Zanimljivost dana: Corvette pre Corvette

Većina nas sigurno nikada nije ni čula za firmu Nash Motors, a i zašta bi? Ovaj relativno mali automobilski proizvođač iz američke savezne države Viskonsin je poslovao od 1916. do 1954. godine pre nego što se udružio sa firmom Hudson i osnovao AMC (American Motor Company). Međutim, ako pažljivije pogledamo njegovu istoriju, videćemo da ime Nasha stoji pored mnogih dostignuća. Bio je to prvi američki automobil koji je nudio grejače kao standardnu opremu, a takođe je bio pionir samonoseće karoserije, sigurnosnih pojaseva i kompaktnih modela na tržištu preko bare.

Nash je jedinistven po još jednom detalju, a to je po proizvodnji čistokrvnog sportskog roudstera. Nije bio baš američki, u onoj meri u kojoj bi voleo da publika pomisli da jeste, ali je i dalje izuzetno bitan za automobilski svet.

Otac programa koji će kasnije da postane Nash Healey je čovek po imenu Džordž Mejson. Slavu je stekao kao predsednik firme za proizvodnju bele tehnike Kelvinatora, a u automobilski svet je stigao krajem tridesetih godina, kada je kompaniju kupio baš Nash. Mejson je shvatio da Nash nikako ne može da opstane tako što će se direktno suprostaviti predstavnicima Velike trojke (takozvanim Big 3 – General Motors, Ford i Chrysler), pa se fokusirao na kategorije koje su rivali ignorisali.

Model koji najviše pamtimo je sportski roudster razvijen u saradnji sa britanskom kompanijom Donald Healey Motor Company i nastao je sasvim slučajno kada su se krajem četrdesetih godina prošlog veka dve osobe srele brodu.

Istorijske knjige kažu da se Donald Hili uputio u Sjedinjene Američke Države na brodu Queen Elizabeth 1949. godine da bi razgovarao sa čelnicima General Motorsa oko isporuke Cadillacovih motora V8 za njegov model Silverstone. Iako je ovaj sportista beležio odlične rezultate na stazama širom Velike Britanije, potencijal za više je svakako postojao, i Hili je želeo novi Cadillacov V8 radne zapremine 331 kubnog inča (5,4 litra).

Na brodu je slučajno primetio čoveka kako fotografiše i dve osobe su počele razgovor oko foto-aparata. Ispostaviće se da je ta druga osoba bila niko drugi do Džordž Mejson, pa su se dva nova prijatelja okrenula temi automobila. Hili je otkrio razlog zašto putuje u Ameriku, a Mejson mu je dao vizit karticu i rekao da ga kontaktira ukoliko pregovori budu neuspešni.

General Motors će odbiti saradnju najviše iz razloga što je potražnja posleratnih Cadillaca bila jača od proizvodnje, pa je Hili pozvao Mejsona i dve strane su dogovorile saradnju za zajednički model. Nash je odlučio da isplati dugove Healeya u iznosu od 50 hiljada američkih dolara (oko 650 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) i da pruži mehaniku, dok bi Britanci bili zasluženi za proizvodnju školjke. Koncept je predstavljen na Salonu automobila u Parizu u oktobru 1950. godine, dok je serijska proizvodnja usledila par meseci kasnije.

Novi Nash-Healey Series 25 će tako postati prvi posleratni sportski automobil na američkom tržištu. Amerikanci su bili zasluženi da naprave šasiju i da ugrade mehaniku, da bi automobil zatim bio poslat u Veliku Britaniju odakle je stizala školjka. Za nju se postarala firme Panelcraft Sheet Metal, ali su ugrađeni Nashovi branici, maska hladnjaka i enterijer. Nažalost, Nash nije imao motore s osam cilindara, pa je izabran onaj sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji iz Ambassadora.

Razvijao je 125 „konja“ iz radne zapremine 235 kubnih inča (3,9 litara) dok je trostepeni manuelni menjač isporučila firma Borg-Warner. Testovi iz navedenog perioda pokazuju da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo oko dvanaest sekundi uz maksimalnu brzinu od 166 km/h. Početna cena od 3.767 dolara (oko 49.314 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) se činila nečuvenom u to vreme, pošto je ulazila u sam rang sa Cadillacom, iako se Nash zapravo smatrao brendom vozila za šire narodne mase. Fabriku će te 1951. godine napustiti tek 104 primerka.

Iako je komercijalni uspeh izostao na debiju, to ne znači da ovaj automobil nije bio u centru pažnje. General Motors i Chrysler su kupili nekoliko primeraka, rastavili ih i proučili, a nezvanična priča kaže da se tako rodila ideja o Chevroletu Corvette. Jedan primerak je poklonjen i igraču bejzbola Tedu Vilijamsu radi promocije, ali spomenuti Mejson nije bio preterano zadovoljan postignutim poslom.

On je smatrao da prodaju koči stil koji je u velikoj meri podsećao na druge modele Nasha, pa je kontaktirao čuvenu italijansku dizajnersku kuću Pininfarinu i zatražio osveženje. Pininfarina je u to vreme već radila na još dva Nashova modela (Ambassador i Stateman) i nije postojao problem da dodaju i treći.

Series 25 za 1952. godinu dobio italijanski stil i sa izuzetkom malih bočnih spojlera više nije izgledao kao automobil iz Detroiuta. Enterijer je bio napucan opremom, a predstavljen je i novi motor radne zapremine 252 kubna inča (4,1 litar) sa 140 konjskih snaga. Takođe se izmenio i način proizvodnje. Nash bi poslao mehaniku u Veliku Britaniju, gde bi Healey napravio šasiju i ugradio motor i menjač. Automobil bi zatim vozom stigao u Italiju, gde bi Pininfarina ugradila školjku i kompletirala vozilo.

Takav način poslovanja je podigao troškove u velikoj meri, pa je Series 25 sada koštao 5.908 dolara (današnjih 70.337 „zelembaća“). Radi poređenja, kada se Corvetta pojavila u prodaji krajem iste godine, cena je iznosila tek 3.513 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 41.823 dolara). I pored velikog rasta vrednosti, obim prodaje je skočio na 150 jedinica. Spomenućemo da je ovaj automobil imao dosta uspeha i na trkačkim stazama, pa je završio na odličnom trećem mestu na trci 24 sata Lemana 1952. godine.

Ponuda je proširena kupeom za 1953. godinu, a u čast sportskih uspeha u Francuskoj je predstavljena specijalna verzija nazvana LeMans. Koštala je čak 6.399 dolara (današnjih 75.611 dolara), ali nije donela baš nikakve mehaničke modifikacije. Štaviše, sa izuzetkom boja i trkačkih traka, ova verzija nije imala ništa što kupac nije mogao da dobije na svakom drugom primerku s indeksom Series 25.

Prodaja dostiže brojku od 162 primerka, ali je Nash i dalje gubio velike sume novca na svakom od njih, najviše zbog visokih troškova prevoza između dva kontinenta. Situacija je postala toliko loša da firma nije bila u stanju da Pininfarini plati za proizvodnju i izgradnju školjki, a Donald Hili se okreće drugim projektima u saradnji sa BMC-om (British Motor Company).

Preostale zalihe su rasprodate kao modeli za 1954. godinu, posle čega je usledio kraj prvog američkog sportskog automobila. Do tada je Nash već bio na samrti i udružio se sa Hudsonom da formira AMC, a u takvim uslovima više nije postojao budžet za skupocenim sportskim četvorotočkašem.

Prodaja Nash-Healeyija Series 25 se zaustavila na brojci od samo 506 primeraka. Danas najveću vrednost imaju modeli iz 1951. godine pošto se stilski razlikuju od ostatka ponude. Najveći kolekcionar je Amerikanac Lenard Megrejdi koji poseduje čak 49 primeraka, a nije retkost da neki od poželjnijih modela promeni vlasnika za više od pola miliona dolara.

Series 25 će uvek biti u senci Corvette, ali je u velikoj meri inspirisao Chevroletov najpoznatiji model i otvorio vrata, ne samo novoj klasi, već i saradnji između američke i britanske industrije…

Zoran Tomasović

(145)