Zanimljivost dana: Prva Škoda sa današnjim znakom

Pre 100 godina na puteve, koji su tada često još bili prašnjavi i makadamski, izašao je prvi putnički automobil sa logom Škode u obliku krilatog streličastog simbola. Primerak iz serije Škoda Hispano-Suiza 25/100 HP preuzeo je 10. maja 1926. godine predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik. Ukupno je proizvedeno samo sto luksuznih limuzina sa prepoznatljivim znakom češke (tada čehoslovačke) automobilske marke, a do danas ih je sačuvano svega oko šest.

Licencu za proizvodnju ovih luksuznih limuzina plzenjski industrijski koncern kupio je još 1924. godine, dakle pre spajanja sa kompanijom Laurin & Klement. Licenca je nabavljena od firme Hispano-Suiza, prvobitno španske kompanije koju je osnovao švajcarski konstruktor, po kojoj je limitirana serija i dobila ime.

„Hispano-Suiza se specijalizovala za proizvodnju automobila i avionskih motora“, objašnjava Mihal Velebni, koordinator restauratorske radionice Škodinog muzeja u Mladoj Boleslavi. Kasnije je kompanija otvorila i pogon u Francuskoj, gde su nastajali najluksuzniji automobili i najbolji avionski motori tog vremena. Njihovi agregati posebno su se proslavili u savezničkim lovačkim avionima tokom Prvog svetskog rata.

Proizvodnja automobila po licenci počela je u proleće 1925, a do 1929. godine proizvedeno je ukupno sto primeraka, u dve serije od po 50 vozila. Prvi i najvažniji kupac bio je upravo predsednik Masarik. Automobil sa novim Škodinim logom preuzeo je u dvorcu Lani tačno pre jednog veka, 10. maja 1926. godine.

„To je bio automobil koji je od svih svojih predsedničkih vozila koristio najduže i to punih deset godina, sve do proleća 1936, pred kraj života“, navodi Velebni. Nakon toga kancelarija predsednika vratila je automobil plzenjskoj Škodi, koja ga je prebacila u Mladu Boleslavu neposredno pred rat.

Tu se trag predsedničkom automobilu gubi. Prema Velebnom, moguće je da je vozilo uništeno tokom bombardovanja grada pri kraju Drugog svetskog rata. Ono što je sačuvano jeste originalni narudžbeni list sa detaljnim specifikacijama automobila, tehničkim podacima i opisom karoserije i enterijera.

Dokument, upućen u julu 1925. godine „Upravi doma predsednika republike“, pominje šest sedišta presvučenih crnom kožom, podesive naslone, pod sa plišanim tepihom, polirano drvo, svilene zavese, mrežicu za šešire, govornu cev za komunikaciju sa vozačem, brave na svim vratima, grejanje i strugače blata sa obe strane vozila.

„Znamo da je karoseriju projektovala pariska karoserijska radionica Kellner Frères. U narudžbenom listu precizno je navedeno da će karoserija biti tamnoplava sa tankim crvenim linijama. Iz sačuvane prepiske sa Praškog zamka znamo i da je pripreme automobila nadgledala Masarikova ćerka Alisa“, dodaje Velebni.

Ručno izrađena karoserija, najkvalitetniji materijali i pažnja posvećena svakom detalju značili su i veoma visoku cenu. Automobil je koštao 280.000 tadašnjih kruna, što je bilo višestruko više od cene običnog malog automobila.

Osim Masarika, čehoslovačke Hispano-Suize posedovali su i brojni uglednici tog vremena. Među vlasnicima su bili premijer Antonin Švehla, bankari, industrijalci, baroni, grofovi i generalni direktor Škodinih zavoda Karel Levenštajn. Automobili su izvoženi i u Poljsku, Nemačku, Tursku i Argentinu.

Do danas je sačuvano svega oko šest primeraka. Jedan od njih, restaurirani model iz 1928. godine vredan nekoliko miliona kruna, nalazi se u zbirci muzeja.

„Imao je dramatičnu sudbinu. Završio je kao službeno vozilo jedne vatrogasne jedinice, zadnji deo karoserije bio mu je odsečen, pa je restauracija zahtevala mnogo truda“, priča Velebni. Ovaj automobil je takođe imao predsedničku ulogu, koristio ga je Robert Mandelik, predsednik Saveza čehoslovačkih rafinerija šećera.

Serija od sto luksuznih automobila važila je za jednu od tehnološki najnaprednijih u prvoj Čehoslovačkoj i među najboljima u svetu.

„To je fascinantan komad tehnike. Ima vrhunski motor, šestolitarski redni šestocilindraš sa OHC-konstrukcijom i bregastim vratilom pokretanim kraljevskim vratilom. Konstrukciono, to je praktično polovina avionskog V12 motora. Ima čak i dvostruko paljenje, kao kod aviona“, objašnjava Velebni.

Motor je razvijao tačno 100 konjskih snaga, bio je elastičan i tih, pa mu je bila dovoljna trostepena transmisija. Instrument tabla bila je prepuna pokazivača, dok su tadašnji automobili uglavnom imali samo brzinomer.

Automobil je bio impozantnih dimenzija, gotovo pet metara dužine i 1,8 metara širine. Šasija je težila oko 1.350 kilograma, dok je ukupna masa sa ručno izrađenom karoserijom dostizala oko dve tone.

„Iako je bio velik i težak, mogao je da razvije čak 135 km/h. A nije bio problem ni zaustaviti ga, jer je imao veoma moderan servo sistem kočenja“, ističe restaurator. Prosečna potrošnja iznosila je između 20 i 25 litara na 100 kilometara.

Šasije su se proizvodile u plzenjskoj Škodi, zatim transportovale u Mladu Boleslavu, gde je većina dobijala karoseriju. Ostali kupci angažovali su renomirane karoserijske radionice poput Brožika, Kellnera, Erdmann & Rossi ili J. O. Jecha.

Kompanija Hispano-Suiza veoma je pazila na kvalitet svojih proizvoda. Pre nego što su čehoslovački automobili pušteni na tržište, jedan primerak poslat je na detaljno testiranje.

„Na kraju su ustanovili da su naši automobili kvalitetniji od njihovih“, kaže Velebni uz osmeh. Posebno su pohvalili preciznije menjanje brzina i upravljanje.

AutoRepublika

(0)