Zanimljivost dana: Kako je Mini šokirao javnost na reliju Monte Karlo
Pre nekoliko dana, britanska marka Mini je obeležila svoj 59. rođendan. AutoRepublika se potrudila da uputi prigodnu čestiku jednom lepom pričom iz slavne prošlosti Minija.
Priče o Davidu i Golijatu u auto-moto svetu nisu retke, a jedan od najboljih primera se desio 1964. godine na reliju Monte Karlo. Tog vikenda Mini je šokirao javnost i zabeležio svoju prvu pobedu u ovom takmičenju, iako je konkurencija bila više nego jaka i zasnivala se na automobilima kao što su Ford Falcon, Saab 96, Volvo 544, Mercedes 300 SE, Citroen DS, Lancia Flavia i mnogim drugim.
BMC (British Motor Corporation) Mini je debitovao 1959. godine kao jeftino prevozno sredstvo i revolucionirizovao automobilsku industriju Velike Britanije. Popreko postavljen motor je omogućio odlično iskorišćeni prostor, a pogon na prednje točkove laganu vožnju u svim vremenskim uslovima. Međutim, sa samo 34 konjske snage ispod haube performanse su bile razočaravajuće čak i u moru sličnih kategorija.
Inženjeri BMC-a su povećali zapreminu motora na 1.071 ccm, a snagu na 70 “konja”, što je omogućilo ovom mališanu maksimalnu brzinu od 144 km/h. Kompanija je zatim odlučila da se takmiči na reliju Monte Karlo sa devet modela, a napad je predvodio veteran Pedi Hopkirk. On je imao dugogodišnje iskustvo na ovog stazi, ali i pored toga, očekivanja kompanije su bila izuzetno skromna. Ipak, posle tri dana vožnje Mini je završio kao prvi, četvrti i sedmi, a samo dva od devet automobila britanskog proizvođača relija nisu prošli kroz cilj.
Pa šta je razlog (ne)očekivane pobede?
Nasuprot verovanju, pogon na prednje točkove sa motorom postavljenim napred je bio idealan za auto-moto sport, posebno na stazama prekrivenim snegom i ledom, pošto je većina težine vozila otišla upravo na pogonske točkove (većina konkurenata je posedovala motor napred, sa pogonom na zadnje točkove). Staza u Monte Karlu takođe ima dosta oštrih krivina u kojima nije značajna maksimalna brzina već okretnost, pa su male dimenzije Minija došle do izražaja.
Minijev najveći rival u Monte Karlu je bio Ford Falcon sa moćnim V8 motorom i legendarnim švedskim vozačem Boom Ljungfeldom. Tehnički gledano, američki automobil je imao najbrže vreme i to za 17 sekundi ispred Hopkirkovog Minija. Međutim, pravila u navedeno vreme su uzimala u obzir i težinu i snagu automobila nad konkurencijom pa kada je izračunat hendikep britanske marke – Mini je proglašen za pobednika. Ova vest je toliko odjeknula Velikom Britanijom da je Hopkirk dobio čestitke od kraljice i Bitlsa.
Finac Timo Makinen je ponovio uspeh 1965. godine, a dve godine kasnije Rauno Altonen je zabeležio poslednju pobedu za Mini na ovom legendarnom reliju. Zanimljiv detalj se desio i 1966. godine kada je britanski tim zauzeo prve tri pozicije (Hopkirk, Makinen i Altonen), ali su francuske sudije diskvalifikovale sva tri vozača zbog dodtnih farova i dodelile pobedu domaćem Citroenu.
Zoran Tomasović
(494)
