Nemci, Italijani i Francuzi se ne slažu oko toga da li bi VW bolje rukovodio Alfom

Pre nekoliko dana objavili smo priču koja i dalje tera puritance da se zgroze, a pragmatičare da zadovoljno trljaju ruke: šta ako bi grupa Volkswagen kupila Alfa Romeo? Podsetili smo puk da je bilo barem dva pokušaja kupovine Alfe od strane Volfsburga: prvi put Ferdinanda Piha početkom prošle decenije, a zatim drugi pokušaj 2018. godine. Dva odbijanja, a između njih obećanje koje se vraća poput refrena: učetvorostručiti prodaju Alfe Romeo i pretvoriti je u „narodni Porsche“.

Ali priča se nije završila samim člankom. Nastavila se u komentarima. I tu nešto postaje očigledno: u zavisnosti od toga da li čitate reakcije iz Francuske, Italije ili Nemačke, ne čujete istu melodiju. Ne isti strah. Ne istu nadu. Ne isto suđenje.

U Francuskoj se rasprava deli na dva vrlo prepoznatljiva tabora.

S jedne strane su oni koji hladno posmatraju trenutnu situaciju i zaključuju da bi, menadžment naspram menadžmenta, Volkswagen verovatno uradio bolji posao. Navode se vrlo konkretna žaljenja: šira gama, češća obnavljanja modela, prisustvo u takmičenjima, stabilniji razvojni pravac. Neki to sažimaju bez ustručavanja: Alfa Romeo bi „odrasla“.

Kada se u diskusiji pojavi senka Stellantisa, poređenje postaje brutalno: „danas je gore jer nude duplikate Peugeota“, „Alfa će umreti u eri Stellantisa“, „loši motori grupe PSA“. Ovde je logika jednostavna: ako će se „italijanstvo“ razvodniti, onda makar s grupom koja se doživljava kao moćna, bogata i dobro organizovana.

Ali paralelno s tim postoji i druga struja koja ideju odbacuje gotovo instinktivno. Postoji kulturno nepoverenje prema nemačkom automobilu, koji se smatra previše hladnim i uniformnim. Slika koja se stalno vraća jeste kloniranje: „Giulietta zasnovana na Golfu“, „Giulia zasnovana na Passatu“, i pre svega strah od značke zalepljene na generičku platformu. U više komentara ista poruka se ponavlja drugim rečima: Alfa Romeo pod Volkswagenom mogla bi postati prikriveni Audi ili Volkswagen, bez onog „nečeg“ što Alfi ponekad opraštamo, a drugima ne.

Između ta dva pola nalaze se „umereni“: oni koji priznaju da Volkswagen zna da izgradi brend (primer Cupre, primer Lamborghinija), ali sumnjaju da se Alfa Romeo može industrijalizovati bez duboke transformacije.

U Italiji se ne vodi samo industrijska rasprava. To je gotovo pitanje identiteta.

Najpre se oseća vrlo italijanski, pomalo ogorčen umor pred nacionalnim paradoksom: „u Italiji ima više Audija nego Alfi na putevima“, „ako želite da ih vidite mnogo, kupujte ih!“. Kao da pitanje nije samo „ko bolje upravlja?“, već „ko zaista podržava brend?“. Neki ukazuju na taj refleks: branimo Alfu kao simbol, ali je ne biramo uvek kada potpisujemo ugovor o kupovini.

A onda dolazi snažan, još direktniji napad na Stellantis nego u Francuskoj. Reč „Peugeot“ odzvanja kao šamar. Govori se o pogrešnim strateškim odlukama, odlaganim modelima, brendu izgubljenom u prevelikoj grupaciji, o nedoslednom upravljanju. U tom kontekstu Volkswagen gotovo postaje „alternativni univerzum utehe“: barem bi, kažu, sredstva postojala, a obim proizvodnje bi možda bio očuvan „kao kod Ducatija i Lamborghinija“.

Ipak, ni u Italiji svi ne sanjaju o nemačkom spasiocu. Neki ističu da Volkswagen ne bi činio čuda: imidž nepouzdanosti dugo je pratio italijanske brendove, a jedan akcionar to ne briše za pet godina. Drugi podsećaju da bez Markionea i projekta Giorgio Giulia i Stelvio možda nikada ne bi ni postojali. Za ovaj tabor, „nemačka“ Alfa Romeo značila bi pre svega… Alfu koja više nije Alfa.

U suštini, Italija je zemlja u kojoj se susreću najekstremniji stavovi: ili „bolje s njima nego ovako“, ili „radije propasti nego postati nemački“. Rasprava se takođe brzo premešta na politiku, poreze, ulogu države ili figuru Džona Elkana. Kao da je, iza pitanja Volkswagena, zapravo trauma italijanske industrije koja se ponekad oseća razvlašćenom.

Nemački slučaj je fascinantan jer razbija stereotip. Moglo bi se pomisliti da bi Nemci aplaudirali ideji preuzimanja od strane Volkswagena. Međutim, veliki deo reakcija govori suprotno: „Ne dirajte Alfu“, „Za ime Boga, ne sa Volkswagenom“, „nemačka tuga u Alfi“.

Zašto? Najpre zato što za mnoge Volkswagen ne predstavlja nemački automobilski san, već masovnu proizvodnju, a ponekad i sumnju: dizelgejt, „namešteni“ motori, kritikovani menjači DSG… U nekim komentarima Volkswagen se opisuje kao simbol standardizovanog, uniformnog proizvoda.

Drugo, jer pojedini nemački entuzijasti jasno priznaju da Alfa Romeo pravi automobile kakve Volkswagen ne može. Čitamo čak i ocene koje preokreću uobičajenu hijerarhiju: ideju da Giulia Quadrifoglio, u svojoj filozofiji, ne bi mogla nastati iz specifikacija koncerna VAG.

Ali i u Nemačkoj postoji pragmatični tabor, sličan onom u Francuskoj i Italiji: „Sa VAG-om Alfa bi imala veće šanse“, „bolje nego sada sa Peugeotom“. Ovi ljudi ne govore o romantici, već o opstanku. I često dodaju važnu napomenu: nije stvar u „Volkswagenu“ kao takvom, već u strukturi grupe, sposobnosti da se podigne Škoda, transformiše Seat u Cupru, i zadrži jasan identitet uprkos deljenim platformama.

Čitajući komentare, pomislili biste da je reč o jednostavnom pitanju: „Da li bi Volkswagen bolje upravljao Alfom?“ Ali u stvarnosti, ne podrazumevaju svi isto pod rečju „upravljanje“.

Za neke, dobro upravljanje znači izgraditi obim prodaje, zauzeti tržište, obnavljati gamu, ulagati, obezbediti budžete i stabilizovati planove proizvoda. U toj definiciji, Volkswagen deluje prirodno kredibilno, dok se Stellantis često doživljava kao grupa u kojoj Alfa mora da se bori za sopstveno mesto.

Za druge, dobro upravljanje znači očuvati posebnost, zadržati osećaj u vožnji, mehaničku ličnost, estetiku, karakter. U toj definiciji, Volkswagen postaje rizik: rizik „standardizovane Alfe“, previše čiste, previše racionalne, previše zamenljive.

Zanimljivo je da sve tri zemlje dele isti strah… Ali ga projektuju na različite mete. Francuzi i Italijani ga uglavnom projektuju na Stellantis (bolna sadašnjost). Nemci ga projektuju na Volkswagen (upitna emocija i nedavna tehnička reputacija). A Italija ga projektuje na sve odjednom, jer tema prevazilazi automobil.

U raspravi se tri imena koriste kao „dokaz“, i svako ih koristi kako mu odgovara. Lamborghini i Ducati se navode kao primer da Volkswagen zna da očuva italijanski identitet. Ali ti primeri se i relativizuju: „tehnički bolje, ali manje ludo“, „Urus je napumpani Q8“, „enterijer je previše Audi“. Jasno je: čak i kada Volkswagen uspe, neki to vide kao hladan uspeh.

A tu je i Cupra, primer koji se stalno vraća poput okrutnog ogledala: mlad brend sa sportskom pričom, koji se dobro prodaje i pokazuje da se sa zajedničkom tehničkom osnovom može stvoriti snažan identitet pod uslovom da postoji stabilna i agresivna strategija. Za jedne, Cupra je dokaz da je Volkswagen mogao da pretvori Alfu u uspešnu priču. Za druge, Cupra je upravo ono što ne žele: Golf koji misli da je nešto drugo.

Da li bi Volkswagen bolje upravljao Alfom?

Ovaj talas reakcija jasno pokazuje jedno: Alfa Romeo je brend na koji svako projektuje sopstvenu definiciju automobila. U Francuskoj se rasprava kreće između romantike i efikasnosti. U Italiji se meša sa ponosom, politikom i besom prema sadašnjosti. U Nemačkoj nailazi na nepoverenje prema Volkswagenu uz priznanje da Alfa ima nešto što Volfsburška grupa nema.

Na kraju, pitanje možda i nije „ko bi bolje upravljao Alfom?“. Pravo pitanje, ono koje zaista deli mišljenja, glasi: šta smo spremni da izgubimo da bismo spasili jedan brend? A po tom pitanju, Nemci, Italijani i Francuzi ne govore samo o Alfi Romeo. Govore o sebi.

AutoRepublika

(314)