Zanimljivost dana: Sovjeti su imali serijski krosover decenijama pre Zapada

Po (američkoj) definiciji, krosover je vozilo koje kombinuje školjku terenca i platformu i vozne karakteristike putničkih automobila, a u današnja vremena, takvi četvorotočkaši su definitivno među najpopularnijim na svetu. Došla su vremena kada svaki ozbiljniji svetski proizvođač, eliminiše putničke limuzine i koncentriše se na krosovere, a trend je započet sredinom devedesetih godina, kada je Toyota bila prva koja je uočila da većina vlasnika terenaca retko kada silazi sa asfalta, pa samim tim nije ni bila potreba za ponudom nekih serioznijih „off-road“ mogućnosti.

Međutim, još pre skoro sedam decenija, Sovjetski Savez je imao sasvim suprotni problem, a to je kako od putničkog vozila napraviti ekstremni terenac. Mnogi veruju da su pioniri takve tehnologije bili Subaru, Audi i AMC i verovatno ne bi ni pogrešili, pošto su navedene firme tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka investirale velike sume novca u pogon na sva četiri točka. Ali kao što ćemo videti u ostatku ove priče, pionir masovne proizvodnje takvih modela je zapravo bio GAZ sa modelom M72 Pobeda.

Za jednu izuzetno moćnu političku i vojnu silu, Sovjetski Savez je praktično tokom celog svog postojanja imao problem da narodu pruži masovno proizvedeni automobil. Doduše, kupovna moć je bila izuzetno slaba pa su šanse male da bi ih neko pazario, čak i da su bili ponuđeni.

Ipak, tokom 1929. godine, nastaje Gorkovsky Avtomobilny Zavod (GAZ) kada je kupljena licenca Forda za proizvodnju popularnog Modela A. Tokom naredne decenije GAZ je kupio licence i modernijih Fordova, čime je stekao potrebno iskustvo da samostalno razvije naslednike.

Tokom 1938. godine sovjetski inženjeri su započeli rad na prvom narodnom automobilu iz najveće države na svetu. Da bi znali koje karakteristike mora da pruža, kupili su, rastavili i proučili najbolje automobile koje je zapad imao u ponudi.

Drugi svetski rat je privremeno zaustavio razvoj, ali je on nastavljen 1943. godine, kada je postalo jasno da će saveznici pobediti u ratu. Iz tog razloga, upravo je Staljin izabrao ime Pobeda, iako je GAZ ranije planirao da ga nazove Rodina (Domovina).

Model Pobeda je iz određenih uglova ličio na američke automobile, i pozajmio je izvesne komponente ogibljenja sa Opela Kapitana, ali osim toga bio je čistokrvni sovjetski četvorotočkaš.

Proizvodnja će se odvijati od 1946. do 1958. godine, pre nego što ga je zamenio čuveni model M21 Volga, a u tom periodu će biti prodato 235.999 primeraka. Većina od njih su bili u takozvanom „fastbek“ stilu, ali je GAZ proizveo i 14.222 kabrioleta uglavnom za parade i „potrebe“ političara.

Iako je cena bila veoma visokih 16.000 rubalja, a prosečna sovjetska plata tek 800 rubalja, do ranih pedesetih godina prošlog veka, GAZ se nije mogao braniti od narudžbi. Kompanija je shvatila da postoji tržište i za one kupce koji žive u planinskim delovima države, posebno zato što većina sovjetskih puteva još uvek nije bila asfaltirana.

Početkom pedesetih godina, narod se širio i na nekada nenaseljene lokacije, i bilo im je potrebno vozilo sa pogonskim sistemom 4×4. Iako su takvi proizvodi postojali od samog nastanka automobila, uglavnom su se proizvodili u sitnim brojevima i za potrebe malog broja korisnika.

Posao da razvije prototip model s pogonom na sva četiri točka je poveren inženjeru Vitaliju Gračevu, a ovaj je posao shvatio dosta ozbiljno. Posle kraće analize zaključio je da bi prerada bila previše skupa, i da bi najlakše rešenje bilo da pozajmi platformu od nekog drugog modela.

Na njegovu sreću, kompanija je u svojoj ponudi već imala veoma sposobni terenac GAZ-69 koji je originalno razvijen kao vojno vozilo, s ciljem da zameni američki Willys Jeep. Pobeda i GAZ-69 su već delili većinu mehanike pa se Gračevu učinilo da prerada ne bi trebalo da bude teške prirode.

Naravno, ideja je delovala mnogo jednostavnije na papiru nego u realnosti. Možda ključni problem je bio onaj da je Pobeda imao samonoseću karoseriju, pa prebaciti njegovu školjku na šasiju terenca svakako nije bio lagan posao. Na kraju dana, limuzina je prošla kroz velike prerade i kompletan pod Pobede je morao biti modifikovan. Novitet je dobio ime M72 i iz raznih uglova je izgledao dosta čudno, kao neki „Frankenštajn“, ali je ipak mogao da obavlja posao za koji je napravljen.

Ispod haube se ponovo krio 2,1-litarski benzinac u konfiguraciji sa četiri linijska cilindra. Razvijao je 51 konjsku snagu i maksimalnih 123 Nm obrtnog momenta, što je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 90 km/h. U poređenju sa Pobedom, jedine novine povodom motora su bile veći hladnjak i novi karburator. Menjač u ponudi je ponovo bio trostepeni manuelni, ovaj put sa nešto kraćim brzinama, a pogon na sva četiri točka bi mogao aktivirati samo kada vozilo siđe sa asfalta. U protivnom, pogon na zadnje točkove je i dalje bio jedini funkcionalni.

Oni koji su imali prilike da testiraju M72 su imali samo reči pohvale. Kažu da se poreklo vojnog terenca GAZ-69 definitivno primećuje, kao i velika masa od 1,7 tona, ali i pored toga, automobil se odlično ponaša na putu i u stanju je da savlada gotovo sve terene bez obzira na vremenske uslove.

Proizvodnja će trajati od 1955. do 1958. godine i u tom periodu je nešto manje od 5.000 primeraka pronašlo kupce. Neki od njih se i dan danas mogu videti na putevima Rusije i ostalih sovjetskih republika, što nam govori koliko je M72 zapravo dugotrajan automobil.

O njemu je takođe napisana i knjiga pod imenom „79 dana u automobilu“ autora Viktora Jurina, koji je proveo takav vremenski period za volanom modela M72. On je prešao distancu između gradova Moskva i Vladivostok dugačku preko 9.000 kilometara, ovim automobilom GAZ-a.

Potrebno je spomenuti da je i izvoz startovao posle 1958. godine pa je određeni broj primeraka modela M72 završio u skandinaskim državama.  Tek krajem sedamdesetih godina, američki proizvođač AMC je predstavio porodično vozilo sličnih dimenzija (Eagle) sa pogonom na sva četiri točka, što nam u još većoj meri govori koliko je M72 bio poseban u svoje vreme.

Posle ove priče sigurno niko neće moći reći da sovjetska automobilska industrija nije predstavila ništa inovatno…

Zoran Tomasović

(7536)