Zanimljivost dana: Kako su Mađari pokušali da pokore američko tržište

Mađarska svakako nije država koja nam prva padne na pamet kada pomislimo na automobilsku industriju, iako su komšije zapravo imale dosta fabrika od strane firmi iz zapadne Evrope. Međutim, komercijalni program svakako jeste bio dosta jači, a svi smo upoznati sa čuvenom firmom za proizvodnju kamiona Rába kao i autobusa pod imenom Ikarus. U današnjem izdanju zanimljivosti dana analiziramo pokušaj Ikarusa da pokori američko tržište sa modelom 286.

Ikarus je osnovan još 1895. godine, prvo kao firma za popravku kočija, a onda i kamiona. Vremenom je krenula i serijska proizvodnja, uglavnom pod licencom inostranih kompanija, a vremenom i sopstvenih koji su bili popularni u komunističkim državama posle Drugog svetskog rata.

Za našu priču je ipak najbitnija situacija u Sjedinjenim Američkim Državama krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada su vlade mnogih gradova raspisale konkurs za nove gradske autobuse. Većina modela na američkim ulicama je bila iz kategorije takozvanih „moderno stilizovanih“ (New Look) razvijenih od strane General Motorsa i Flxible još tokom pedesetih godina prošlog veka i definitivno su pokazivali godine.

Jedna od zainteresovanih strana je bila korporacija Crown Coach sa sedištem u Los Anđelesu i bila je veliki igrač u kategoriji školskih autobusa. Međutim, firma je želela da se proširi i u klasu gradskih autobusa, iako u to vreme nije imala baš nikakvo iskustvo sa njihovom proizvodnjom. Ruku na srce, takva ideja se nije rodila preko noći već su čelnici Crowna gledali konkurenciju kako povlači iste poteze i smatrali su da puna budućnost firme leži u novom modelu.

Takođe je još jedan detalj bio jasan, a to je podatak da spomenuti General Motors i Flxible imaju najveći kapacitet i samim tim mogu da održavaju cene nižim od rivalskih. A onda se neko dosetio da bi bilo moguće pronaći partnera sa dosta nižim troškovima proizvodnje, što bi označilo da bi i novitet Crowna bio pristupačniji i samim tim su postojale veće šanse za dobijanje skupocenih ugovora. Posle pretrage širom sveta, čelnici Crowna su postigli ugovor sa Ikarusom.

Plan je zahtevao da mađarska firma izradi celokupnu školjku i mehaniku, doduše osim motora i menjača, i da onda pošalje nezavršeni autobus u američku saveznu državu Kaliforniju. Tamo bi mehaničari Crowna ugradili motor, menjač i enterijer pre nego što proizvod bude isporučen mušterijama.

Novi Crown-Ikarus 286 je bio zasnovan na mađarskom modelu 280 (koji je debitovao 1973. godine), ali sa prostranijim enterijerom i proširenim prostorom za veći motor. U ponudi su bile dve verzije, sa dužinom od 16,8 metara i 18,3 metra, a ova druga je imala sedišta za 73 putnika.

Crown zapravo nije koristio svoju mehaniku već je turbodizel sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji bio isporučen od čuvene firme Cummins. Razvijao je 300 konjskih snaga iz radne zapremine 14,0 litara, a četvorostepeni automatski menjač je napravila firma Allison. Postojale su i druge opcije, pa je tako grad Milvoki naručio moćnije verzije sa 350 „grla“, a Hjuston i dvostepeni automatski menjač od Voltha. Čelnici Cumminsa će reći da ovaj motor ima životni vek od oko dvadeset godina čak i ako je u pokretu non-stop. Takva tvrdnja će se kasnije pokazati lažnom, što je nateralo grad Portland da ugradi nove 7,0-litarske turbobenzince razvijene od strane Detroita.

Prve narudžine su stigle u novembru 1979. godine, a najveća mušterija je bio grad Portland (američka savezna država Oregon). Tamo je završilo 87 jedinica. Pratio ga je Hjuston u Teksasu sa 50 primeraka, a deset manje je završilo u Milvokiju u saveznoj državi Amerike po imenu Viskonsin. U periodu od 1980. do 1986. godine ukupno 243 autobusa će završiti u saobraćaju „preko bare“.

Model 286 je imao dosta mušterija zbog svoje niske cene, ali će brzo postati jasno da je važilo ono pravilo „koliko para toliko i muzike“. Dešavalo se da prozori ispadaju ili da vrata neće da se otvore, a posebno kritičan je bio grad Portland koji je u kasnijoj tužbi izjavio da nikada više od 50 autobusa nije bilo na ulicama iako je gradski prevoznik TriMet imao čak 87.

Crown je uglavnom pristajao da uradi popravke pod garancijom, ali nije bila retkost da same autobuske kompanije snose sve troškove. TriMet je tužio Crown-Ikarus 1985. godine, kada su autobusi bili svega tri godine stari, sa tvrdnjom da je i šasija počela da puca i da su eksperti pronašli čak 45 različitih problema koje proizvođač nije želeo da popravi.

S druge strane, Crown-Ikarus je tvrdio da uputstva (koja su bila napisana isključivo na mađarskom jeziku) nisu praćena i da je to razlog problema. Dve strane su postigle dogovor izvan suda posle sedamnaest meseci, ali detalji nisu poznati.

Ikarus je imao i plan da izvozi trolejbuse na američko tržište i već proizveo nekoliko prototipa za demostracije u SAD, ali zainteresovanih kupaca nije bilo. Mađari će osnovati sopstvenu kompaniju na američkom tržištu pod imenom Ikarus USA 1989. godine, a autobusi će se proizvoditi u saradnji sa firmom Union City Body.

U narednih nekoliko godina je predstavljeno nekoliko novih modela, uglavnom sa mađarskom školjkom i američkom mehanikom, a naši susedi su se u međuvremenu povukli i novi investitori su preimenovali firmu u North American Bus Industries. Spomenućemo da je Ikarus prodavao autobuse i u Kanadi u saradnji sa firmom Orion.

Lako bi bilo proglasiti Ikarus za samo još jedan „smešan proizvod komunizma koji nije uspeo na zapadu“, ali ovi autobusi su odlično primljeni u SAD i pored spomenutih ranih skandala. Ostaje velika žal i što neko iz nekadašnje Jugoslavije nije uspeo u sličnom poduhvatu, posebno kada se zna da je TAM-ov gradski autobus dobio odlične ocene, o čemu smo i pisali.

S druge strane, Mađari su dobili šansu i iskoristili je, a za to im treba odati veliko poštovanje…

Zoran Tomasović

(454)