Proizvodnja baterijskih ćelija – zašto stalno lupamo glavom o zid?
Zbog čega je duga lista evropskih proizvođača baterija koji su završili u stečaju?
Nortvolt se povlači, projekti se zamrzavaju. Varta se bori za opstanak. Druge fabrike baterijskih ćelija su propale, pre nego što su uopšte dostigle značajnu proizvodnju. Razlozi su dobro poznati. To su visoki troškovi energije, nedostatak skalabilnosti (prilagodljivosti), ogromna azijska konkurencija i decenije zaostajanja. Ništa od ovoga nije novo. Ipak, investicije se nastavljaju kao da se strukturni problem može rešiti s još više novca.
Evropa pokušava da kopira industrijski model koji je nastao pod potpuno drugačijim uslovima. U Aziji se dopunjavaju državna industrijska politika, jeftina energija, kontrolisani lanci snabdevanja i ekstremno masivne ekonomije. Evropa raspolaže s malo toga, osim programa subvencija i nade.
Hoće li tehnologija baterija uskoro biti konkurentna?
Naravno, moglo bi se tvrditi da se ne radi o profitu već o znanju, otpornosti i strateškoj bezbednosti. Međutim, ovaj argument postaje neverovatan kada se istovremeno stalno podstiče iluzija da se konkurentna masovna proizvodnja može uspostaviti u bliskoj budućnosti. To nije realizam, to je pusta želja.
Pravo pitanje, dakle, nije: da li je Evropi potrebna tehnologija razvoja i proizvodnje baterija? Već bi pravo pitanje bilo: zašto se Evropa drži proizvodnje baterijskih ćelija kao simboličnog gesta, iako je to najskuplji i najrizičniji deo lanca vrednosti?
Evropa je jaka u mašinstvu, kvalitetu procesa, automatizaciji, specijalnim hemikalijama, reciklaži, standardizaciji i sistemskoj integraciji. To su upravo oblasti u kojima leži realna prednost. Umesto toga, postoje stalni pokušaji da se zauzme krajnja tačka lanca, mesto gde je pritisak na cene najveći, a prostor za manevar najmanji.
Isto tako je u Munsteru. Tamo je Dorote Ber, nemačka savezna ministarka za istraživanje, tehnologiju i svemir, otvorila prvu fazu izgradnje istraživačke fabrike po imenu „FFB PreFab“. Tamo je implementiran „kompletan procesni lanac koji koristi isključivo evropsku tehnologiju postrojenja“. Naravno, to zvuči dobro.
Ali ako električna energija za proizvodnju nije jeftina, a sirovine nastavljaju da dolaze iz Kine, onda je pitanje da li će ikada postojati evropska fabrika koja može da izdrži cenovnu konkurenciju.
Još jedna stvar se često zanemaruje, a to je sistematska erozija cena izazvana državnim subvencijama u Kini. Tamo se proizvodnja baterijskih ćelija ne posmatra prvenstveno kao poslovni poduhvat, već kao instrument industrijske politike. Niske cene energije, direktne i indirektne subvencije, državno kontrolisano kreditiranje i kontrolisani lanci snabdevanja osiguravaju da su moguće cene s kojima tržišno orijentisane evropske kompanije ne mogu da se takmiče.
Proizvodnja ćelija: Evropa je strukturno preskupa
Ishod je predvidljiv. Nezavisna evropska proizvodnja je strukturno preskupa, bez obzira na to koliko je efikasno organizovana. U ovom okruženju, neuspeh nije znak loše implementacije, već gotovo neizbežna posledica pogrešnih okvirnih uslova.
Međutim, upravo tu leži pravi rizik. Kratkoročno niske cene mogu dovesti do zavisnosti, pa čak i monopola na duži rok. Ukoliko se globalno snabdevanje baterijama koncentriše u rukama nekoliko azijskih dobavljača, ne samo proizvodnja ćelija već i cela evropska automobilska industrija biće pod pritiskom.
Formiranje cena, mogućnosti snabdevanja i tehnološki razvoj bi se tada odlučivali van Evrope, sa direktnim posledicama po stvaranje vrednosti, zapošljavanje i inovacije.
Paradoksalno je da nas ovo saznanje vraća na početnu tačku. Da, u principu, Evropi je potrebna sopstvena tehnologija baterija i stručnost u proizvodnji. Ali ne pod trenutnim uslovima. Ne s cenama energije koje nisu međunarodno konkurentne. Ne s regulatornim preprekama koje guše rast industrije. I pre svega, ne sa tehnologijom koja je možda već prošla svoj vrhunac.
Jer dok Evropa pokušava da sustigne proizvodnju litijum-jonskih ćelija, prve čvrste baterije već ulaze u masovnu proizvodnju negde drugde. Svako ko danas ulaže milijarde u konvencionalnu ćelijsku tehnologiju rizikuje da sutra upravlja visoko subvencionisanom infrastrukturom za prelazni proizvod.
Problem, dakle, nije želja za tehnološkim suverenitetom, već nedostatak hrabrosti za stratešku iskrenost. Dokle god Evropa pokušava da reprodukuje zastareli model pod nepovoljnim uslovima, svaka nova fabrika će biti pokretana s nadom, i završavaće se razočaranjem.
Bankroti nisu izolovan incident.
Možda je vreme da se zapitamo, ne samo da li želimo sami da proizvodimo baterije, već i kakvu ulogu Evropa realno može da igra u sledećoj generaciji baterija. Na kraju, izgleda kao da ne učimo iz sopstvenih neuspeha, već ih institucionalizujemo. Svaki novi projekat postaje „novi početak“, svaka propala fabrika žalosni izolovani incident. Pa ipak, obrazac je već jasno vidljiv. Možda bi najiskreniji korak bio priznati da nije potrebno u potpunosti interno proizvoditi svaku ključnu tehnologiju. Ali svaku pojedinačnu je potrebno razumeti. Sve dok Evropa meša ove dve stvari, nastaviće da ulaže i da se sudara sa istim zidom.
Razjašnjenje postojeće situacije i izlaz
Od Drugog svetskog rata do danas, evropske drzave i Evropska unija su se bavile samo periferijom civilizacije, odnosno organizovanjem života građana, ekološkom zaštitom, zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, i tako dalje. Savremena civilizacija sve više zahteva okupljanje svih raspoloživih resursa: materijalnih, tehnićko-tehnoloških i naučnih.
Da bi se ovaj ogromni potencijal učinio efikasnim, neophodno je centralizovano planiranje i upravljanje. Nasuprot tome, u Evropi još uvek vladaju parcijalni interesi ili jednostavno neznanje o potrebi zajedništva. Koren tog problema jeste zastarelo shvatanje demokratije kao i vrlo nizak intelektualni nivo političkih struktura. Njihovo neznanje i nezainteresovanost jesu glavna kočnica Evrope. Sve dok su političari samo zaposleni činovnici koji otaljavaju svoj posao dok im ne prodje mandat, u Evropi neće doći do pozitivnih promena!
AutoRepublika
(260)
Sumnjam da je evropa konkurentna u ičemu što se tiče proizvodnje.
Jedino su konkurentni u birokratiji, kao ekologiji itd.
Prsli, i žive na staroj slavi.
Ne zive od stare slave vec je sanjaju! Povremeno se javlja pitanje „kako je to uopste bilo moguce?“
A ima li u članku mjesta za firmu Eleven Es iz Subotice?
Velike najave imaju, a moji iz firme tvrde da se radi o izuzetno ozbiljnim ljudima (sa njima su sarađivali)
„Da bi se ovaj ogromni potencijal učinio efikasnim, neophodno je centralizovano planiranje i upravljanje. Nasuprot tome, u Evropi još uvek vladaju parcijalni interesi ili jednostavno neznanje o potrebi zajedništva.“ Prvo: Evropi ne treba centralizacija već decentralizacija. EU bi trebala da se reformiše i postane savez suverenih država sa bescarinskim prometom roba i usluga! U suprotnom preti kolaps i zajednički potop EU Titanika. Jer zbog gluposti jedne zemlje ne bi trebala druga članica da fasuje. Drugo: Evropa je postala bastiljon dizel motora i sa padom dizel tehnologije logično je da se najrazvijenija zemlja suočava sa gubitkom radnih mesta. Svedoci smo sadašnjih… Pročitaj više »
Evropska „centralizacija“ samo donosi propise od kojih se svi hvataju za glavu!
Potrebna je mnogo sadrzajnija centralizacija, sa obrazovanim i strucnim vrhom.
Ako EU ubrzo ne pocne da uci od Kine kako se upravlja drzavom i privredom, EU ce propasti!
Principi ortodoksnog kapitalizma zahtevaju slobodno trziste i slobodnu konkurenciju – to su regulatori koji ce sami od sebe da upravljaju privredom. Medjutim, realnost se sve vise udaljava od ovog principa i to s pravom – zastita domaceg trzista politickim merama je neminovna da bi se zastitio standard sopstvenih gradjana. Zastita domaceg trzista, ovde EU, je samo pasivan mehanizam koji moze da reaguje samo na aktuelnu situaciju – sta ce biti sutra, ne znamo. Ono sto je Evropi hitno potrebno jeste dugorocna strategija za narednih 30 – 50 godina. Takvu strategiju mogu da razrade samo vrhunski eksperti a ne amateri tipa… Pročitaj više »
Kapitalizam kao ekonomksa doktrina nikada nije uzimao u obzir konkurenciju izvan lokanog domena. Amerka je proizvodila skoro sve i stoga imala uglavnom sve sopstveno i bila bez velike potrebe da se takmici sa konkurencijom izvan sopstvenog prostora. Sva pravila igre su bila ista za sve lokalne igrace. Isti slucaj je bio sa Evropom (govorim o nacijama sa razvijenom proizvodnjom). Onda se desila globalizacija za koju kapitalizam nije bio spreman. Izuzetno visoki inicijalni profiti su maskirali sve tamne strane globalizacije. Posle par decenija postalo je ocigledno da kokurencija izvan domaceg domena nikako nije dobra za lokalnu ekonomiju. Zapad je izgubio industrijski… Pročitaj više »
👍
Kapitalizam je divan, konkurencija, ljudska prava i to, ali kad imaš priliku da se zaletiš u fruge države, njima prodaš drogu, alkohol i oružje, a od njih uzmeš naftu, uranijum, radnu snagu, i kada to sve jeftino dobijaš u svoju baštu a iz džungle… Međutim, ciklusi razvoja društva su neumoljivi, pa onaj ko je bio vrijedan u majstor (radnici u „bašti“) obezbijedi svojoj djeci sve, pa i ljudska prava, a ONO ne zna ni da li je muško ili žensko a kamoli šta drugo, nema mozga niti upotrebljivih mišića, a hoće „svoja prava“ E sad je sve to došlo do… Pročitaj više »
Ti malo brkas pojmove. Ortodoxni kapitalizam ne poznaje ljudska prava, niti ga se ona ticu. Kapializam je u osnovi ekonomski equivalent prirode gde veci, jaci, i sposobniji opstaju. Oni drugi nestaju. Socijana strana kapitalizma je vestacka tvorevina jer sam po sebi ekonomski sistem na to ne utice. Kapitalizam nije stvorio ni poreski sistem, a ni socijalna davanja. Zajednicke usluge kao sto su zdravstvo, skolstvo, policija i vojska postoje i u drugim eknonomsko-vlasnickim sistemima, ne samo u kapitalizmu. To sto je drustvo degradiralo i upalo u opste ludilo nije opet rezultat kapitalizma, vec resultat ideoloskog maloumlja, prvenstveno izrazenog kod neoliberala evrope,… Pročitaj više »
„Kapitalizam kao ekonomksa doktrina nikada nije uzimao u obzir konkurenciju izvan lokanog domena.“
Ovo je shvatanje iz 19 veka. Kapitalizam se vec odavno siri gde god moze.
USA je veliko i veoma jako trziste, dovoljno samo sebi. Medjutim kapital cini svoje – Amerika sve vise uvozi sa trzista koja pruzaju jeftine proizvode cime se sopstvena proizvodnja gusi.
Sirenje kapitalizma nije istinska mera uspeha. I virus se siri u epidemiji a na kraju ubije domacina.
Ekonomija bez proizdvodnje je osudjena na propast. Stoga i Trampove carine.
Treba lepo uvesti standard i obavezu za baterije, kao sto su 80tih uveli DIN standard za auto-radio. Pa ko hoce fabricke baterije, a ko aftermarket a ko dotrajale da „lako“ zameni a da nije vezan određenog proizvođača/dobavljača. Trziste bi dalje regulisalo da li ce proizvodnja biti lokalna
Genijalno! 🙂 🙂 🙂