Почетна Istorija Priča o MINI Cooperu
Priča o MINI Cooperu
1

Priča o MINI Cooperu

229
1

Ne znajući ispravan naziv ovog automobila, često se dešava da ga nazovemo MINI Morris ili MINI Cooper, a zapravo jedino ispravno ime modela, koji se od 1994. nalazi u okviru BMW grupe, je samo MINI. U slavnoj istoriji ovog modela postojao je Mini Morris, ali ovaj naziv više nije zastupljen. Cooper danas predstavlja oznaku motora, koji se može naći u svim MINI modelima – MINI (heč) sa troja ili petora vrata, MINI Cabrio, MINI Clubman i MINI Countryman. Da bismo još bolje upoznali ovaj popularni automobil, sledi priča o modelu Mini Cooper i njegovim Cooper S i John Cooper Works verzijama.

Džon Kuper, idejni tvorac Cooper modela i začetnik MINI Cooper modela kojeg danas poznajemo, rođen je 17. jula 1923. godine u Kingstonu smeštenom u Engleskoj. On je zajedno sa svojim ocem, Čarlsom Kuperom, osnovao 1946. godine kompaniju Cooper Car, koja je u svojoj maloj garaži proizvodila trkačke automobile za takmičenja iz serija Formule 2, Formule 3, a kasnije trkačke automobile za Formulu 1.

Džon i njegov otac su konstruisali 1949. godine prvi Cooper 500. Ovaj automobil, koji je pokretao agregat Jap motocikla, kupili su mnogi budući poznati vozači trka, poput Mosa Stirlinga Mosa. Kompanija Cooper Car postala je prvi svetski proizvođač trkačkih automobila za prodaju privatnim licima.

Nakon što je, samo dve godine ranije, ušao na takmičenje Formule 1, Cooper je već 1958. pobedio u prvoj trci. Stirling Mos je osvojio Veliku nagradu Argentine (Grand Prix), a Rob Voker u modelu Cooper T43 je zabeležio prvu pobedu u Formuli 1,  i to u automobilu sa agregatom smeštenim pozadi. Kasnije u sezoni, Moris Trintignant pobedio je na slavnom takmičenju Monako GP.

Tokom 1959. i 1960. godine kompanija Cooper Car, pod Džonovom upravom, osvojila je prvenstvo vozača i konstruktora Formule 1, sa vozačima Džekom Brabhamom i Brusom Meklarenom. Svojom revolucijom – motorom smeštenim pozadi, ali i pobedom nad „divovima“ poput Ferarija i Porschea, Cooper je zauvek promenio auto-moto sport i sportske automobile.

Cooper je 1959. postao prvi britanski konstruktor koji je napravio trkački jednosed za novu Međunarodnu Formulu Junior. Kuper je za agregat odabrao BMC-ovu seriju A, a to ga je dovelo u redovne kontakte sa Alekom Isigonisom. Kuper je već tada uočio trkački i reli potencijal Minija. Automobil je pri pokretanju proizvodio svega 34 konjskih snaga, ali su ga pogon na prednje točkove, mala težina i relativno dugo međuosovinsko rastojanje učinili izuzetno okretnim četvorosedom.

Ser Alek Isigonis i Džon Kuper

Džon Kuper se obratio Isigonisu sa idejom da proizvede Mini pogodan za takmičenja, ali je ideja o performantnom Miniju bila je prilično strana za Isigonisa, te nije prihvaćena. Njegov je cilj od početka bio da stvori osnovno prevozno sredstvo i odbacivao je “doterivanje” Minija u bilo kom smislu. Kuper se zatim obratio seru Džordžu Herimanu, direktoru kompanije BMC, koji je prihvatio da proizvede 1.000 ovakvih automobila. Heriman je Kuperu ponudio honorar od po dve funte za svaki automobil.

U septembru 1961. dva, ne u mnogome različita, modela – Austin Seven Cooper i Morris Mini Cooper predstavnjeni su javnosti. Štampa je bila oduševljena. Svi komentari su bili pozitivni kada je u pitanju kombinacija performansi Minija Coopera sa odličnim prijanjanjem i (relativnom) preciznošću.

Izvrsnost Minijeve stabilnosti i lakoća upravljanja lako je uspela da se izbori sa porastom snage od 50%, dok su prednji kočni diskovi i menjač, takođe, bili za pohvalu. Vrlo brzo, Mini-Cooper je postao automobil koji je trebalo imati.

MINI na reliju Monte Carlo 1964.

Morris Mini Cooper u reli verziji  sa 997 kubnih centimetara radne zapremine je stiglo početkom januara 1962, na osnovu Austin/Morris Mini Cooper modela lansiranih septembra 1961. Motor koji je isporučivao 70 konjskih snaga je doneo značajan prirast pogonske sile i učinio ga je konkurentnim kandidatom za pobedu na reliju. Morris Mini-Cooper je sada redovno bio među deset najboljih i odnosio nagrade prve klase. BMC je počeo da postavlja standarde u svetu relija, kojim su „vladali“ mnogo veći automobili.

U martu 1963, ohrabren uspehom Austin/Morris Cooper, Džon Kuper je podsticao razvoj još snažnijeg automobila, tako su modeli Austin Mini Cooper S ili Morris Mini Cooper S razvijani uglavnom za takmičenja. Agregati su imali kapacitet od 1100 “kubika”, 70 ks, a sam Kuper ih je razvio za upotrebu u Formuli Junior.

Austin/Morris Mini Cooper S verzija sa 1.071 “kubikom” je predstavljena u junu 1963. godine, sa procenjenih 92 ks, što je bilo za  22 ks više, u odnosu na serijski model, unapređenim kočnicama i naprednom servo asistencijom. Prvim ulaskom u Alpski reli, što se dogodilo juna 1963. godine, Rauno Altonen i Toni Embrouz su odneli pobedu, dobivši titulu vozača „Coupe des Alpes“. Ovo je bio impresivan početak sjajne kratke karijere modela Morris Mini Cooper S.

Rauno Aaltonen na reliju Monte Carlo u 1964. godini

U januaru 1964. predstavljen je Austin/Morris Mini Cooper opremljen agregatom zapremine 998 kubnih centimetara, preuzetim iz serije Mk II Riley Elf i Wolseley Hornet, mada je u ovom modifikovanom Cooper izvođenju, model posedovao dodatni SU karburator i višu kompresiju. Motor je isporučivao 55 ks pri 5.800 o/min.

U proleće 1964, modelu Morris Mini Cooper S kapaciteta 1.071 “kubika”, su se pridružila još dva modela Cooper S: jedan kapaciteta 970 ccm i novi top model sa 1.275 ccm. Razlog za uvođenje ova dva nova modela bio je održavanje automobila konkurentnim na međunarodnoj trkačkoj sceni, gde je klasa od 1.000 ccm bila važna, kao i na relijima na kojima bi se mogla koristiti klasa od 1.300 ccm.

Tokom cele 1965. godine Mini Cooper modeli su dominirali, ne samo na relijima, već i na kružnim trkama, klupskim događajima, pa čak i auto-krosu.

U svojoj radnoj karijeri, od 1963. do 1967. Morris Mini Cooper S je postigao sjajne uspehe i pobedio u 25 reli takmičenja, uz osvojene brojne nagrade klase i proizvođača. Mini je uvek bio među prvima na bilo kom reliju u kom bi uzeo učešće, a osvojio je 14 najboljih međunarodnih relija, uključujući i najprestižnije nagrade, reli Monte Karla (ne manje od tri puta, 1964, 1965 i 1967; u stvari, konačan broj je četiri ako se računa 1966. kada je Mini isključen sa svim ostalim britanskim učesnicima zbog navodnih kršenja pravila vezanih za osvetljenje).

Odeljenje za takmičenje BMC-a za Minijeva reli takmičenja imalo različite agregate na raspolaganju: Austin Seven/Morris Mini Minor 850 ccm, Austin/Morris Mini Cooper 997 ccm, Austin/Morris Mini Cooper S 970 ccm, 1071 ccm i 1275 ccm.

U oktobru 1967. BMC je lansirao Mini seriju Mk II, u variijantama Austin Mini Cooper i Morris Mini Cooper.

Spajanje Britanske motorne korporacije (BMC) sa Leylandom 1968. godine, značilo je redukovano učestvovanje na reli takmičenjima.

Mini Cooper S MK II iz 1968. godine

Mini Cooper tokom sedamdesetih i osamdesetih godina

Standardni Mini Cooper je 1969. zamenjen verzijom 1275 GT, a 1970. predstavljena je Mk III verzija Mini Cooper S (1275 ccm). Iste godine, Džon Kuper je otvorio sopstvenu garažu u Feringu, odnosno u blizini engleskog mesta Vorting u Saseksu.

Juna 1971, proizvodnja modela Mini Cooper S privedena je kraju. Desetogodišnji ugovor o saradnji sa Džonom Kuperom je bilo predviđeno da kolaboracija traje do 1971. godine i nije bilo planova da se produži nakon tog datuma.

Pravi sportski model poput onog s oznakama Mini-Cooper S, nije se uklapao u stavove o modelima  koje je negovao menadžment kompanije i zato nije bilo budućnosti za njega. Nakon deset godina proizvodnje, proizvedeno je više od 100.000 primeraka modela Mini Cooper (S), a koji su postigli neke od najistaknutijih uspeha Britanije u svetu međunarodnog moto sporta.

Naravno, kada je Odeljenje za takmičenja u BMC-u bilo zatvoreno, Mini Cooper nije više bio toliko u žiži javnosti (a sam automobil više nije bio ozbiljan reli takmičar). Mini Cooper je nekoliko godina ostao zanemaren i pomalo zapostavljen. Tek je osamdesetih godina originalni Mini Cooper stekao status istinskog klasičnog automobila i od tada globalno interesovanje za ove automobile neprestano buja.

Rover grupa je nastala 1986. godine, preimenovanjem kompanije British Leyland (BL) koja je tada proizvodila Mini.

Džon Kuper je dobio zvanično odobrenje za promociju svog „tjuning“ kompleta za Mini sa 998 ccm, koji se zahvaljujujći njemu mogao pretvoriti u „Mini Cooper“.  On je otišao u Rover sa predlogom za novi Mini Cooper od 1.275 ccm i postignut je dogovor o pokretanju posebnog limitiranog izdanja Mini Cooper-a u julu 1990. godine. Od maja 1989. godine, pre predstavljanja novog Minija Coopera, poseban „John Cooper Performance Conversion Kit“ za Mini bio je dostupan u prodavnicama kompanije Rover.

Ponovno uvođenje Minija Coopera devedesetih godina

Novi Mini Cooper predstavljen je jula 1990. godine. Limitirano izdanje od 1.650 automobila imalo je bele trake, oznake „John Cooper“ i luksuzne trimove. Ipak od septembra iste godine, Mini Cooper postao je redovni serijski model – bez belih traka na haubi, mekanog krova (sunroof), oznaka i lampica.

John Cooper je zatim razvio Kit za konverziju, odobren od strane Rover kompanije, kako bi napravio Mini Cooper „S“, dostupan od marta 1991. godine. U skladu sa zakonima o emisijama, 1991. godine agregat Mini Cooper-a  zamenjen je metro motorom od 1.275 ccm sa trosmernim katalitičkim pretvaračem i direktnim ubrizgavanjem goriva u jednoj tački (single-point injection) – poznat kao Cooper 1.3i.

„Si“ John Cooper Performance Kit iz garaže John Cooper, revidiran je tako da odgovara motoru sa ubrizgavanjem goriva, i tako je nastao Mini Cooper Si.

U januaru 1994, na vanrednoj skupštini akcionara kompanije British Aerospace Plc (BAe), izglasana je prodaja svih članica grupe Rover. Kupac je bio BMW. Prema ugovoru o kupovini, BMW je na račun prodavca uplatio (preračunati) iznos od oko dve milijarde nemačkih maraka u to vreme. U trenutku prodaje, Rover je proizvodio oko 430.000 automobila godišnje i imao 33.000 zaposlenih lica, koja su za hleb zarađivala radeći u četiri fabrike (Longbridž, Kouli (Okfsord), Svindon, Solihal). Džon Tauers je postao generalni direktor Rovera.

BMW je, prilikom kupovine kompanije, prisvojio i niz drugih britanskih motornih marki. Osim brendova aktivnih u vreme kupovine (Land Rover, MG, Rover i Mini), tu su bili i brendovi Austin-Healey, Morris, Riley, Standard, Triumph, Vanden Plas, Wolseley.

U oktobru 1996. najavljena je revidirana verzija Mini modela – hladnjak montiran spreda, vazdušni jastuk, zatezači sigurnosnih pojaseva, grede na vratima, “multi-point injection” ubrizgavanje goriva sa katalizatorom i povratnom spregom; a uporedo je lansiran i Sport Pack koji je znatno povećao broj opcionih dodataka. John Cooper je tada ponudio verzije Cooper S i Cooper S Works.

Aprila 2000. Mini je reorganizovao svoj asortiman za tržište Velike Britanije proizvevši „oproštajnu“ paletu Mini Classic modela. Bile su dostupne tri verzije: Classic Seven, Classic Cooper i Classic Cooper Sport. Izmene su, u sve tri verzije, uglavnom bile u enterijeru.

U oktobru 2000. poslednji klasični Mini sišao je sa proizvodne linije fabrike u Longbridžu. Otprilike 5.387.862 jedinica Minija proizvedeno je širom sveta tokom 41 godine kontinuirane proizvodnje.

Svi klasični Mini Cooperi sklopljeni su u Austinovoj fabrici u Longbridžu i imali su brojeve šasija koji su dodeljeni iz glavne serije Austin Mini brojeva, obično sa 50 (ili više) brojeva izdvojenih za Austin ili Morris. Nijedan klasični Mini Cooper nije proizveden u fabrici Morris u Kauliju, niti je fabrika trkačkih automobila Cooper u Sarbajtonu na bilo koji način bila uključena u proces proizvodnje.

Međutim, proizvodnja klasičnog Minija Coopera se odvijala u drugim zemljama u kojima je BMC pokrenuo lokalne aktivnosti na temu sastavljanja automobila, a sve kako bi zaobišao carinske barijere ili samo pojednostavio izvoz. Ova postrojenja za montažu bila su opremljena kompletima CKD iz Longbridža.

Novi MINI Cooper

 Majkl Kuper, sin Džona Kupera, osnovao je 2000. godine brend “John Cooper Works”, a firma se specijalizovala za snabdevanje „tjuning“ kompletima za ugrađivanje u nove MINI Cooper modele.

Nova interpretacija modela MINI

BMW, u čijem je MINI već bio vlasništvu, doneo je odluku da u potpunosti modernizuje dizajn klasičnog Minija. Od 2001. godine, počeo je da proizvodi novu interpretaciju malog sportskog automobila pod brendom MINI (velikim slovima), u različitim modelima i kapacitetima motora.

Već 2001. lansiran uz MINI One, MINI Cooper oživeo je svoje legendarno ime sa snažnijim motorom (85 kW/115 ks pri 6000 o/min) i višom maksimalnom brzinom (200 km/h). Johnu Cooperu i porodici je ranije pokazan MINI Cooper i oni su dali određeni doprinos razvoju, a John Cooper Works kit za nadogradnju “Dealer-Fit “ bio je dostupan u saradnji sa MINI-jem nakon lansiranja automobila.

U proleće 2002. godine, nakon uspešnog predstavljanja MINI Cooper modela u Evropi, BMW grupa je proširila liniju proizvoda modelom MINI Cooper S.

U aprilu naredne godine John Cooper Works „tjuning kompleti“ za MINI Cooper i MINI Cooper S plasirani su na tržište i bili su ugrađivani kod dilera MINI-ja širom sveta. “Tjuniran” kao John Cooper Works, MINI Cooper je ostvarivao maksimalnu snagu od 126 “grla” (93 kW), dok je MINI Cooper S ostvarivao celih 200 “konja” (147 KW).

MINI Cooper kabriolet je predstavljen javnosti u julu 2004. godine.

Novi MINI Cooper S sa John Cooper Works GP Kitom, model sa dodatno unapređenim performansama, pogodnim za vožnju na regularnim putevima, predstavljen je u julu 2006. Postizao je sprint do 100 km/h za nešto manje od 6,5 sekundi. Model je bio ograničen na 2.000 jedinica sa jedinstvenom šemom boja – Thunder Blue metalik bojom sa Pure Silver krovom i retrovizorima u Chili Red.

Svi automobili su bili označeni brojevima na krovu od 1 do 2.000.

John Cooper Works postaje podmarka MINI-ja

BMW grupa je zatim dobila prava na marku John Cooper Works, koji se intenzivno uključio u „tjuniranje“ MINI modela od ponovnog pokretanja i od 2007. godine, John Cooper Works se nalazi u sastavu i pod okriljem MINI brenda nudeći kompletan asortiman proizvoda za vozače izraženo sportskih ambicija. Ovo je ojačalo vezu između vrednosti marke MINI i moto-sportske tradicije kompanije John Cooper Works.

MINI John Cooper Works

MINI je zatim pokrenuo proizvodnju dva modela u okviru podbrenda MINI John Cooper Works, te je naredne, 2008. godine, javnosti predstavljen novi MINI John Cooper Works, proizveden u fabrici MINI-ja u Oksfordu, kao i model MINI John Cooper Works Clubman. Oba modela je pokretao 1,6-litarski četvorocilindrični motor sa Twin Scroll turbo-punjačem i direktnim ubrizgavanjem snage 155 kW / 211 ks.

MINI GP

Narednih godina, BMW je nastavio da proizvodi verzije Cooper, Cooper S i John Cooper Works različitih MINI modela, a danas je aktuelna MINI GP verzija malog MINI-ja sa 306 konjskih snaga, koja je proizvedena u limitiranoj seriji od ukupno 3.000 jedinica, kao i MINI John Cooper Works Countryman i Clubman modeli koji, takođe, isporučuju 306 konjskih snaga.

Na kraju da dodamo da priču o tome kako je MINI šokirao javnost pobedom na reliju u Monte Karlu tokom 1964. godine, možete pročitati klikom na ovaj link.

AutoRepublika

Izvor: Delta Motors

(229)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
1 Komentar
Inline Feedbacks
View all comments
Yankee

Tehnicki gledano, Mini Morris nije bila oznaka ni na klasicnom modelu. Puno ime modela je bilo BMC Mini, a onda ga je British Motor Corporation prodavao pod raznim brendovima (Austin, Morris, Riley, Wolseley, itd.).