Zanimljivost dana: Da li je Ford mogao da nastavi da dominira na LeMansu?

Istorija modela nazvanog Ford GT40 je toliko puta ispričana na ovom sajtu da se čini da nema ništa više novo da se doda. Priča obično počinje sa detaljima kako Ford nije uspeo da kupi Ferrari početkom šezdesetih godina prošlog veka, nakog čega je odlučio da mu se osveti na tada najvećoj profesionalnoj trci na svetu. To se odnosi na 24 sata LeMansa u Francuskoj, gde je GT40 imao dosta problema tokom prve dve godine pre nego što je slavio čak četiri godine za redom.

Ono o čemu se jako malo priča je njegov naslednik pod imenom P68 i to sa opravdanim razlozima, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo ga analizirati.

Iako je GT40 slavio četiri puta u Francuskoj, samo dve pobede su zapravo bile izvojevane od strane Fordove fabričke ekipe. Prve godine je slavilo par vozača sa Novog Zelanda, Brus Meklaren i Kris Ejmon, ali je prvi čovek tima Henri Ford II želeo američke vozače za volanom američkog automobila. Uspeh je onda ponovljen 1967. godine, ovaj put sa Jenkijima, kada su slavili Den Garli i Ej Džej Fojt.

Međutim, dok su Amerikanci slavili, svetska automobilska federacija Fédération Internationale de l’Automobile (FIA) je vredno radila na promeni pravila, bez da se konsultovala sa ijednim timom. Ona su važila za narednu sezonu Svetskih sportskih automobila, a trka na LeMansu je bila deo takve sezone.

Nova pravila su označila da su prototipovi u takozvanoj grupi 6 limitirani na zapreminu motora od 3,0 čitra, umesto ranijih 5,0 litara. Grupa 4 je i dalje dozvoljavala zapreminu motora od 5,0 litara, ali da bi se automobil homologovao, bilo je potrebno napraviti minimalno 50 jedinica za drumsku upotrebu.

Iako će Ford da kompletira preko 100 jedinica modela nazvanog GT40 (kako za staze, tako i za vožnju na javnim putevima), ova odluka je toliko naljutila čelnike američke firme da su se brzo povukli. Isto je uradio i Ferrari sa svojim modelom 330 P4 koji nije bio u stanju da napravi 50 drumskih jedinica.

Međutim, samo zato što glavonje iz Detroita nisu više želele da se trkaju, ne znači da su sve divizije delile mišljenje. Među njima je bila i britanska divizija koja je odlučila da napravi sopstveni model za grupu 6 i nastavi tamo gde je GT40 stao.

Njima je u korist išla i informacija da je Cosworth upravo kompletirao novi 3,0-litarski motor za šampionat Formule 1. Debitovao je u trećoj trci sezone 1967. u Formuli 1 i prošetao se do pobede, pa su Britanci smatrali da bi oko njega mogli da naprave i uspešnog takmičara za trke izdržljivosti. Posao je dopao ruku privatnog tima po imenu Alan Mann Racing (AMR), što nije bilo slučajno. Naime, AMR je ranije bio Fordov fabrički tim i učestvovao je u razvoju GT40-a od prvog dana, a takođe se svake godine takmičio na trkama izdržljivosti.

Kao što smo spomenuli, Cosworthov centralno postavljen motor je bio radne zapremine 3,0 litara sa osam cilindara, a razvijao je 420 „konja“ i maksimalnih 366 Nm obrtnog momenta. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača. AMR se postarao i za aerodinamičnu školjku, šasiju, kočnice, ogibljenje i gotovo svaki drugi detalj. Kompletna školjka je bila razvijena od aluminijuma i zapravo je više ličila na Ferrari nego na američkog prethodnika. Automobil je dobio ime P68, ali ga je većina znala pod imenom Ford 3-liter.

Tokom ranih testiranja, P68 je dostizao brzinu od 350 km/h, što ga je zapravo učinilo bržim od bolida iz Formule 1. Međutim, oni koji su ga vozili su imali zamerke na stabilnost pri većim brzinama i na veoma usku kabinu. AMR će da značajno modifikuje sva tri proizvedena primerka pre nego što su se pojavili na debiju sedmog dana aprila, 1968. godine.

Jednog je vozio tim Brusa Meklarena i aktuelnog šampiona Formule 1 Denija Halma, a drugog Johen Rindt (još jedan od pobednika na LeMansu) i Majk Spens. Nažalost za tim, jedan od njih se nije kvalifikovao nakon što je pukao deo koji je držao motor u mestu, a drugi se povukao zbog problema sa menjačem u momentu dok je vodio.

To je bio tek početak problema i nijedan P68 neće uspeti da završi baš nijednu od osam trka tokom sezone vožene 1968. godine. Automobil je generalno bio jedan od najbržih na stazi, ali Cosworthov motor nije bio napravljen da traje na duže relacije već isključivo za kraće trke u Formuli 1. Tim će da kasnije kompletira i „spyder“ (kabriolet) pod imenom P69 sa istim rezultatima. AMR će povući P68 i P69 na kraju sezone bez da su završili ijednu trku, a nikada nisu ni bili testirani da izdrže 24 sata vožnje na LeMansu.

Međutim, sezona ipak nije bila loša za Alan Mann Racing pošto je tim uspeo da uglavi 4,9-litarski motor u stariji GT40 Mk1 iz 1964. godine i da s njim slavi na LeMansu 1968. i 1969. godine. Danas je preživelo dva primerka P68-a, a jedan od njih je prodat na aukciji pre pet godina za sumu od 665 hiljada američkih dolara.

Iako nije imao rezultate iza sebe, svakako je fascinantna mašina zbog stila i snage, a kao što smo spomenuli, performanse su bile iznad onih koje krase bolid iz Formule 1. Da su Britanci imali jednako veliki budžet kao i raniji program GT40, ko zna, možda bi i tokom sedamdesetih godina videli dominaciju Forda umesto Porschea.

Istorija je puna nepoznanica tipa „šta bi bilo kad bi bilo“, a ovo je definitivno jedno od većih pitanja u profesionalnom auto-moto sportu…

Zoran Tomasović

(201)