Razglednica iz Normandije

Ovu 2020. godinu sigurno ćemo zapamtiti, jednoga dana možda i prepričavati unucima… Nakon izolacije od par meseci, dolaskom leta ostadosmo uskraćeni putovanja, kao i toliko očekivanog godišnjeg odmora. Mislim pre svega na onaj pravi, „morski“, od par sedmica, sva sreća te smo prazninu popunili s nekoliko lepih vikenda, kao što je ovaj u Normandiji.

Početak avgusta u Parizu, kao uostalom i u celoj Francuskoj, obeležen je tropskim vrućinama, teško podnošljivim u jednom višemilionskom gradu. Temperature između 35 i 40° C rasteraše i to malo Parižana što je ostalo, kao nikada do sada. „Grad svetlosti“ avetinjski je prazan, između ostalog lišen i nebrojenih turista iz celog sveta. Ko god je mogao, pobegao je iz njega, samo ne kao nekada negde daleko, na kraj sveta, Covid-19 skresao je krila avionskim kompanijama i ambicije belosvetskih putnika. Hteli to ili ne, mnogi Francuzi otkriše Francusku, njene planine koje uglavom posećuju zimi, kao i hiljade kilometara obale. Mnogi familiju i rođake koje su godinama ignorisali, ma sve je lepše do ostati zatvoren u stanu, čak i ukoliko se ovaj nalazi u Parizu!

Mudro je dakle bilo ove godine ostati u svojoj državi, kako zbog neizvesnosti u vezi iznenadnog zatvaranja granica, tako i usled brojnih formalnosti koje su nametnute prilikom putovanja avionom, to jest eventualnog karantina po povratku. Naša familijarna priča je slična, ove godine gospođa Rajković je nakon tri puna meseca sedenja kod kuće morala raditi u avgustu, butik s luksuznim ženskim cipelama obično je, kao i svi ostali butici u tom periodu, zatvoren zbog godišnjih odmora.

Teška vremena, no iako su klijenti retki kao životinjske vrste u izumiranju, ipak kapne koja „kinta“, tek da se zaradi plata i poplaćaju troškovi i kirija. A Sunce sija k’o tepsija, ma „ubilo“ se za plažu i kupanje! Tim gore po dole potpisanog, bez posla već par godina, kao i još nekoliko miliona novih „šomera“ (od reči chomage koja označava Biro za nezaposlene), kupa se u svom znoju dok obavlja razne kućne radove, gurnute pod tepih već više meseci… Stop, rekoh revoltirano supruzi, kada već „klinci“ neće sa mnom preko sedmice do mora, udaljenom 200 kilometara, u nedelju idemo nas dvoje, sami kao pre par decenija. Tako i bi, „zapucasmo“ za Normandiju s jednim Citroenom C4 Cactus, najbližeg regiona gde se može osetiti prava morska atmosfera.

Hrana za dušu

Normandiju i njene lepote otkrio sam pre 30 godina, odmah po dolasku u Francusku. Još tada, pa i znatno ranije, motorizovani Parižani redovno su za vikend znali da skoknu na dozu UV zračenja, uz obavezan ručak ili večeru u nekom od nebrojenih restorana s ribljim specijalitetima. Ovde se to zapravo naziva „fruits de mer“ (plodovi mora), pored ribe jede se sve što živi u moru; jastozi, školje, puževi, ježevi…

Navedena distanca od 200 i „kusur“ km najmanji je problem, „caka“ je kako izbeći gužve, jer i pored odlične putne mreže, pojedini pravci su toliko opterećeni da vožnja može da traje i po 4-5 sati! Da, da, ko je neupućen sedne u automobil u petak veče ili subotu, te umesto na moru pola noći provede u putu! Znajući sve to iz sopstvenog iskustva (sve se plaća…), u principu gledam da odem radnim danom, no ovoga puta nema se izbora (nedelja). Upravo zbog toga ne uzimamo najkraći i najbrži, ali ujedno i najopterećeniji A13 (auto-putevi u Francuskoj se obeležavaju slovom A i brojem), koji vodi do čuvenog mondenskog letovališta Douville, već jedan severniji nazvan A16.

Da se razumemo, Normandija je velik region od 30.821 km², sa 600 km obale i 3.300.000 stanovnika veća je i brojnija od pojedinih država bivše Jugoslavije. Danas je ona kulturni i geografski pojam koji obuhvata pet departmana; Calvados, Manche, Orne, Eure i Seine-Mritima, ali i anglonormandijska ostrva, u nadležnosti Velike Britanije.

Prva tri departmana su okupljena u Donju Normandiju, a poslednja dva u Gornju Normandiju. Neću vas zamarati s njenom burnom i daljom istorijom, kao ni Stogodišnjim ratom (1337. – 1453.) između francuskog i engleskog kralja, koji je vođen pre svega zbog prirodnih bogatstva Normandije, spomenuću samo čuveno savezničko iskrcavanje. Dan D započeo je 6. juna 1944. godine, kada se bezmalo 160.000 vojnika Alijanse u jednom danu iskrcalo na plaže Normandije.

Nastavak vam je verovatno poznat, do kraja operacije 25. avgusta ukupno 3 miliona vojnika je stupilo na francusko tlo, od kojih je oko 54.000 poginulo i još 18.000 nestalo, verovatno u dubinama Atlantskog okeana. Nemačka armija izgubila je preko 200.000 vojnika, plus je još toliko bilo zarobljenih. Kao kuriozitet moram spomenuti američko vojno groblje na obali plaže nazvanoj „Omaha Beach“ (gradić Colleville-sur-Mer), gde su sahranjeni posmrtni ostaci 9.386 vojnika. Kao veliki ljubitelj istorije posetio sam ga više puta, impresivno je s kolikom pažnjom se i dan danas održava. Kao i mnoga druga vojna groblja odlikuje se pravilno poređanim belim krstovima na uvek zelenoj travi.

U ovom delu Normandije stacionirani su i nebrojeni muzeji s vojnom opremom vezanom za iskrcavanje, dok obalu „krase“ više-manje uništeni nemački betonski bunkeri i topovi. Nebrojeni turisti iz celog sveta, posebno „Ameri“, obožavaju turističke ture znamenitih mesta, jedno od njih svakako je „Pointe de Hoc“. Radi se o isturenim i pedesetak metara uzdignutim „falezama“ (litice), na kojima su bile smeštene dalekometne baterije velikog kalibra, sposobne potopiti savezničke brodove udaljene više desetina kilometara. Za njihovo osvajanje bile su zadužene specijalne padobranske jedinice. Cilj je ostvaren po cenu ogromnih gubitaka u ljudstvu. Svojevremeno, igrali smo se s decom u kraterima dubokim po desetak metara, nastalim od teških američkih bombi.

Vreme sadašnje

Provozati se do Normandije oduvek sam najviše voleo u proleće. Izašli smo iz tmurnog zimskog perioda, šta ima lepše do biti ispružen na plaži kao gušter i upijati prve zrake Sunca (kada ga ima), sve začinjeno kricima galebova veličine poveće kokoške. Uglavnom se sve završava samo kilometarskim šetnjama po nepreglednim peščanim plažama, s bosim nogama u vodi. O kupanju nema ni reči, često ni u sred leta, Lamanš je hladan i ne prelazi 16-17 C°.

„Pa šta ćeš onda tamo“, upita me još davno jedan drugar, za koga je sinonim za more kupanje s hiljadama ljudi i dece okolo sebe? Ne, ne, ovo je posve druga priča, u Normandiju se dolazi zbog vazduha, pejzaža, šetnje, promene sredine, dobre „klope“, „cuge“ i ko zna još čega, kupanje je onako usput. Izuzmemo li ovu godinu i tropske vrućine, ne pamtim kada sam se poslednji put okvasio dublje od kolena.

Dakle, nepregledne plaže i pojava nazvana plima i oseka, znatno izraženija nego li na Mediteranu. Ovde, kada se more povuče, do njega se pešači kilometrima, ali kada nadolazi zna to da bude brzinom konja u galopu, zbog čega se svake godine udavi po koji neupućen turista. Ovoga puta odosmo na sever Normandije, na samoj granici s regionom Picardie, koji karakterišu kamenite plaže (galets) i već spomenute litice, prelepe za obilazak sa strane mora.

Kao što rekoh, ovaj deo Normandije izabran je pre svega zbog manjih saobraćajnih gužvi, s našim C4 Cactus stigosmo za 2h i 30 min. Ukupno nekih 150 km odličnog auto-puta, plus 70-80 km regionalnih puteva, tek da se razbije monotonija vožnje i smanji trošak za putarinu.

O Cactusu neću mnogo jer se radi o „automobilu prošlosti“, nakon 5-6 godina karijere i jedne ozbiljne restilizacije, zreo je za penziju. Lepo smo smo se izvozali s njim tokom prohujalih godina, odmah po pojavljivanju dobio sam ga na „supertest“ u trajanju od mesec dana, dok zapažanja u vezi osvežene verzije možete pronaći u našoj arhivi. Reći ću samo da mi je u startu delovao veoma zanimljivo, štaviše bio je originalniji nego li nakon restilizacije. Imao je neki krosover avanturistički duh, koji je potom izgubio u korist brojnih poboljšanja, kao što su bolja izolacija kabinskog prostora, veća udobnosti i nova središnja konzola.

Priča vam je verovatno poznata, Citroen je ugasio nakadašnji model C4, te u nemogućnosti da odmah lansira naslednika (novi C4 očekuje se do kraja godina), zamenio ga je poboljšani C4 Cactus. Ovde predstavljeni našao se u mojim rukama sticajem okolnosti, pre svega zbog mrtve sezone, tj. zatvorenih press voznih parkova tokom avgusta. To ne znači da me je isti razočarao na putu, naprotiv, pokretan najsnažnijim 1.2 PureTech od 130 ks, u paru s automatskim EAT6, ide „k’o blesav“!

Ovaj agregat imao sam u nedavno testiranom C5 Aircross, ali u njemu je imao znatno komplikovaniji zadatak, morao se izboriti s 350 kg više. U laganom Cactusu (samo 1.050 kg), znatno je ubedljiviji i efikasniji. Perfromanse su osetno bolje, do „stotke“ ubrzava za 9 sekundi i razvija maksimalnu brzinu od 207 km/h. Tek informacije radi, na auto-putu troši nekih 7 litara, odnosno litru manje na spomenutim regionalnim putevima, tako da je uz 10-11 litara po gradu zabeležen ukupni prosek od 8 litara. Po svemu ostalom voženi je identičan s verzijom u arhivi (1.2 PureTech/110 EAT6), dakle jedan mali „polu low cost“ Citroen, sa svim svojim kvalitetima i manama.

U prve bih svakako uvrstio agregat i opštu udobnost, i ovde pronalazimo sedišta sa specifičnim sunđerom otpornim na deformacije, kao i amortizere nazvane „Progressive Hydraulic Cushions„. Unutrašnji prostor je interesantan, upravo kao i prtljažnik zapremine 358 l, posebno ukoliko se zna da Cactus ima samo 4,17 m dužine. U mane bi svrstao kvalitet plastike i dizajn komandne table, modularnost, zadnje prozore koji se mogu tek odškrinuti i odsustvo obrtomera. Sve u svemu ne preterano interesantan model, za razliku od cene.

Početna cena u Srbiji iznosi nekih 14.000 evra za 1.2 PureTech/110 (odličan agregat koji u potpunosti zadovoljava u Cactusu), pa sve do 18.590 za voženi 1.2 PureTech 130 EAT6 Chine. To znači da Cactus košta približno koliko i C3 s istim agregatom i sličnom opremom, te iako nema toliko šarma, od ovog je prostraniji i bolje adaptiran porodičnoj upotrebi.

Treport

Najpoznatije mesto u ovom delu Normandije naziva se Treport, kao i mnogi drugi gradovi razoren, te dobrim delom rekonstruisan po završetku rata. Nažalost ne i brojne i prelepe vile koje su bogati Parižani sagradili početkom prošlog veka. Pred njihovim stilom i lepotom zastaje dah, današnje arhitekte mogu samo da zavide svojim bivšim kolegama.

Zapravo Treport je u suštini luka, a tek posle turističko mesto. Kome je do sveže i jeftine ribe i ostalih plodova mora, treba samo da sačeka povratak ribarskih brodića, kojima se svakog jutra donose i prodaju na lokalnoj pijaci. Mi smo glad utolili u restoranu specijalizovanim za dagnje, ove školje se tradicionalno jedu na severu Francuske i u Belgiji, obavezno uz dobar pomfrit. Servirane u velikim šerpama, uglavnom su u sosu s pavlakom i lukom, ali se mogu poručiti i s famoznim buđavim sirom Roquefort.

Cene su relativno pristupačne, 30-35 evra za dve osobe s pićem. A piće koje se obično pije uz njih je pivo, iako je specijalitet jednog od regiona u Normandiji Calvados, popularno nazvan kalva. Radi se o rakiji od jabuka, ali se ova ne kunzumira odmah, već se godinamm čuva u specijalnim buradima kako bi „sazrela“, te dobila željenu boju i ukus (tzv. stari kalva). Jačina iznosi oko 40°, dok se cena za buteljku (0,75 lit) kreće od 20 evra, pa sve do 400-500 evra.

Od jabuka se pravi i sajder, blago alkoholizovan penušavi sok od više vrsta jabuka (jačina iznosi od 2-8°), koji se obično pije uz palačinke, pravljene od kompletnog brašna. Rekoh od više vrsta jabuka, dakle slatkih koje imaju dosta šecera, ali i kiselih i gorkih, koje mu daju specifični ukus i sprečavaju prevelik procenat alkohola. Vina se u Normandiji ne proizvode, za to je zadužen region znatno južnije, odnosno Aquitane. Verovatno vam ništa ne znači dok ne navedem Bordeaux (Bordo), najveći grad u toj oblasti (pogledajte priloženu kartu francuskih regiona). Po završenom ručku red je prošetati se plažom i bućnuti u more, što je u Treportu teško izvodljiva misija, zbog same konfiguracije terena.

Ovalno kamenje zahteva adekvatnu obuću, sva sreća pa se posle podne more povuče više stotina metara (oseka), kada se ukažu peščani delovi plaže. Dok su nam deca bila deca, obožavali smo šetati se i loviti zajedno s galebovima krabe i račiće, zarobljene u malim barama nastalih po povlačenju vode. Nekada bilo sada se pripoveda…

I šta još?

Šta još reći, a ne zamoriti vas ovom razglednicom iz Normandije? Možda da je pored turizma i ribolova razvijena i poljoprivreda, ovde pronalazimo čak 60% francuskih polja lana. Za nas automobiliste interesantna je auto-industrija koja u Normandiji zapošljava oko 25.000 radnika. Renault poseduje čak četiri fabrike; Sandouville, Cleon, Grand-Couronne i Dieppe.

Jedan od važnijih privrednih sektora je i energetika, u Normadiji se nalaze tri nuklearne centrale. Čuvena je i brodogradnja, kako za civilne potrebe tako i za armiju. U mestu Cherbourgu prave se najmodernje francuske nuklearne podmornice. Kao što smo rekli region poseduje 600 km obale duž Lamanša i ovo je jedno od najprometnijih mora na svetu. Sistem pomorskih luka treći je po veličini u Evropi, a sastoji se od pet luka: dve velike međunarodne Le Havre i Rouen, te Cherbourg, Cean i Dieppe. Kroz njih prolazi polovina francuskog međunarodnog prometa, te 60% kontejnerskog prometa. Vezu s Velikom Britanijom i Irskom obezbeđuju luke Cherbour (1,44 miliona putnika godišnje), Le Havre (1,15 miliona), Cean (0,93 mil) i Dieppe (400 hiljada).

Malo po malo pade i noć, povratak u Pariz se nametnuo. Da se moja draga Oliv (skraćeno od Olivera) mogla „ogrebati“ za slobodni ponedeljak, rado bismo prenoćili kod prijatelja s kojima smo večerali i produžili naš boravak. Ovako, sedosmo u  Cactus i nakon prilično opterećenog autoputa (nismo bili jedini koji smo imali ideju rashladiti se u okeanu), stigosmo posle ponoći kući. Umorni, ali s koliko toliko napunjenim baterijama, koje bi trebalo da izdrže do sledećeg vikenda, koji smo proveli s novim Peugeotom 2008 1.5 BlueHDi/130.

Šteta što ga ne imadoh za odlazak u Normandiju, osim zadovoljstva sigurno bi uštedeo par desetina evra za gorivo. Jer ovaj agregat pokazao se veoma, veoma ekonomičnim, no to je jedna posve druga priča…

Tekst i fotografije: Perica Rajković

	Dobre strane:
	Opšta udobnost, sedišta, mala masa, dinamičan motor, menjač
	Loše strane:
	Kvalitet plastike, modularnost, zadnja stakla ne mogu se spustiti, instrument tabla bez obrtomera, potrošnja po gradu

(1597)