Zanimljivost dana: Dragulji britanske automobilske industrije – Docker Daimlers

Britanska automobilska industrija danas ne broji veliki broj samostalnih proizvođača i većina njih koji su imali sreću da uopšte prežive krizu,  nalazi se u inostranim rukama. U zlatnom periodu, vozila kao što su Rolls Royce i Bentley su predstavljali sam vrh po kriterijumima imidža i prestiža, a dugo vremena im je mogao parirati i treći proizvođač nazvan Daimler. Ne, nije reč o današnjem nemačkom gigantu mada je osnivač firme Henri Lavson platio određenu sumu novca da bi legalno kopirao nemačku oznaku.

Dugo vremena je Daimler služio i kao zvanično vozilo kraljevske porodice, ali je polako pao u zaborav u periodu posle Drugog svetskog rata u poređenju sa prestižnijim rivalima.

U navedeno vreme prvi čovek kompanije je bio Bernard Doker, a 1949. godine se venčao sa milionerkom Norom Tarner. Iako je već uživala u izobilju novca zahvaljujući ranija dva propala braka, Tarnerova je zapravo obožavala automobile i želela je da ostavi značajniji trag. Njen suprug joj je poverio vođenje Hooper divizije, koja se bavila proizvodnjom ručno sklapanih specijalnih modela za Daimler.

Upravo se Tarnerova dosetila da bi serija specijalnih modela mogla da povrati poverenje imućnih kupaca pa je od Dokera zatražila određeni budžet koji bi zatim Hooper potrošio na konceptne modele predstavljene na Britanskom sajmu automobila.

Prvi od njih je stigao 1948. godine i nosio je Green Goddess oznaku (“Zelena boginja“). On je proizveden na šasiji već postojećeg modela DE36 i koštao je čak 7.000 britanskih funti (oko 256.000 funti prema današnjoj vrednosti novca ili 302.000 američkih dolara). Na taj način Green Goddess je bio ubedljivo najskuplji automobil na sajmu, ali za tako visoku sumu novca potencijalni kupac je dobijao tehnologiju nečuvenu u to vreme.

Primera radi, cela školjka je bila proizvedena od aluminijuma, hauba se automatski otvarala pritiskom na dugme, a šoferšajba je imala tri brisača. Ispod haube se krio 5,4-litarski benzinac u konfiguraciji s linijski postavljenih osam cilindara koji je razvijao 150 konjskih snaga. Sa tako visokom cenom proizvodnja će biti jako limitirana, a do 1954. godine je prodato sedam ili osam primeraka zavisno od izvora. Oni su se najviše razlikovali po boji pa su neki kasniji modeli bili ofarbani u crvenu nijansu. Do današnjeg dana je preživelo četiri i nalaze se u privatnim rukama.

Tokom 1951. godine svetlost dana je ugledao i, na naslovnoj fotografiji prikazan Golden Daimler (“Zlatni Daimler“). Ime je dobio po velikoj količini zlatne boje na mestima gde bi se uglavnom trebalo naći hrom, a na boku automobila se nalazilo čak 7.000 zlatnih zvezdica. Posebna pažnja je posvećena enterijeru koji je pružao najfinije materijale iz celog sveta, a gospođa Tarner će kasnije reči da je proizvodnja koštala čak 8.500 funti (269.000 britanskih funti ili 316.000 američkih dolara). Golden Daimler se nije mnogo razlikovao od ranijeg Green Goddessa sa izuzetkom boje i krova, a proizveden je samo jedan primerak.

Usledio je Blue Clover (“Plava detelina“) 1952. godine na identičnoj platformi, a za razliku od ranija dva modela, koji su bili kabriolet i limuzina, (konfiguracijski) izbor je sada pao na prelepi kupe. Mehanika se ni ovaj put nije menjala, kao ni izbor materijala u enterijeru. Blue Clover je kasnije restauriran i danas se nalazi u južnokorejskom Samsung muzeju posvećenom temi transporta.

Tokom 1953. godine stiže i Silver Flash (“Srebrna munja“), a ovo je bio prvi novi Docker Daimlers još od 1948. godine. Reč je o kupeu proizvedenim od aluminijuma gde je kao baza poslužio novi Daimler 3-litre. Zanimljivo je podatak da je Silver Flash originalno bio ofarban u tamno zelenu boju, ali je Nora Tarner dva dana pre premijere zahtevala da bude prefarban u sivu iz nepoznatog razloga.

Za razliku od prethodnika, Silver Flash nije uspeo da osvoji nagradu za najlepši model na Britanskom sajmu automobila. Automobil je prodat privatnom kupcu 1966. godine u američkoj saveznoj državi Misuri, a tokom sedamdesetih godina prošlog veka je promenio vlasnike nekoliko puta. Poslednji put se pojavio na aukciji sredinom osamdesetih godina, kada je prefarban u krem boju. Od tada mu se gubi trag i nepoznato je gde se danas nalazi.

Stardust (“Zvezdana prašina“) je stigao 1954. godine na bazi modela DK400, a pokretao ga je novi 4,6-litarski linijski šestak. Sa izuzetkom većih dimenzija, nije se mnogo razlikovao od ranijeg Golden Daimlera i danas je najmanje poznat od svih specijalnih modela. Pronađen je u štali u Velsu 1980. godine i restauriran za privatnog kupca u Japanu.

I za kraj, 1955. godine je predstavljen Golden Zebra (“Zlatna zebra“), a ime je dobio po svojoj beloj boji i zlatnim detaljima. Dok su prethodnici pružali predratni, stariji stil po pitanju mnogih linija, Golden Zebra je bio značajno moderniji automobil, iako se mehanički nije previše razlikovao od Stardusta. Ovo je ujedno jedini od Docker Daimlera koji je odmah pronašao kupca i to u Americi. Vraćen je u Veliku Britaniju 1988. godine, zatim restauriran, a danas se nalazi u privatnim rukama.

Do navedenog perioda Daimler je upao u veliku finansijsku krizu koju ni ponuda novih automobila nije uspela da promeni. Kompanija je prodata Jaguaru, pa je Daimler postao naziv za najviši nivo opreme na većini njegovih limuzina. Poslednji samostalni Daimler je ugašen 1992. godine kada je stopirana proizvodnja modela DS420 dok je oznaka poslednji put viđena još 2007. godine.

Zoran Tomasović

(329)