Iz ličnog ugla: Kako se zaljubiti u Hondu Civic?

Ljubav na prvi pogled sa Hondom Civic čini se nemoguća, ali posle prve vožnje… 

Rano septembarsko jutro počelo je prijatnim iznenađenjem. Moj nekadašnji kolega sa fakulteta zove me da odemo na ručak. Sam poziv je iznenađenje jer je moj bivši kolega otišao iz Srbije nakon završenih studija. Pokupio je svoj hrvatski pasoš i po drugi put u svom životu našao se u zbegu, ovaj put razlozi su bili ekonomske prirode.

Sastanak je upriličen na starom studentskom „blejalištu“ na Malom Tašmajdanu gde je on izrazio želju da pre nego što odemo na ručak ja njemu učinim jednu uslugu. Naime, u Srbiju je ovaj put došao automobilom, a njegova je želja da vreme do ručka provedemo u vožnji. Nakon pomena da vozi aktuelnu generaciju Civica i moje opaske da mi njegov stil „ne prija naročito oku“ pada jedna interesantna opklada.

– U redu, idemo kao nekad u patrolu po gradu, pa ćemo malo na otvoreno, a onda gde nas put odnese. Ti voziš, ako ti se automobil na kraju ne dopadne, ja plaćam ručak, ako ti se svidi ti častiš – reče moj prijatelj šeretski i stvar je već bila rešena.

O samom modelu

Hondu Civic imali smo već na testu, i može se reći da je model oduševio celu redakciju. Meni je ipak sam dizajn eksterijera kontroverzan. Smatram da nisu sve linije automobila dobro usklađene, no Honda je jasno želela da se Civic razlikuje od svega ostalog na tržištu i u tome su i uspeli.

Civic definitivno privlači pažnju gde god da se pojavi, u to nema ni najmanje sumnje. Ovaj primerak kupljen je u januaru 2017. godine i otada je prešao 37.000 kilometara. Moj prijatelj mi kaže da osim redovnog održavanja nije bilo nikakvih drugih intervencija.  Prema njegovim rečima želeo je da kupi automobil u C segmentu, ali zbog čestih odlazaka za Srbiju kada sa sobom poveze koga može od sunarodnika na privremenom radu u Nemačkoj, želeo je model u koji se može smestiti četvoro ljudi.

Sam kaže da je pre Civica isprobao Golfa i Peugeot 308, od kojih je potonji odmah otpao zbog, kako on kaže,“neprirodne postavke volana i instrumentalne table“.

„Ušao sam u Civic, namestio se i počeo test vožnju. Kad sam izašao iz automobila otišao sam u salon kako bih ugovorio sve pojedinosti oko kupovine“, reče mi moj prijatelj.

Konkretan model koristi 1,5-litarski turbo agregat koji razvija 182 ks i 240 Nm, snaga se na prednje točkove prenosi putem šestostepenog manuelnog menjača, a paket opreme je Prestige.

Po gradu

Koliko mi se spoljni dizajn Civica nije dopadao, toliko me je enterijer očarao. Pre svega prostranošću i udobnošću. Očekivao sam da ću unutar vozila pronaći previše jeftine plastike, no to zaista nije bio slučaj. Završna obrada je na veoma visokom nivou, što je krajnje prijatno iznenađenje. Obilje kože u paketu Prestige je takođe veoma lepo iznenađenje.

Mesta za putnike na zadnjim sedištima ima sasvim dovoljno, no oni viši od 1,8 metara mogli bi se osećati pomalo klaustrofobično. Sa svojim 185 centimetara i 84 kilograma smestio sam se na zadnje sedište, ali moram reći da je prostor od moje glave do plafona bio oko 5 centimetara. Dakle, putnici ispod pomenute granice sedeće izuzetno komforno.

Vozačevo sedište je ipak sasvim drugačija priča jer je pozicija idealna! Dugi hodovi volana koji se podešava u dve ose, kao i savršeno pozicioniran menjač stvaraju gotovo simbiotsku vezu sa vozačem. Digitalna instument tabla pruža sve neophodne informacije, pokazivači su logično postavljeni, a osvetljenje je odlično.

Mada nisam od onih vozača koji se preterano interesuju za info-zabavni sistem, moram se osvrnuti na isti. Naime, ekran za upravljanje je dobro postavljen, povrh centralne konzole, ali sam kvalitet displeja osetljivog na dodir, njegovo osvetljenje, pa čak i odziv morali bi biti bolji. Nije loš, ali nije ni sjajan.

Dakle, test vožnja u gradu ukupnog trajanja 73 kilometra pokazala mi je ono što sam već praktično i znao. Hondini inženjeri odradili su sjajan posao sa turbinom, te se ozloglašena turbo rupa praktično ne oseća. Ono što mi se nije dopalo u prvi mah jesu nešto kraće prve tri brzine, te sam u velikoj gužvi bio na kvačilu češće no što sam to želeo. Posle petnaestak kilometara sam se potpuno navikao, pa mi ovako odmerene brzine nisu smetale.

Sa druge strane, Civic je startan automobil, sprint do „stotke“ obavlja se za nešto više od 8 sekundi, što u stvarnosti deluje znatno brže nego na papiru.  Čuvena beogradska putna infrastruktura me je pomalo brinula. Civic je ipak vozački automobil, nešto čvršćeg ogibljenja. No, zahvaljujući adaptivnom ogibljenju koje se kontroliše putem dugmića na centralnom tunelu, ovaj problem je definitivno rešen. Ne očekujte „vožnju po oblacima“, ali se većina rupa i izbočina veoma lako podnosi.

Što se tiče potrošnje u gradskoj vožnji, ona će pre svega zavisiti od vozača. Onima sa teškom nogom na gasu neće biti nedostižan prosek od 10 litara na 100 kilometara, ali nešto civilizovanijom upotrebom prosek od 8 litara je garantovan.

Na autoputu

Upravljanje kod Civica je veoma dobro. Volan je izuzetno precizan i šalje dovoljno povratnih informacija vozaču. Na autoputu nije bilo nikakvih problema, sedišta su dovoljno udobna, pozicija ne zamara vozača, a putne brzine od 130-140 km/h Civic podnosi „kao od šale“.

Ono što me je impresioniralo jeste izuzetna zvučna izolacija. Čak ni pri pomenutoj brzini nema buke ni od motora, ni od vetra, što još jednom govori o opštem kvalitetu ovog vozila.

Za one koje vožnja na autoputu zamara, idealna je stvar adaptivni tempomat koji dolazi u pomenutom Prestige paketu opreme. Pored toga, ovako opremljen Civic ima i sisteme za prepoznavanje saobraćajnih znakova, održavanje vozila u traci, upozorenje pri napuštanju trake itd…

Dakle, sve je na autoputu podređeno tome da se vozač ne umara previše. Nešto duži međuosovinski razmak u odnosu na takmace u C segmentu u ovakvim uslovima eksploatacije je i više nego dobrodošao, pre svega kada se govori o udobnosti.

Fabrički podaci navode da posečna potrošnja na 100 kilometara na otvorenom samo 4,9 litara benzina. Ja ovaj prosek nisam dostigao, već je u mojim rukama Civic trošio 5,6 litara na pređenih 100 kilometara na autoputu.

Epilog

Nakon višečasovne vožnje i pređenih 350 kilometara, iz automobila sam izašao veseo i odmoran. Civic me je impresionirao, vrlina je veoma mnogo, a mana tek da se kaže da mu se nešto realno može prigovoriti.

Sa veličinom negde između C i D segmenta, i prtljažnikom od 420 litara u osnovnoj postavci, Civic bi lako mogao biti i vozilo za manju, ili mlađu porodicu. S druge strane, ovo je pravi vozački automobil koji nije ipak previše pretenciozan, taman dovoljno da izvuče vozaču osmeh na lice.

Voženi model u Srbiji nov košta 27.990 evra, što je za naše uslove i prosečne plate mnogo novca. Ipak, ko traži polivalentan model u C/D segmentu, a raspolaže sa pomenutom cifrom, svakako treba makar da proba i ovaj automobil.

Za kraj, na parkingu na Zemunskom keju primetio sam i još jednu manu. Naime, pokazivači pravca koji su postavljeni na boku kod spoja krila i prednjeg branika nalaze se na zaista nezgodnom mestu. Osim toga, malo su izbačeni, te je jasno da je pitanje vremena kada će stradati na nekom uskom gradskom parkiralištu.

Tako je jednog septembarskog dana klub ljubitelja Honde Civic dobio još jednog člana, a ja ostao bez 2.300 dinara koliko me je stajao „izgubljeni“ ručak.

Đorđe Platiša

P.S fotografije u tekstu su sa zvaničnog redakcijskog testa. 

(993)