Zanimljivost dana: Zašto su automobili za američko tržište nekada imali gadne branike?

Sigurno ste videli narednu situaciju dosta puta – neki evropski egzotični automobil iz sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka koji je upropašćen ugradnjom preglomaznih američkih branika. I tu ne pričamo samo o onim manjim ili pristupačnijim četvorotočkašima. Ne, nije bila retkost da vidimo Ferrari ili Lamborghini u istom stilu i teško ga je bilo ignorisati.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati zašto je bilo tako.

Za jednu navodno „urednu“ državu punu zakona, verovatno će vas iznenaditi kada kažemo da ozbiljnijih pokušaja u vezi podizanja bezbednosti na putevima, nije ni bilo sve do sredine šezdesetih godina. Automobilski proizvođači su bili prinuđeni da zadovolje neke bazne zakone, ali primera radi, moraće proći dugo godina pre nego što su sigurnosni pojas ili vazdušni jastuk postali deo standardne opreme.

Advokat Ralf Nejder je iznenada preokrenuo situaciju 1965. godine kada je objavio knjigu „Unsafe at Any Speed“ („Nebezbedan pri bilo kojoj brzini“), gde je kritikovao državu i proizvođače kako im nije stalo do bezbednosti stanovništva. Više o tome ste mogli da čitate u jednom od ranijih izdanja zanimljivosti dana.

Američka institucija za bezbednost na putevima NHTSA (National Highway Traffic Safety Administration) je osnovana krajem 1970. godine i predstavila je nove zakone već naredne godine. Pored toga što su automobili morali imati sigurnosne pojaseve i vazdušne jastuke, za našu priču je najbitniji detalj o branicima.

On je trebalo da stupi na snagu 1973. godine i zahtevao je da automobil ne sme da pretrpi nikakvu štetu na račun bezbednosti tokom sudara pri brzinama do 8 km/h. Pod najbitnijim sigurnosnim detaljima su navedene svetlosne grupe napred i nazad, kao i rezervoar i bilo koja elektronika.

To je u teoriji označilo da ako u vašeg ljubimca udari neki drugi automobil pri brzini do 8 km/h, navedeni detalji su i dalje morali da funkcionišu bez greške. Bezbezdnost vozača i putnika je bila u prvom planu, ali će NHTSA reći da su i troškovi osiguravajućih kompanija igrali veliku ulogu. U slučaju takvog sudara, šteta bi bila minimalna, pa osiguravajuća kompanija ne bi morala da finansira popravke, a narod bi manje novca trošio na mesečnu preplatu (ratu premije).

Većina automobilskih proizvođača je rešila problem tako što je predstavila veće i produžene branike. Na nekim većim četvorotočkašima, posebno onim razvijenim od strane Cadillaca ili Lincolna, takvi detalji su zapravo izgledali odlično pošto su im pružali još robusniji izgled, ali je priča bila sasvim drugačija sa manjim modelima iz Evrope i Japana. Nije teško zaključiti na temelju priloženih fotografija da je stil mnogih poželjnih automobila u potpunosti upropašten, i da kolekcionari danas često kupuju mnogo poželjenije branike sa evropskih rođaka i ugrađuju ih na klasiku.

Ali to nije bilo sve. Za 1976. godinu su predstavljeni još oštriji zakoni gde automobili ne samo što nisu smeli pretpeti nikakvu štetu na račun bezbednosti pri sudaru od 8 km/h, već isto tako ni baš nikakvu struktualnu štetu. U takvim uslovima većina manjih modela nije ni uspela zadovoljiti bezbednosne zakone, a to je znala i sama NHTSA i u velikoj meri izbegavala da kazni prekršioce.

To će uraditi tek kada je model Ford Pinto počeo da završava u požarima zato što se rezervoar nalazio odmah iza zadnjeg branika. Ford se našao na optuženičkoj klupi i svima je postalo jasno da je đavo odneo šalu. Branici su postali još veći nego ranije, a vrhunac će uslediti u periodu od 1980. do 1982. godine.

Tokom ovih nekoliko godina, ne samo što farovi i rezervoar nisu smeli da pretpe štetu tokom sudara pri spomenutih 8 km/h već je isto važilo i za same branike.

Ipak, dolaskom na vlast Ronalda Regana je došlo do većih promena, gde prioritet više nije davan materijalnoj šteti već kako sam automobil upija energiju pre nego što ona dođe do vozača i putnika. To je rezultiralo time da nekada smešni i gadni branici potpuno nestanu na novitetima, ali ih često možemo videti na klasicima.

Kao što smo spomenuli, vlasnici ih se uglavnom rešavaju i kupuju one sa evropskih rođaka. Šta da kažemo osim, „ne ponovilo se“…

Zoran Tomasović

(29271)