Zanimljivost dana: Opel i američki V8 motori

Čitajući raznovrsne i mnogobrojne komentare na internetu, dolazim do zaključka da Opel danas nema preterano blistav imidž i reputaciju među evropskim kupcima. Neki se još uvek kunu u njega, kako pruža najviše u takozvanoj „radničkoj klasi“, posebno ako se pogleda šta se dobije za uloženi novac, dok drugi smatraju da „Ford postoji da Opel ne bi bio najgori auto“.

Ali, ako otvorimo istorijske knjige možemo da pronađemo veliki broj legendarnih modela, kao što su Kadett, Manta, GT, Ascona i mnoge druge.

Bez obzira što mnogi krive Jenkije, konkretnije General Motors, za hod Opela od sjaja do očaja, potrebno je ipak reći da je nemačka marka zahvaljujući bogatom vlasniku takođe bila u stanju da eksperimentiše s raznim modelima i da ih proizvodi samo zarad imidža.

Većina konkurenata nije mogla da uživa u takvom luksuzu, posebno tokom posleratnih godina kada je prosečan kupac jedva bio u prilici da priuštu Volkswagen „Bubu“ ili Citroen 2CV „Spaček“. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na Opelov trio premijum automobila koje su, zahvaljujući vezi sa General Motorsom, pokretali moćni V8 motori, i to u vreme kada ni značajno veća imena nisu mogla da priušte takav luksuz.

Opel je osnovan još 1863. godine kao fabrika za proizvodnju šivaćih mašina, a 1887. godine su proširili biznis i na bicikle. Prvi automobil je stigao jedanaest godina kasnije, ali će poslovanje eksplodirati tek u periodu posle Prvog svetskog rata.

Za tako nešto su bili zaslužni jeftini gradski automobili, mada se ponuda zasnivala i na onim u konfiguraciji sa šest i osam cilindara. To je privuklo pažnju General Motorsa, koji je 1928. godine prestigao Ford i postao najveći američki proizvođač, a onda je želeo da proširi poslovanje i na Evropu.

Tokom 1931. godine Opel zvanično postaje deo američke firme, ali dolaskom nacista na vlast, polako počinju da gube uticaj u firmi. Povratiće ga tek 1948. godine, i svega pet godina kasnije Opel je ponovo godišnje isporučivao preko 100 hiljada vozila.

Dok su većinski deo spomenute brojke činili jeftini primerci, nemački proizvođač vozila je takođe bio aktivan i u kategoriji većih i skupljih vozila. Primera radi, model Kapitan se proizvodio još od 1938. godine i uvek je pružao poželjnu kombinaciju dopadljivog stila, premijum opreme i relativno moćnog motora sa šest cilindara.

Krajem pedesetih godina, kada je nemačka ekonomija rasla u žestokim tempom, i kada su kupci počeli da zahtevaju i automobile koji su više od jeftinog prevoznog sredstva, Opel je odobrio triling limuzina pod oznakom KAD. Ona je zapravo bila skraćenica za Kapitan, Admiral i Diplomat.

Kao što smo spomenuli, Kapitan je već bio u serijskoj proizvodnji, Admiral je pozajmio ime od predratnog modela koji se proizvodio samo tri godine (1937. do 1939) dok je Diplomat bio potpuno nov.

Za početak, Opel je svojim novitetima pružio potpuno novu platformu sa međuosovinskim rastojanjem koje je iznosilo 2.845 milimetara. S dužinom od približno pet metara, i masom koja je prelazila 1,6 tona, automobili iz porodice KAD su bili veći i teži nego većina Mercedesa, BMW-ova, pa i Jaguara iz navedenog perioda. Dizajnom je dominirao hrom i po mnogim karakteristikama je podsećao na velike američke limuzine.

Ovaj podatak zapravo i nije toliko iznenađujuć kada se zna da je veliki broj Opela sve do sedamdesetih godina prošlog veka bio dizajniran u okolini Detroita. Ukoliko pogledamo Opelove video snimke tokom razvoja, možemo da vidimo koliko su takmaci iz serije KAD bili luksuzni i posebni za svoj period.

Kožna sedišta, sedišta i prozori na dugme i automatski menjač su samo neke od karakteristika kojima se nijedan drugi Opel nije mogao pohvaliti, a iz nekog razloga nemački gigant je posvetio mnogo pažnje na priču, i koliko se pepeljara nalazi u vozilu, i kako ne šire miris nikotina čak ni onda kada ostavite opuške, odnosno čak ni kada ne očistite pikslu.

Naravno, detalj koji je privlačio najviše pažnje je bio onaj ispod haube. Kapitan je i ranije nudio benzince sa šest cilindara, tako da je ponuda onih zapremine 2,6 i 2,8 litara bila očekivana. Ali je Opel šokirao javnost kada je u ponudu uvrstio i Chevroletov 4,6-litarski V8 motor sa 190 konjskih snaga.

Nepoznato je kada je pala odluka da se čuveni „Small Block“ ugradi, ali ćemo spomenuti da su Chevroletovi motori u navedenom periodu bili u samom epicentru pažnje po pitanju performansi, snage, pouzdanosti i lakoće tjuninga. Zajedno sa motorom u konfiguraciji od osam cilindara, za koji je Opel očigledno smatrao da bi unapredio imidž cele kompanije, Kapitan je takođe dobio i dvostepeni automatski menjač, čime je bio jedan od retkih automobila u Evropi sa takvom opcijom. Prema izvorima dostupnim u navedenom periodu, maksimalna brzina je iznosila oko 200 km/h uz ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h za ispod 11 sekundi.

Godinu dana posle Kapitana, opciju posedovanja motora s osam cilindara je dobio i Admiral, dok je on bio deo standardne opreme u Diplomatu. Ali, samo dve godine kasnije (1966.), Opel je dobio novog lidera po imidžu, onda kada je Diplomat debitovao sa još moćnijim 5,4-litarskim motorom s 227 konjskih snaga. On je takođe vukao poreklo od Chevroleta, i u svoje vreme je važio za najbržu limuzinu na svetu (barem dok nije stigao novi Mercedes 300 SEL 6.3).

Dok su svi automobili iz mini game KAD bili dostupni samo kao limuzine, Opel je 1965. godine kontaktirao čuvenu kuću Karmann i zahtevao da preradi Diplomat u model sa dvoje vrata, i za to je ostavio rok od šest meseci. Za razliku od limuzine koja je koštala 17.500 nemačkih maraka, za kupe je bilo potrebno izdvojiti čak 7.500 maraka više, pa niko nije bio iznenađen što se proizvodnja zaustavila na brojci od samo 304 primerka (neki izvori kažu da je zapravo proizvedeno 347 jedinica).

U periodu od 1964. do 1968. godine, Opel je prodao 89.277 automobila iz serije KAD. Admiral se pokazao najpopularnijim sa 55.876 zadovoljnih kupaca, pratio ga je Kapitan sa 24.249 jedinica, dok je prodaja Diplomata iznosila 9.152 vozila.

Iako su kupci bili impresionirani kako je nemački gigant od jednog uspeo da napravi tri veoma različita proizvoda, do kasnih šezdesetih godina prošlog veka je postalo jasno da Opel ne može da priušti da neguje toliko modela samo radi imidža.

Kapitan je osvežen 1969. godine samo sa motorom od šest cilindara i ugašen godinu dana kasnije, dok su Admiral i Diplomat nastavili sa uspesima sve do 1977. godine. Potrebno je takođe spomenuti da je Diplomat B zapravo bio, sa američkog tržišta odbačeni Cadillac, o kom smo ranije i pisali.

U osam godina proizvodnje druge generacije je isporučeno samo 61.559 primeraka, uglavnom zbog naftne krize koja je pratila automobilsku industriju tokom sedamdesetih godina, a i na ovu temu ste mogli da pročitate dve epizode mini serijala Naftna kriza.

Bio je to ujedno poslednji pokušaj Opela sa V8 motorima pošto se naslednik Senator koncentrisao samo na one termalne jedinice sa šest cilindara. Ali, to ne znači da nije bilo pokušaja, posebno u vidu prototip modela Omege sa V8 motorom, o čemu nas je izveštavao mlađani kolega Milan.

Zoran Tomasović

(2085)