Zanimljivost dana: Tupolev Tu-128 – najveći lovac u istoriji

Stara izreka kaže da je u Americi „veće uvek bolje“, ali ako pogledamo istoriju oružja, šanse su velike da je Sovjetski Savez uglavnom izlazio kao pobednik u toj kategoriji. Razlog zašto su „Jenkiji“ zastupljeniji po tom pitanju, verovatno leži u podatku da su voleli da se hvale širom sveta svaki put kada bi debitovali s nekom novom tehnologijom ili vojnom opremom dok su se Sovjeti obavezno držali teorije „najveći strah budi nepoznanica“.

U ovom izdanju Zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na avion koji je Amerikancima dugo vremena bio velika nepoznanica, i to sa opravdanim razlogom. Ovo je priča u kratkim crtama o Tupolevu Tu-128, najvećem ikada proizvedenom avionu u lovačkoj kategoriji.

Tokom podesetih godina prošlog veka Hladni rat je bukteo između SAD i Sovjetskog Saveza, a obe strane su očekivale da će protivnik posegnuti za nuklearnim oružjem. U vremena kada još uvek nisu postojale atomske rakete sa velikim dometom, jedini način na koji su projektili završavali na željenoj lokaciji, je bio putem transporta korišćenjem teških bombardera.

To je za političare najveće države na svetu bio veliki problem pošto je trebalo kontrolisati granicu dugačku više od 5.000 kilometara. Najpoznatije sovjetsko raketno oružje, SAM S-75 Dvina, je imalo domet od „samo“ 45 kilometara, a većina lovaca bi mogla da ostane u vazduhu svega sat vremena.

Iz tog razloga, odeljak zadužen za pitanja protivvazdušne odbrane je raspisao konkurs tokom 1955. godine, koji bi poslužio za izbor modernog lovca koji bi bio u stanju da ostane u vazduhu nakraće nekoliko sati, uz posedovanje modernog radara i projektila. Ideja je bila da vazduhoplov bude takav da samom svojom pojavom uteruje strah u kosti neprijatelju.

Nasuprot verovanju, Tupolev nije prvi završio posao, već kompanija Lavochkin. Njegov model La-250 je u početku dosta obećavaao, i Lavochkin je razvio i veće projektile prilagođene baš za taj model. Međutim, posle tri godine testiranja, većina prototip modela se pokazala nestabilnim. Političari su izgubili strpljenje i zatražili od Tupoleva, koji je imao dugogodišnje iskustvo proizvodnje većih letilica, da razvije novi model.

Kompanija je još tokom 1956. godine proizvela prototip bombarder pod imenom Tu-98. Iako nije uspeo da pobedi na konkursu, inženjer Josif Nezval je shvatio da bi taj model mogao da posluži kao baza za velikog lovca čiji je posao da bude brži i da ponese manje terete.

Tupoloev je novitetu dao ime Tu-128, dok je NATO, koji je svim sovjetskim avionima davao kodne oznake po životinjama, odlučio da ga nazove Fiddler po istoimenoj vrsti raka. Posao modela Tu-128 nije bio da se bori protiv manjih i okretniji lovaca, već da u slučaju rata napadne glavni američki bombarder Boeing B-52 Stratofortress.

Po pitanju dizajna se Tu-128 nije mnogo razlikovao od ostalih aviona iz svog perioda, ali po dimenzijama svakako jeste. Naime, s dužinom od 30 metara i širinom krila od 17,5 metara pod uglovima, delo Tupoleva da današnjeg dana važi za najvećeg serijskog lovca u istoriji.

Pokretala su ga dva Lyulka motora na mlazni pogon, zahvaljujući kojim je avion mogao da dostigne brzinu od 1.929 km/h u situacijama kada nije opterećen masom projektila, odnosno 1.665 km/h kada je „naoružan do zuba“. Takođe je imao maksimalni dolet od 1.560 kilometara i s jednim rezervoarom goriva je mogao da ostane oko tri sata u vazduhu.

Letilica se mogla pohvaliti i modernim radarom RP-S Smerch. U vreme dok je većina sovjetskih aviona i dalje zavisila od uputstva dobijena od posade radara sa Zemlje, Tu-128 je imao dovoljno moćnu tehnologiju da iz vazduha „snima“ sva dešavanja na oko 50 kilometara oko sebe. Na papiru, Tupolev je ispunio sve zahteve političara i omogućio Sovjetima da patroliraju duž svoje granice.

Kada je reč o naoružanju, „Fiddler“ je i u toj kategoriji oduševljavao. Posedovao je četiri takozvana R-4 projektila koja su mogla da pogode mete daljine do dvadeset kilometara.

Tu-128 je prvi put testiran tokom 1961. godine, a serijska proizvodnja će startovati 1964. ili 1966. godine, zavisno čijim izvorima verujete. U svojoj ulozi će opstati sve do pada komunizma početkom devedesetih godina prošlog veka kada ga je zamenio čuveni Mikoyan MiG-31.

Proizvedeno je 198 jedinica i njime su upravljali samo najbolji sovjetski piloti. Zanimljivo je da Tu-128 nikada nije korišćen od strane ostalih republika Varšavskog Pakta, a sam takav podatak govori koliko su visoko mišljenje Sovjeti imali o njemu.

Oni koji su imali prilike da upravljaju vazduhoplovom Tu-128 su uglavnom imali samo reči pohvala. Kažu da je izuzetno pouzdan, lagan za letenje i relativno okretan za svoje dimenzije, a možda jedina mana je ona koja otkriva da rezervoari nisu uvek bili jednako balansirani, pa bi sletanje zbog nejednake mase nekada predstavljao izazov.

Zanimljiv je i podatak da Tu-128 nikada nije učestvovao u duelu sa drugim avionom, barem ne da je javno poznato. U sovjetskim arhivama stoji da je samo jednom oborio špijunski balon, a jedini primerak je izgubljen tokom sudara dva Tupoleva 1978. godine.

Do današnjeg dana je preživelo nekoliko jedinica i mogu se videti po raznim muzejima širom Rusije. Dok Tu-128 nikada nije dobio priliku da pokaže šta sve može, to možda i ne treba da predstavlja manu. Postoji ona poslovica koja kaže da je „najbolje oružje ono koje nikada ne morate da koristite“, pa nema sumnje da je Tupolevov velikan sa svojim patroliranjem pružio mnogo mirnih godina građanima istočne Evrope.

Zoran Tomasović

(4596)