1. Home
  2. Istorija
  3. Zanimljivost dana: Kako je jedan novinski članak uništio australijsku automobilsku industriju
Zanimljivost dana: Kako je jedan novinski članak uništio australijsku automobilsku industriju

Zanimljivost dana: Kako je jedan novinski članak uništio australijsku automobilsku industriju

1.06K
1

Čuveni američki vozač Ričard Peti je jednom prilikom izjavio da je „profesionalni auto-moto sport nastao onog momenta kada je drugi automobil sišao sa proizvodne trake“ i, nije da nije bio u pravu. Formula 1 se smatra najbržim ciklusom na svetu, ali daleko od toga da je jedina popularna forma trkanja.

Mnogi će se složiti da turističke serije sa fabričkim automobilima zapravo pružaju najbolje trke, a takvih je barem mnogo. Amerikanci imaju NASCAR, Nemci se mogu pohvaliti sa DTM-om, a u Australiji dominira šampionat takozvani V8 Supercars, i njegov prethodnih koji je bio nazvan australijska serija turističkih automobila.

Osnovan je još 1960. godine i od tada su viđene velike izmene, a jedan od najvećih skandala se desio početkom sedamdesetih godina i sve to zahvaljujući novinarskom članku. Ovo je priča o takozvanom „Supercar scare“ iz 1972. godine.

Jedna od omiljenih karakteristika ove serije su uvek bili specijalci za homologaciju. Kao što im ime kaže, proizvođači su bili primorani da prodaju određeni broj serijskih primeraka i na taj način ih „kvalifkuju“ za profesionalni auto-moto sport, a kao rezultat toga smo videli neke od najbržih automobila iz države kengura.

Spomenućemo modele poput Forda Cortine i Falcona, zatim Holdena Monara i na kraju Chrysler Valianta. „Šlag na torti“ je bila trka nazvana Hardie-Ferodo 500 u trajanju od 500 milja (800 km) i prethodnik današnjeg Bathursta 500. Odlikovale su je više oštrih krivina, ali i dugački pravac gde su četvorotočkaši mogli da dostižu izuzetno visoke brzine.

Uskoro su stigli modeli kao što su Monaro GTS sa preko 300 konjskih snaga, ali je slavu ukrao čuveni Ford Falcon GT-HO koji je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 227 km/h. Dok takva brojka možda nije impresivna za jednu limuzinu u današnja vremena, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, čak i veliki i skupoceni Mercedes 300SEL 6.3 se mogao pohvaliti sa „samo“ 220 km/h.

Da bi homologovali takve modele za staze, Holden i Ford su morali da proizvedu i određeni broj uličnih jedinica, a Supercars je zahtevao izradu i plasman najmanje 200 komada.

Za 1973. sezonu su planirana još ekstremnija izdanja. Novi Falcon GT-HO Phase IV je trebalo da razvija preko 400 „grla“ iz 5,8-litarskog benzinca, Holden je zamenio Monaro laganijim kupeom Torana sa 5,0-litarskim motorom (320 „konja“), a Chrysler je nameravao da debituje s novim Valiantom sa 4,3-litarskim agregatom koji bi razvijao oko 300 konjskih snaga.

Sve je bilo spremno da veliki duel tada tri najveće kompanije u Australiji, a takvim potezom bi profitirali i kupci pošto bi se određeni deo primeraka našao i na ulicama. A onda je jedan novinar odlučio da se umeša…

Njegovo ime je Evan Grin i mogao se pohvaliti dugogodišnjom karijerom profesionalnog vozača, ali tokom ranih sedamdesetih godina je radio kao novinar za novine The Sun-Herald. U štampanskom izdanju koje se pojavila na trafikama 25. juna 1972. godine, Grin je napisao priču pod imenom „160 MPH Super Cars Soon“ i, kao što ime nagoveštava, najavio da će se na australijskim putevima uskoro naći limuzine koje će biti u stanju da dostignu maksimalnu brzinu od 160 mph (257 km/h).

To možda i ne bi bio problem da su postojali bolji putevi, ali u navedenom periodu najviša maksimalna brzina je iznosila svega 60 mph (97 km/h). Novinar je takođe spomenuo da je lično video Falcon GT-HO Phase III kako na javnom autoputu dostiže brzinu od 225 km/h.

Ford, Holden i Chrysler su u početku ignorisali kritike i nastavili sa razvojom naslednika Koliko se brzina počinjala otimati kontroli možda najbolje govori podatak da se jedan od primeraka modela Holden Torana takmičio u modifikovanoj seriji i uspeo da dostigne brzinu od 272 km/h i pređe krug za čak šest sekundi brže u poređenju sa modelom sa šest cilindara ispod haube.

Vest se pročula i do ministra za saobraćaj Miltona Morisa. On je karakterisao novitete kao „metak na točkovima“ i nije se protivio da ih vidi na profesionalnim stazama, ali mu je svakako zasmetalo da se nađu i na javnim autoputevima. Moris je zaključio da bi rešenje moglo biti izmena pravila šampionata Supercars gde Ford, Holden i Chrysler ne bi bili primorani da proizvedu serijske primerke i ova vest se uskoro pročula u svim medijima.

Svega sedmicu dana nakon novinarskog članka, Holden se prvi povukao od daljnjeg razvoja Torane V8 nakon velikog pritiska Morisa. Uskoro mu se priključio i Chrysler, mada je američka firma zapravo bila u veoma teškoj finansijskoj situaciji i nije bila u stanju da priušti da nastavi sa takmičenjem.

Najduže se bunio Ford, čiji je model Falcon GT-HO Phase IV najdalje stigao u razvoju, i tvrdio da čak i ako njegovo čedo ne završi na ulicama, kupci opet mogu da kupe modele proizvedene od strane Ferrarija, Porschea i Jaguara sa sličnima brzinama.

Moris se nije zaustavio samo na ovom koraku već je zakonski zabranio svaki automobil sa maksimalnom brzinom većom od 130 mph (208 km/h). Na kraju je popustio i Ford i kategorija serijskih automobila nikada više neće biti ista, pošto je Australija propustila zlatnu priliku da svetu pokaže neke od najbržih limuzina u istoriji.

Umesto da vidimo veliki spektakl na Hardie-Ferodo 500 u 1972. sezoni, publiku su dočekali uglavnom stariji primerci i oni sa šest cilindara. Slavio je legendarni Piter Brok sa volanom modela Holden Torane sa svega 150 konjskih snaga, što je bilo dvostruko niže od planiranog V8 motora, ali takođe sa nižom masom.

Na kraju dana, nije preživeo ni jedan primerak Torana ili Chargera sa V motorima, ali jesu tri Forda. Američki gigant je takođe imao veliku zalihu rezervnih delova zahvaljujući kojima je debitovao sa specijalnim izdanje Falcona pod značkom RPO83.

Šampionat Supercars traje do današnjeg dana, mada je samo senka nekadašnjeg takmičenja. Dok Ford Mustang i Holden Commodore definitivno liče na serijske primerke, zapravo su specijalno modifikovani primerci.

A Evan Grin, novinar koji je zaslužan za „supercar scare“?

Zanimljiva je priča da je proveo narednih nekoliko decenija kao jedan od komentatora za ovaj auto-moto sport i da je retko kada dobijao priliku da intervjuiše legende sporta kao što su Alan Mofat i Heri Firt koji mu nikada nisu oprostili što njihova dela poput Falcona i Toranea V8 nisu dobila priliku da pokažu šta znaju na stazi. A svaki ljubitelj četvorotočkaša kom teče „benzin kroz vene“ je još manje imao pozitivno mišljenje o njemu…

Zoran Tomasović

(1055)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest

1 Komentar
Inline Feedbacks
View all comments
Balkanboj

I tako dođosmo lagano do prethodnika Mad Max automobila.