Zanimljivost dana: Nemački hot rod

Hot rod je po definiciji automobil iz koga je izabečno sve što je dodavalo nepotrebnu masu, a onda ugrađen veći i moćniji motor. Obično pomislimo na neke klasične američke četvorotočkaše kada pričamo o ovoj kategoriji, ali nije bila retkost ni da ih prati ostatak sveta. Čak i veliki Mercedes je jedno vreme pokušavao da ubedi Jenkije da je mnogo više od „zvaničnog prevoznog sredstva Adolfa Hitlera“, a kao rezultat takve strategije su predstavljeni mnogobrojni legendarni modeli. U ovom izdanju analiziramo čuveni 300 SEL 6.3 i način kako je spojio karakteristike dve potpuno drugačije škole.

O prethodnicima današnje S Klase smo nekoliko puta pisali na sajtu AutoRepublike. Verzija koja je otvorila Mercedesu vrata svetskih tržišta je nosila kodnu oznaku W111/W112 i trebalo je da popuni prazninu između onih jeftinih modela za šire narodne mase kao što je W120/W121 i skupocene limuzine W187. Proizvodiće se od 1959. do 1971. godine, a više o njemu možete da pročitate ovde.

Ovaj automobil je doneo neke karakteristike specifične za američko tržište, kao što su dosta hroma i mali rep, a poruka je bila jasna – dok se razrušena Evropa još uvek oporavljala od posledica rata, Sjedinjene Američke Države su postale glavno tržište za Mercedes.

Rad na nasledniku je počeo još početkom šezdesetih godina i ponovo su Amerikanci bili glavni na umu. Međutim, tako nešto je predstavljalo veliki problem za sam Mercedes, koji je navikao da prati evropsku strategiju gde se jedan automobil prodavao i po deset do petnaest godina bez većih promena. S druge strane, Amerikanci su zahtevali promene gotovo svake godine i potpuno novi model svakih veliko godina. Takva „politika“ je označila da su spomenuti W111/W121 delovali zastarelo već po ranih šezedesetih godina iako su u izložbeno-prodajne salone stigli 1959. godine.

Baš kao i kod prethodnika, dizajn je dopao šaka dva velikana automobilske industrije, a to su Pol Brak i Fridrih Gajger. Novitet je morao da ima prepoznatljive Mercedesove dizajnerske linije poput čuvene maske hladnjaka, ali je po svim drugim detaljima morao da prati ostatak industrije. Brak i Gajger su se držali logike da je evolucija bolja od revolucije, pa iako su noviteti svakako delovali moderno, više su izgledali kao restilizovani W111/W121 nego kao potpuno novi modeli.

Mercedesova strategija da od jednog vozila napravi dva podeljena paketa se u prošlosti pokazala veoma uspešnom. W111 je tako bio slabije opremljeni model, sa motorima skromnije radne zapremine, dok je W112 bio napucan opremom i smatrao se mnogo prestižnijom opcijom.

Slična poslovna ideja je iskorišćena i kod naslednika. W108 je stizao u verzijama 250 S, 250 SE i 300 SEb dok se W109 mogao naručiti samo kao 300 SEL. Varijante 250 S i 250 SE su delile 2,5-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji sa 130 i 150 konjskih snaga dok su verzije 300 SEb i 300 SEL pružale novi 3,0-litarski benzinac sa po 170 „grla“. W109 je naravno bio bolje opremljen i samim tim je predstavljao vrhunac ponude. Spomenućemo da su oba modela bila dostupna samo kao limuzine dok su ulogu kupea i kabrioleta nastavili prethodnici.

Iako su obe konfiguracije dobile dosta pohvala od strane medija i kupaca, kod američkih mušterija je preovladao jedan veliki problem. A on se naravno odnosio na snagu. Dok se Mercedes svakako kupovao zbog visoke završne izrade, tehnologije i opreme, ipak pričamo o sredini šezdesetih godina kada se snaga kod Jenkija otela kontroli.

W108/W109 je ipak bio duet težak oko dve tone, pa je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo četrnaest sekundi. Ovaj automobil takođe nije bio pristupačan, pošto je čak i bazni 250 S koštao 5.747 američkih dolara (oko 57.957 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), a 300 SEL čak 9.910 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 99.940 dolara). Bez obzira na sve vrhunske kvalitete Mercedesa, nemački proizvođač vozila je znao da gubi dosta mušterija od onih tradicionalnih kupaca domaćih brendova kao što su Cadillac, Lincoln i Imperial.

Mercedes će vremenom da predstavi i konfiguracije sa V8 ispod haube radne zapremine 3,5 i 4,5 litara, ali je za našu priču najbitniji čuveni 300 SEL 6.3. Na njegovu ideju je došao inženjer Erih Vaksenberger tako što je posmatrao američke firme kako u kompaktne automobile ugrađuju motore iz većih četvorotočkaša.

Primera radi, revolucija takozvana „muscle cars“ je započela baš tako što je Pontiac ugradio V8 iz glomazne limuzine Grand Prix u kompaktni model Tempest, pa se Vaksenberger zapitao zašto takva strategija ne bi mogla da funkcioniše i kod Mercedesa. Kompanija je u ponudi ipak imala jedan od najpoželjnijih automobila na svetu sa oznakom 600, a na zadnjim sedištima se vozio svaki svetski državnik. Više o njemu možete da saznate ako kliknete ovde. A verziju 600 je pokretao 6,3-litarski benzinac sa osam cilindara i s 250 konjskih snaga i maksimalnih 500 Nm obrtnog momenta, dok je menjač bio četvorostepeni automatski.

Nakon višemesečnog testiranja, novitet je debitovao na Salonu automobila u Ženevi i privukao je veliku pažnju svojom pojavom. Zvanične informacije kažu da je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h trajalo 6,6 sekundi uz maksimalnu brzinu od 220 km/h. To je označilo da je 300 SEL 6.3 zvanično bio najbrža serijska limuzina na svetu, a oni koji su imali prilike da ga testiraju će reći da je izuzetno komforan i stabilan čak i pri brzinama koje prevazilaze 200 km/h.

Automobil je od opreme takođe posedovao sve što se poželiti može, kao što su disk kočnice, centralna brava, servo volan, prozore sa staklima pokretanim na dugme i čuveno vazdušno ogibljenje. Za one koji su spremni izdvojiti koji dolar više, kupci su mogli da dobiju i klimu, šiber, mali sto u zadnjem predelu vozila, lampu i još mnogo toga.

Astronomska cena od 39.160 nemačkih maraka, odnosno 15.122 američka dolara (oko 138.040 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) je označila da je 300 SEL 6.3 postao jedan od najskupljih četvorotočkaša na svetu. Ni sam Mercedes nije očekivao veliki komercijalni uspeh i planirao je napraviti tek koju stotinu vozila svake godine. Ipak, u periodu od 1968. do 1972. godine će biti prodato čak 6.526 primeraka, što je pokazalo da postoji interesovanje za limuzine visokih performansi. Naslediće ga model 450 SEL 6.9 koji ćemo analizirati neki drugi put.

Mercedes nikada nije nameravao da se trka sa 300 SEL 6.3, ali je tada samostalni AMG tjunirao jedan primerak i početkom sedamdesetih godina beležio pozitivne rezultate. Više o njemu možete da pročitate ovde.

W108/W109 se danas smatra komercijalnih uspehom pošto je u periodu od 1965. do 1972. godine prodat 383.361 primerak, pre nego što ga je zamenio novi W116. Model 300 SEL 6.3 možda nije igrao veliku ulogu ako sagledamo samo prodajne rezultate, ali je svakako podigao imidž Mercedesa u još većoj meri i od njega napravio „svetski standard“.

Zoran Tomasović

(712)