Zanimljivost dana: Američki import – Saturn

Postoji ona tvrdnja u kojoj se kaže da General Motors nikada ništa pozitivno nije doneo automobilskom svetu i da je reč o velikom divu koji je odavno trebalo da umre. U navedenoj tezi donekle i ima istine, pošto su pod komandom ove firme izumrli brendovi kao što su Pontiac, Oldsmobile, Saturn i Hummer, dok su Saab i Opel pali na veoma nizak nivo pre nego što su promenili vlasnika.

Ali postoji i ona druga strana, pa je tako najveći američki proizvođač zaslužan za mnoge tehnološke inovacije koje koristimo u današnja vremena. Pričamo o paljenju na ključ, pa zatim o turbo punjaču, automatskom menjaču, gašenju cilindara tokom laganog krstarenja, komandama na ekranu na dodir prsta i još o mnogo toga.

General Motors je kroz većinski deo svoje istorije poslovao s pet ključnih brendova. To su Chevrolet/GMC, Pontiac, Oldsmobile, Buick i Cadillac, ali su postojali i oni za koje sigurno ne znate. Koliko nas je čulo za Cartercat, Elmore, Ewing, Reliance, Rapid, McLaughlin, Beaumont, Scripps-Booth, Sheridan, LaSalle, Marquette, Oakland ili Viking? Da, svi oni su bili deo nekadašnjeg najvećeg svetskog proizvođača tokom jednog perioda, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo posvetiti pažnju brendu veoma nepoznatom izvan američkog tržišta. To je Saturn i tokom svojih ranih godina je doneo pravu revoluciju među brendovima sa sedištem preko bare.

Da bismo razumeli zašto je Saturn uopšte nastao, potrebno je da na kratko analiziramo situaciju sa manjim i pristupačnim automobilima. General Motors ih je masovno proizvodio još od ranih šezdesetih godina, ali na njih nikada nije obraćao veliku pažnju.

Oni su poslužili tokom kratkog perioda kako bi se privukao kupac pre nego što bude u stanju da kupi veći i moćniji četvorotočkaš. Manji uvozni modeli iz Evrope i Japana su se prodavali na nivou statističke greške i činilo se da svako dvorište u Teksasu ima svoj izvor nafte.

Ali, dve naftne krize, tokom osamdesetih godina su ostavile značajan trag na ukus kupaca. Dok su manji automobili u prošlosti bili tu, tek toliko da popune prazninu, od njih je sada zavisila cela budućnost kompanije. Iako će General Motors debitovati sa serijom rivala, od čega su najpoznatiji bili takozvani X-Body (Chevrolet Citation, Pontiac Phoenix, Oldsmobile Omega i Buick Skylark), do ranih osamdesetih godina je postalo jasno da stari način poslovanja ne postoji i da su potrebne veće promene.

Dok rivali iz Evrope nisu predstavljali veliki problem u kategoriji jeftinih automobila, dotle su oni iz Japana sa značkama Toyote, Honde, Nissana/Datsuna, Mazde i ostalih brendova osvajali sve veći broj kupaca zahvaljujući svojoj niskoj ceni i odličnoj pouzdanosti.

Kompanije iz zemlje izlazećeg Sunca su imale bolju organizovanost i jeftiniju radnu snagu, i nije bila retkost da ih košta i do nekoliko hiljada dolara manje novca sam postupak kompletiranja automobila. Prvi čovek firme Rodžer Smit je osnovao Project Saturn tokom 1982. godine, i to s ciljem da nadmaši Japance u njihovoj igri. Modeli ovog brenda su morali da pružaju pogon na prednje točkove, ekonomične motore, visok nivo zavšrne izrade i početnu cenu od svega pet hiljada američkih dolara (oko 14.700 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca).

Saturn takođe nije smeo da deli bilo šta sa ostalom braćom iz General Motorsa i morao je da se proizvodi u posebnoj fabrici. Kao potpuno nova fabrika, ona ne bi bila pod kontrolom sindikata čime bi troškovi proizvodnje u teoriji bili značajno manji.

Razvoj je tekao bez većih problema i fabrika u saveznoj državi Amerike, u Tenesiju je bila spremna do 1989. godine. Zaposleno je 3.800 radnika i svaki od njih je imao moć da zaustavi proizvodnu traku ukoliko primeti problem i popravi ga.

Ovo je bio tipičan način rada u japanskoj industriji decenijama ranije, ali potpuna nepoznanina u Americi. Sam razvoj je takođe funkcionisao drugačije u poređenju sa onim na koje je General Motors navikao. Naime, u prošlosti bi svaki tim radio odvojeno (stil, mehanika, enterijer, opcije, itd.), ali od sada su morali da sarađuju.

Prvi Saturn je sišao sa proizvodne trake 30. jula 1990. godine, a ponuda se zasnivala na limuzini SL i kupeu SC. Oba je pokretao amotosferski 1,9-litarski motor sa 85 ili 123 konjske snage (zavisno od konfiguracije) sa kombinovanom potrošnjom od manje od sedam litara na pređenih sto kilometara.

Početna cena je iznosila 7.995 američkih dolara (današnjih 17.355 najmanjih zelenih novčanica), što je bilo više nego planirano, ali opet značajno manje nego što se tražilo za Hondu Civic ili Toyotu Corollu. Saturn je želeo da iskustvo kupaca bude na najvišem nivou, i svaki od njih je imao priliku da vrati kupljeni model posle mesec dana ili pređenih 2.400 kilometara ukoliko nije zadovoljan iz bilo kog razloga.

Prve godine je brend završio na odličnom trećem mestu u kategoriji zadovoljstva kupaca, po izboru nekada uglednog JD Powera, a ispred su se našli samo premijum brendovi kao što su Lexus i Infiniti. Kasnija istraživanja će pokazati da je čak 75% kupaca Saturna ranije posedovala japanski automobil, a do sredine devedesetih godina prošlog veka, prodaja brenda skače do preko 300 hiljada vozila na godišnjem nivou. U ovom periodu je debitovao i veći model Serija L na bazi Opela Vectre, ali nikada neće uspeti da zabeleži veći uspeh.

Nažalost, nije trebalo da prođe puno vremena da se General Motors vrati starim navikama. Tokom devedesetih godina je Saturn uživao u velikom ugledu zbog pouzdanosti i zadovoljstva kupaca, ali početkom 21. veka matična divizija ostaje bez finansijskih sredstava (zbog kojih će kasnije otići u stečaj) da bi modernizovala zastarelu ponudu.

Prvi terenac kompanije Vue nije doneo očekivane rezultate, pa je odluka pala da Saturn zauzme poziciju nekadašnjeg Oldsmobilea (koji je eliminisan 2005. godine) i bude pozicioniran iznad Chevroleta i Pontiaca. Za tako nešto je bilo potrebno napraviti mnogo skuplje modele, a Saturn ih pronalazi u Nemačkoj kod bratskog brenda Opela.

Kompaktna limuzina Ion je pozjamila platformu sa Opela Astre, sportista Sky je bio prepakovani Opel GT, a minivan Relay sportska alternativa Chevroleta Uplandera. Iako su se prodavali u zadovoljavajućim brojkama, nijedan od njih nije imao pouzdanost i završnu izradu prethodnika. Kupci su počeli da se žale da Saturn postaje previše skup, a brend je odgovorio uvozom Opelovih modela Astra i Vectra da bi opravdao svoju značajno veću cenu.

Da su bila neka srećnija vremena, možda bi i rešenje i bilo pronađeno, ali kao što znamo, Sjedinjene Američke Države je zahvatila velika recesija 2008. godine i General Motors je otišao u stečaj. Svaki brend koji nije donosio profit je eliminisan, što je označilo kraj za Pontiac, Saturn i Hummer, dok je Buick preživeo samo zahvaljujući uspesima u Kini.

Saturn je pokazao da je General Motors bio sposoban nadmašiti svakog rivala u sopstvenoj igri, ali kako to obično biva, arogancija i serija loših poteza su rezultirali u neuspehu. U vreme pisanja ove priče najveći američki proizvođač je gotovo ugasio ponudu svih putničkih automobila i koncentriše se samo na profitabilnije krosovere, terence i pikap kamionet, čime je poraz kompletiran.

Saturn se više ne može videti ni na američkim putevima, ali mi koji smo odrasli preko bare ćemo vam reći da je bio veoma čest na parkingu srednje škole pošto je bio jako pouzdan i pristupačan. Zaključujemo da je jedno vreme bio baš onakav kakvim smo ga nazvali u naslovu, a to je „američki import“.

Zoran Tomasović

(379)