AR duetski blic test: Volvo XC90 T8 Twin Engine PHEV i Audi A6 Avant Quattro 3.0 TDi

Istinsko zadovoljstvo

Prevesti s jednog na drugi kraj Francuske dva izuzetna automobila, kao što su Volvo XC90 i Audi A6 Quattro Avant, pravo je uživanje, posebno na autoputevima za koje su ovi kao stvoreni-

„Peter j’ai besoin de toi“ (Petre, potreban si mi), zavapi nedavno moja šefica Hedija Bibi, retko privlačna Tunižanka s nepunih 40 leta! Nažalost na za nekakve intimne „rabote“, što bih rado prihvatio, već poslovno, u poslednje vreme „ubi“ me od zahteva za transferom službenih vozila, nema dana da nisam na putu.

Ovoga puta trebalo je hitno skoknuti iz Pariza jednim Peugeotom 2008 do grada Grenobla (oko 600 km udaljenosti), ostaviti ga u njihovoj agenciji, te odatle uzeti voz za Lion i odatle se jednim Volvoom XC 90 vratiti u Pariz. Kao duh iz boce koji poslušno izvršava želje lepe Hedije, već sutradan ujutru nađoh se za upravljačem spomente 2008-ice, koja je potpuno nebitna za nastavak priče, akcenat je bio na Volvou XC 90, koji je 5-6 godina vozio sada bivši lokalni direktor u Lionu!

Teška vremena u Francuskoj za firme koje se bave nekretninama (izgradnjom i prodajom kuća i zgrada), dadoše mu otkaz, te je trebalo pokupiti Volvo i vratiti ga u sedište u Parizu. Beše svojevremeno u firmi još par XC 90, koje sam već bio u prilici voziti, tako da sam znao šta me čeka, mada nisam bio siguran o kojem se agregatu radi.

Kod ovog beše hibridna verzija T8 PHEV AWD, moćna makina, ispod haube smešten je dvolitarski turbobenzinac sa 303 KS (do 2019. godine snaga je iznosila 320 KS), koji uz pomoć elektromotora od 87 KS, razvija ukupno 390 KS (407 KS pre 2019. godine). Samo bezinac razvija impresivni obrtni moment od 400 Nm, na šta treba dodati još 240 Nm koji isporučuje elektromotor! Lepo, lepo, samo ovaj dinosaurus prazan teži preko 2.300 kg, logično ukoliko se zna da ima bezmalo 5 metara dužine i integralni pogon na sva četiri tocka, plus elektromotor i bateriju.

Elem, ono što nisam očekivao je stanje u kome se nalazi ovaj jadan XC 90 iz 2020. godine, osim što je izgreban i izudaran sa svih strana, „popio“ je po svemu sudeći i nekakav saobraćajni znak po sredini petih vrata! Jer moj posao je između ostalog i izvršiti inspekciju vozila, odnosno uraditi na desetine fotografija i proslediti ih preko aplikacije nazvane WeProov.

Marljivo sve zabeležih, no najveće iznenađenje me je čekalo u unutrašnjosti, blago rečeno prljavoj i smrdljivoj kao svinjac! Verujem da godinama ovaj Volvo nije video usisivač, plus je bivši vozač posedovao psa, od dlaka u prtljažniku mogle su se isplesti čarape! Trebalo mi je par sati čišćenja da bi ga koliko toliko doveo u red po povratku u Pariz, naprotiv ništa nisam mogao uraditi po pitanju kilometraže, nakon pet godina eksploatacije putni računar pokazao je čitavih 228.000 pređenih kilometara.

Ruku na srce osetih to tokom vožnje od nekih 600 kilometara, iako su performanse i dalje vrhunske, zvuk motora nije mi delovao zdravo. Verujem da je turbo „produvao“, prilikom snažnih ubrzanja neprijatno je zviždao, zbog čega ga nisam želeo maksimalno opterećivati. Uprkos tome ubrzanja su i dalje impresivna (fabrika navodi 5,4 sekundi iz mesta do 100 km/h), zasluga svakako pripada i elektromotoru, odnosno spomenutom obrtnom momentu, raspoloživom odmah po polasku!

Iako je baterija bila prazna, u njoj uvek ostaje izvesna rezerva kojom se napaja elektromotor,  ne bi li se sačuvale performanse, kad već ne može potrošnja. Naime, kapacitet ove je varirao u zavisnosti od godišta, od početnih 9,2 kWh, povećan je na 10,4 KWh, dok je u voženom, to jest od 2019. godine, od 11,6 kWh.

Ja je napunih u vožnji, tako što sam izbrao program koji to omogućava, po cenu povišene potrošnje. Koliko tačno ne znam, ali na autoputu zabeležih prosek od 10,4 lit. Stadoh i na jednu pumpu s brojnim snažnim punjačima, no kako nisam imao volje, potrebe, a ni vremena, sipah samo benzin. Navodno XC 90 prihvata do 3,7 kW naizmenične struje, dok za jednosmernu nigde ne pronađoh podatak, ukoliko neko zna neka se javi.

Na klasičnoj utičnici računajte na oko tri sata punjenja, što teoretski obezbeđuje 100 % električnu autonomiju od 47 km. Možda u optimalnim uslovima vožnje, ne i zimi i na otvorenom putu, gde ne prelazi tridesetak kilometara, pa ni toliko… Isprobah na šta liči vožnja samo na struju po ulasku u Pariz, sve dok je stopalao na gasu umereno ne uključuje se termički blok, dok maksimalna brzina koju XC 90 može da razvije pokretan elektromotorom, iznosi 125 km/h (nalazi se pozadi i pokreće zadnje točkove).

Prlikom konstantne brzine na autoputu, ovaj je uglavnom uspavan, tek kada se stisne gas „do daske“, pridruži se benzincu. Iskreno rečeno bio sam na muci da ostanem u granicama prihvatljivo brze vožnje, od nedavno prekoračenje dozvoljene brzine od 50 km/h u Francuskoj je krivično delo, lako se može završiti u zatvoru, uz oduzimanje vozila i vozačke dozvole.

Inače ovaj Volvo je sposoban pogurati do 230 km/h, dok do „stotke“ ubrzava za samo 5,8 sekundi (5,6 sec kada se radi o snažnijoj verziji pre 2019. godine). Uprkos pređenim kilometrima i orginalnim amortizerima, udobnost je vrhunska, šumovi od strujanja vazduha i buka od agregata su za primer, posebno uzevši u obzir da se radi o jednom velikom SUV-u, s gumama dimenzija 275/45 R20.

Tek da se zna, zahvaljujući klirensu od 23 cm i elektromotoru na zadnjoj osovini (integralni pogon), ovaj Volvo može se upustiti i u avanture izvan asfaltiranih puteva. Na jednom napuštenom parkingu popeh ga lako na nekoliko klizavih uzvišenja, jasno je da mu ne nedostaju vanterenski kapaciteti.

O spoljašnjem izgledu neću razglabati, tu su slike urađene „na brzaka“, pa procenite sami. Meni se dopada, deluje moćno i prestižno, upravo kao i unutrašnjost. Nema ovde „pogrešnih nota“, svi materijali su vrhunski, prava koža, drvo, debeli tepisi i mekana plastika dokazuju da se radi o premijum segmentu. Koža na sedištima je naravno prava a ne nekakva „eko“, koja se danas praktikuje, dok su sama sedišta fantastična.

Vozačevo i suvozačevo poseduju masažu i silna električna podešavanja, kako za širinu bočnih oslonaca, tako i za produžavanje oslonca ispod butina. Uprkos navedenoj kilometraži sve je savršeno funkcionisalo, gde mislim i na elektropomični panoramik krov, kao i elektronske sisteme za pomoć u vožnji.

Na klupi u drugom redu prostor za putnike je imresivan, dok su dva dopunska sediša iza ipak namenjena deci ili sitnijim osobama. Dakle XC 90 sposoban je prevesti do sedam osoba, kada u prtljažniku ostaje 317 lit za stvari. Ukoliko su ta dva dopunska uedno složena u dnu prtljažnika, njegova zapremina iznosi odličnih 721 lit, odnosno sa samo dva prednja sedišta 1.886 lit.

Sve u svemu impresionirao me je voženi XC 90, sjajan SUV, lukusuzan, snažan i udoban, njegova početna cena iznosila je 2020. godina oko 80.000 evra. Voženi uz sve opcije prebacio je 90.000 evra, no verujem da mu je trenutna cena, u stanju u kom je, deset puta niža! Videćemo ubrzo, jer na kraju shvatih da se od mene očekuje i da pronađem kupca, što, uzevši u obzir opšte stanje vozila, neće biti lak zadatak…

Seča kneževa

Verovali ili ne, još sam bio u XC 90 na putu ka kući, kad opet Bibi zove da se raspita kako je prošao put (jednu noć sam ipak proveu u hotelu u prelepom gradiću Macon blizu Liona, poznatom po istoimenim vinima) i da mi saopšti kako bi sutradan trebalo da odem u jednu još delikatniju misiju.

Volvo je uredno vraćen na parking firme, no jedan drugi direktor agencije iz Strazbura, isto tako otpušten od strane direkcije u Parizu, zadržao je službeni Audi A6 Avant, zajedno s laptopom, smartfonom, ključevima od biroa, VISA karticom… Nekako su se ipak dogovorili da sve vrati ali pod uslovom da dođem do mesta njegovog stanovanja, odnosno gradića Savern na nekih 50 km od Strazbura.

Šta ću do da opet rezervišem kartu za brzi voz TGV, te se sutradan, nakon dosta muke (opet štrajk železničara), nađoh ispred njegove kuće. Beše srećom ljubazan jer se poznajemo od ranije, naime jesenas sam mu upravo ja dovezao taj Audi iz regiona Marselja, čak me je čovek pozvao i na ručak.

Odbih iz pristojnosti i jer sam kasnio par sati, te se opet smestih za upravljač Audija A6 Avanta 3.0 TDi Quattro, koji me je kao što rekoh oduševio kada sam se po prvi put družio s njim. I tada sam hteo preneti vam zapažanja (ima par priloženih fotografija od jesenas u vinogradima), no eto, sudbina je htela da tek sad nađem volje i vremena. Šta reći?

Zapravo kako započeti priču o jednom izvanrednom automobilu, koji gotova da nema mane? Dakle radi se o vozilu iz isto tako 2020. godine, koje je, po ugledu na Volvo XC90, izgrebano i izudarano sa svih strana! Kada sam ga u septembru doterao, trebalo nam je pola sata da zabeležimo sva oštećenja preko spomenute aplikacije, na sve to je trebalo dodati još nekoliko novih. Realno ništa strašno, sve to jedan dobar limar i farbar može lako da sredi, ali po koju cenu, ruke su „napolju“ izuzetno skupe, tako da su u firmi odlučili da ga prodaju u orginalnom stanju, bez popravki.

Bilo kako bilo lepo izgleda ovaj karavan A6, moćno i elegantno istovremeno, lično ne pronađoh nijednu „lošu notu“, odnosno detalj koji mi se ne dopada. Deluje skladno, po meni Avant je dopadljiviji od limuzine, što dokazuje i prodaja, znatno je veća potražnja za karavanom. Ukoliko se ne varam, radi se o petoj generaciji koja je predstavljena 2018. godine (fabrički kod C8), dok je prva genaracija inaugurisana 1994. godine, kao naslednik nekadašnjeg Audija 100.

U aktuelnu generaciju ugrađuju se dva benzinca i dva dizel bloka, različite snage. Pored četvorocilindarskog 2.0 TDi sa 163 i 204 KS, tu je 3.0 TDi sa 231, 286 i 349 KS, kao i hibridna verzija 55 TFSI sa 367 KS. U voženom beše verzija sa 286 KS (snaga koju razvija pri samo 3.500 o/min), ubrzo se ponovo uverih da je motor aspolutno na nivou očekivanja.

A kako je sve troškove plaćala firma, održavanje  je vršeno na vreme i u ovlašćenom servisu, nije se štedelo! Već po startovanju agregata uverih se da „šestak“ prosto prede, u kabini se po zatvaranju vrata ni ne čuje (vrti se u leru na samo 600 o/min). No kada bacih pogled na instrument tablu uverih se da sada ima preko 146.000 kilometara („samo“ 130.700 pre tri meseca), realno nije to ništa za jedan turbodizel od 3000 cm3, što bi rek’o moj drug Pera iz NS, koji celog života vozi krševe s tri puta više pređenih kilometara, prva mladost! Osim toga uglavnom je vožen na otvorenom putu, dok je unutrašnjost za svaku pohvalu.

Verujem da se na zadnju klupi nikada niko nije smestio, čak je i koža na vozačevom sedištu k’o nova. Sedišta su zapravo u kombinaciji koža/platno, sedalni deo je od kvalitetnog štofa, dok se podešavanje kod završnog nivoa S-Linea vrši ručno. Ne i za lumbalni deo, koji je s električnim komandama.

U svakom slučaju su savršena, kako u ergonomskom smislu tako i na oko. Sve u unutrašnjosti odiše kvalitetom, dok je dizajn komandne table prilično klasičan. Ovde se srećemo s dva ekrana, jedan iznad drugog, s komandama osetljivim na dodir, ali ih je neophodno pritisnuti, kada se oseti diskretno „klik“, sve u cilju da što bolje imitiraju klasične prekidače.

Savršeno zavaljen krenuh preko jednog omanjeg planinskog venca pre nego li izađoh na autoput A4, koji spaja Strazbur s Parizom. Namerno, kako bih se uverio u kapacitete integralnog pogona, kao i savršeno izbalansiranu šasije ovog Audija. Mala napomena, iako se naziva Quattro voženi A6 nije Allroad, odnosno verzija s povišenim klirensom, koja se prepoznaje po plastičnim zaštitama na prorezima za točkove i modifikovanim branicima.

Uz kamionski obrtni moment od 620 Nm, koji razvija pri 2.250 o/min, ubrzanja i međubrzanja su impresivna, bez obzira na izabrani program funkcionisanja agregata, odnosno poziciju ručice menjača (pored standardnog postoji i program Sport). Nazvan Tiptronic, menjač poseduje osam prenosnih odnosa i čita misli vozača, a ukoliko ih ponekad i ne pročita tu su ručice pored upravljača, s kojima prenosne odnose možete menjati po želji.

Bacih pogled i na tehničke karakteriste, gde stoji kako pored trolitarskog dizela postoji i mali elektromotor, dakle mikrohibrid, meni nepoznate snage, kao i kapacitet baterije. Potpuno nebitno jer je snaga termičkog agregata više nego li dovoljna za oko dve tone teško vozilo. Verovali ili ne, do 100 km/h ubrza za samo 5,6 sec, dok je maksimalna brzina elektronski ograničena na 250 km/h.

Iako su davno iza mene godine kada sam se „jurcao“, neopisivo su mi prijala fantastična ubrzanja i međubrzanja, a da bih opet ostao u granicama prihvatljivim za javni saobraćaj, trebalo je mnogo samokontrole. Posebno na autoputu, u jednom trenutku zapitah se što li svi gnjave, „greška“ naravno ne beše u drugim vozačima već u meni, nesvesno sam se više puta našao u prohibicijskim brzinama kada se gubi vozačka dozvola.

Pri nekih 140 km/h motor se vrti na skromnih 1.800 o/min, a kada ga na kratko pogurah na 180 km/h, obrtomer je pokazao samo 2.200 o/min, uz veom nizak nivo buke u kabini. Ukratko savršena mašina za putovanje, uz to i ekonomična, moj zabeležni prosek do kuće iznosi je 7,2 lit (685 pređenih kilometara), dok je ukupni prosek nakon 119.391 km i 2.075 sati rada, uz prosečnu brzinu od 58 km/h (tako je uredno ostalo zapisano na putnom računaru), iznosio tačno 7 lit.

Pravi poklon uzevši u obzir performanse, onako uzgred primetih da se agregat često ugasi po podizanju stopala s gasa (pogledajte fotografiju gde je obrtomer na nuli iako sam se kretao brzinom od 130 km/h). Uz nezaobilazne gužve pred kraj dana stigoh kući svež i odmoran, no kako je već bilo kasno, umesto u firmu ostavih ga u moj podzemni parking, nakon što sam isterao privatni automobil.

Ne ostavlja se ovakvo vozilo noću na ulici, ovaj Audi obožavaju šverceri droge (go fast), koji s njim preko Španije ulaze u Francusku, pa potom što je moguće brže idu još dalje, ka severu. Odgovara im, jer osim snage, A6 Avant poseduje i veliki prtljažnik, s pet putnika u vozilu kapaciteta ovog iznosi bezmalo 600 lit, odnosno 1.700 litara s oborenim naslonima zadnje klupe. Kad smo već kod unutrašnjeg prostora recimo da je ovaj izdašan za putnike na zadnjoj klupi, normalno, osim što ima 4,94 m dužine, međuosovinski razmak iznosi odličnih 2,92 metra.

Sutradan ujutru, odbacih s njime suprugu na posao u centar Pariza i uradih par slika, kad ono opet „moja“ Bibi, iako je bila subota, neradni dan! Opet dve molbe, da ne kažem zahteva, prva se odnosila na službeno putovanje u ponedeljak, još jedan kadar u firmi je dobio „šut kartu“ (izraz koji  smo upotrebljavali nekada davno, pre nekih 30-40 godina), trebalo je da odem na istok Francuske i pokupim jedan službeni Peugeot 3008.

Druga beše u vezi prodaje oba vozila, pošto je znala da imam dobre odnose s jednim likom koji radi na otkupu polovnjaka za najveću kompaniju u Francuskoj. Već sam im prodao par službenih vozila, te bez „rendez-vous“ (randevu nije ljubavni sastanak kako to neki misle na Balkanu već je nešto kao zakazivanje) odoh do njegove agancije.

Primi me između dva klijenta i nakon obilaska vozila, provere papira i jednog kruga po kvartu, ponudi okruglo 20 hiljada evra! Malo, ukoliko se zna da je ovaj Audi nov koštao kamaru para (i do 100.000 evra), no dizel motor, „jaka“ kilometraža i masakrirana karoserija, oboriše mu cenu, na stranu što su za održavanje i pre svega osiguranje, potrebni silni novci, ukoliko vas uopšte neka osiguravajuća kuća želi! Dadoh mu na telefon moju patronku, što ova odmah prihvati i ujedno se dogovorismo da za par dana dovezem Volvo XC90 na procenu!

Zapravo moja Bibi nije ni očekivala toliko pošto se u automobile razume kao Marica u kriv k***c, verovala je da je ovaj A6 isti kao jedan A4 2.0 TDi, koji smo prošle godine prodali za 10 hiljada evra! Prepoznaćete ga na razasutim slikama- Naravno da sam u jednom trenutku poželeo da si priuštim ovaj A6, no ukoliko je to još i izvodljivo uzevši u obzir cenu, realno šta da radim s njim po Parizu (umesto 6 evra za njega sat parkiranja iznosi 18 evra je ima više od 1.600 kg)?

Na stranu što mi nije potreban, velika je glavobolja jedno ovakvo vozilu u ovoj sredini, a da se upuštam u nekakvu preprodaju nemam ni volje ni vremena! Pokupih zato par moji stvari iz njega, te mu uputih poslednji pozdrav (odmah je ostao u dotičnoj garaži), dragi „Švabo“ Auf Wiedersehen!

Moje misli već su bile upućene ka novom Renaultu Cliju 6 Hybrid 160, rezervisanom na test vožnju za par dana, e to je automobil koji odgovara mojim potrebama i finansijskim mogućnostima! I taman kada sam priveo ovaj tekst kraju, sutradan nađoh vremena da odvezem i Volvo na procenu.

Nakon pogađanja i cenkanja preko telefona između Đulijana (odgovorni u centru za otkup) i Bibi, dogovoriše se za cenu od 9.000 evra. Nisam se mešao jer sam imao izvesnu sumnju u vezi agregata (kao što rekoh turbo je preglasno „zviždao“), u krajnjoj liniji, meni ni iz džepa – ni u džep. I dobro je što nisam, jer već sutradan zazvoni telefon, ubrzo su u servisu utvrdili da je turbo „produvo“, u trenutku dok pišem ove redove prodaja je neizvesna…

Tekst i slike: Perica Rajković                                            

(779)