Crno-crvena koalicija (u Nemačkoj)je tokom vikenda sastavila paket mera za cene goriva koji na prvi pogled deluje kao olakšanje: 17 centi manje po litru, ograničeno na dva meseca, finansirano između ostalog i povećanjem poreza na duvan. Tu je i neoporeziva jednokratna premija od 1.000 evra koju poslodavci mogu da isplate zaposlenima. Zvuči kao brza pomoć u pravoj krizi. Ali upravo je to problem.
Jer kada se ove mere posmatraju u kontekstu u kojem su nastale, prepoznaje se obrazac koji nije nov. Blokada Ormuza podigla je cenu nafte poslednjih nedelja na više od 100 dolara po barelu. Dizel je u subotu u proseku koštao 2,30 evra po litru, a benzin Super E10 2,10 evra. U nedelju u podne cene su, prema ADAC-u, ponovo značajno porasle: dizel za gotovo deset centi u roku od pola sata. Opterećenje je realno i direktno pogađa putnike, preduzetnike i transportne kompanije. Razumljivo je da vlada reaguje.
Ključno pitanje, međutim, nije da li je olakšanje potrebno, već da li ono stiže tamo gde treba i da li ima efekat veći od kratkotrajnog „zavrtanja“ regulatora simptoma. Pogled na takozvani „tank-rabat“ iz 2022. pomaže u proceni. Tada je vlada smanjila porez na energente na tri meseca, za dizel 17 centi, za benzin 35 centi. Institut Ifo Institute je kasnije zaključio da je popust kod dizela uglavnom, a kod benzina oko 85 odsto, prenet na potrošače.
Istovremeno, Savezna kartelska kancelarija utvrdila je da je barem u početnoj fazi bilo naznaka da smanjenje nije u potpunosti preneto. Predsednik Ifo instituta, Clemens Fuest, tada je jasno ocenio da takav rabat nije bio smislen ni u socijalnom ni u ekološkom smislu, jer je najviše koristio domaćinstvima sa većim prihodima i većim izdacima za gorivo.
Četiri godine kasnije slika se gotovo u potpunosti ponavlja, s tom razlikom što vlada danas ne nudi čak ni obavezujući mehanizam koji bi garantovao da će se poresko rasterećenje zaista preneti na potrošače. Kancelar Friedrich Merz izjavio je da očekuje da naftna industrija prenese olakšanje dalje. To podseća na instrument koji ni tada nije funkcionisao: političko oslanjanje na dobru volju industrije čiji poslovni model počiva na marži.
Vozač na pumpi vidi samo krajnju cenu. Koliki deo čine porez na energente, CO₂ taksa, cena sirove nafte ili marža kompanije, ostaje nevidljivo. Dok god ne postoji obavezna transparentnost cena na pumpama koja jasno razdvaja ove komponente, svako smanjenje poreza ostaje pitanje poverenja između države i naftne industrije. Da li će obećanih 17 centi zaista značiti 17 centi manje za potrošača ili će nestati u marži, bez te transparentnosti nije moguće proveriti.
Tu je i pitanje finansiranja. Koalicija planira da manjak prihoda nadoknadi povećanjem poreza na duvan i podržava razmatranje poreza na ekstraprofit na nivou EU. Ovo drugo zvuči odlučno, ali je za sada samo najava. Čak i ako bi takav porez bio uveden: 2022. je već bio u opticaju, ali u Nemačkoj uglavnom bez konkretnih posledica, dok su naftne kompanije beležile rekordne profite. Ako se sada očekuje drugačiji ishod, potrebno je objasniti šta se strukturno promenilo, a to objašnjenje koalicija za sada ne nudi.
Ono što potpuno izostaje iz rasprave jeste strateška dimenzija. Blokada Ormuza jasno pokazuje koliko je ranjiva ekonomija koja svoj saobraćaj gotovo u potpunosti zasniva na fosilnim gorivima. To nije nova spoznaja. Istraživač saobraćaja Andreas Knie ističe da strateški plan može ići samo u jednom pravcu, napuštanje fosilnih goriva, ne samo iz ekoloških, već i iz ekonomskih razloga.
Nedeljne zabrane vožnje iz 1973. godine danas su daleka prošlost. Naftna kriza tada, ruska invazija 2022. i današnja blokada Ormuškog moreuza, svaki put se ponavlja isti obrazac: kratkoročno smanjenje poreza, politički apeli industriji, bez suštinskih promena.
Alternativa, međutim, već postoji. Električni automobil koji se puni kod kuće, uz prosečnu cenu struje od oko 34 centa po kWh, troši oko pet do šest evra na 100 kilometara. Vozilo sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, pri trenutnim cenama goriva, troši dvostruko do trostruko više. Još povoljnije je uz sopstvenu solarnu energiju, gde cena kilovat-sata može biti između osam i 12 centi.
Javna infrastruktura za punjenje za sada je uglavnom odvojena od krize cena nafte. Veliki operateri mreža za punjenje, prema dostupnim informacijama, nisu podizali cene. To ne znači da cene električne energije ne mogu biti pogođene geopolitičkim dešavanjima, niti da postoji potpuna transparentnost, ali zavisnost je drugačija: energetski miks u Nemačkoj sve više se oslanja na obnovljive izvore koji ne zavise od prolaska kroz jedan morski prolaz.
Paket mera za gorivo verovatno će kratkoročno doneti određeno olakšanje. Da li će ono biti u potpunosti preneto na potrošače, da li će ga brzo „pojesti“ rast cena sirove nafte i da li će finansijska konstrukcija izdržati, sve to ostaje neizvesno.
AutoRepublika
(88)
