrhu sve tri velike detroitske kompanije? To su General Motors, Ford Motor Company i Chrysler. Šta kupuje čovek kada mu sopstvena kolekcija postane pomalo dosadna? Ako ste pomislili da će izabrati nešto što ga podseća na evropske korene, pogodili ste.

U pitanju je Steyr-Puch Pinzgauer 710M iz 1974. godine, vojni radni konj sa Alpa, koji u garaži Boba Luca stoji kao svojevrsna lična uspomena. Luc, švajcarsko-američki automobiliski veteran, poznat po direktnom stavu i strasti prema mehanici, u ovom austro-evropskom terencu vidi nešto više od puke egzotike.

Iako američki državljanin, Luc je zapravo rođen u Švajcarskoj i dugi niz godina će raditi za evropsku diviziju Forda, zatim za Opel i na kraju je bio jedna od najzaslužnijih osoba za osnivanje BMW-ove divizije M. Do današnjeg dana je jedini „glavonja“ koji je imao visoke pozicije u sva tri američka pomenuta najveća proizvođača četvorotočkaša.

Lucov Pinzgauer je rana verzija 710M , s platnenim krovom koji se skida i konfiguracijom za do deset putnika. Postojale su i varijante s ravnom tovarnom platformom, izvođenja s petoro vrata, kao i sanitetske konfiguracije. Ali 710M u osnovi ostaje ogoljena, radna mašina, sklopljena bez luksuza, bez pretvaranja.

Za razliku od američkog AM General Humveeja s masivnim Detroit dizelom V8 ispod haube, rani Pinzgauer pokreće 2,5-litarski vazdušno hlađeni četvorocilindraš. Sa oko 87 konjskih snaga, brojke ne impresioniraju, ali koncept da. Potpuno nezavisno oslanjanje, retkost za terence tog doba, daje mu zavidnu sposobnost na neravnim podlogama. Petostepeni manuelni menjač s minimalnom sinhronizacijom i dvostepeni reduktor zahtevaju odlučnost i mehanički osećaj. To je vozilo koje vas tera da učestvujete u vožnji.

Mehanika je pritom krajnje pristupačna. Ispod malog prednjeg poklopca gotovo sve je dostupno i popravljivo bez specijalnih alata. Upravo ta vrsta robusne jednostavnosti prelazi granice i kulture, i verovatno je ono što Luc, poznat po ljubavi prema „pravim“ automobilima, najviše ceni.

Ovaj konkretni primerak je sredinom 2005. godine restauriran u Mičigenu, dobio je novo platno sa fleksibilnim prozorima, zadnja vrata koja se otvaraju u stranu i praktične pregrade za skladištenje ispod tovarnog prostora. Već je menjao vlasnika putem aukcijske platforme Bring a Trailer 2021. godine, a sada se ponovo našao u opticaju. U vreme pisanja ove priče, oko četiri dana pre kraja aukcije, najveća od devetnaest ponuda iznosi 15 hiljada američkih dolara.

Možda Pinzgauer ne deli garažni prostor sa američkim mišićavim kupeima ili modernim superautomobilima, ali upravo u tome leži njegova čar. U kolekciji čoveka koji je proveo život oblikujući sudbinu velikih brendova, ovaj austro-vojni veteran predstavlja podsetnik da su najzanimljiviji automobili često oni koji su nastali iz potrebe, a ne iz marketinga.

Zoran Tomasović

Slike: Bring a Trailer

(227)