Zanimljivost dana: Definicija malih automobila

Nije retkost da automobil bude zamišljen kao jeftino prevozno sredstvo, a da pritom stekne toliku popularnost da postane kultni simbol. Još od nastanka Forda Modela T, automobilske kompanije su shvatile da, iako su premijum proizvodi donosili najveću zaradu, snaga firme je ležala u malim, ekonomičnim i jeftinim automobilima namenjenim širim narodnim masama.

Oni bi često znali da mladim kupcima odrede budući tok kupovine automobila, pa nije bila retkost da najveću bazu „navijača“ danas imaju upravo firme koje su u svojim državama bile prve u proizvodnji jeftinih automobila, a to su Ford, Volkswagen, Citroen, BMC i Fiat.

Kao što smo spomenuli, prvi automobil za šire narodne mase je bio Ford Model T. Kada je predstavljen 1908. godine, u potpunosti je popularizovao automobilsku industriju u Sjedinjenim Američkim Državama i u narednih dvadesetak godina je predstavljao oko polovine svih četvorotočkaša na ulicama.

Ford je najavio klasu koju će kasnije modernizovati Volkswagen Buba, Citroen 2CV „Spaček“ i BMC Mini, ali nijedna kompanija nije počela da radi na konkurentu sve do ranih tridesetih godina. Italijanski proizvođač automobila Fiat je danas u svetu najpoznatiji upravo po malim automobilima, a prvi takav proizvod, onaj od kog je sve počelo, je bio model Topolino.

Kada je predstavljen 1937. godine, „mali miš“, kako je njegovo ime bilo u prevodu, je bio dostupan kao kupe, kabrio i karavan i uparen sa jednako malim motorom od 569 kubika i trinaest konjskih snaga, mogao je da dostigne maksimalnih 85 km/h. Upravo je Topolino postao prvi veoma uspešni mali automobil na svetu, zahvaljujući niskoj ceni, i do 1955. godine prodat u tiražu od preko 520 hiljada primeraka.

Posle Drugog svetskog rata, dok se Evropa još oporavljala od ruševina, automobilske kompanije su razmatrale načine kako da opstanu u životu i kako da privuku kupce. Prvi je reagovao novonastali Volkswagen i nastavio je da usavršava rani predratni projekat, kasnije poznat kao Buba.

Usledio je Citroen, koji je 1948. godine predstavio 2CV „Spaček“, a nešto kasnije je stigao i BMC Mini. Međutim, kao jedna od poraženih država u ratu, Italija nije imala veliku moć da predstavi potpuno nov automobil, pa je posleratni Topolino u velikoj meri ličio na svog prethodnika.

Do sredine pedesetih godina, Fiat nekako uspeva da se oporavi od rane krize i stiže model 600. Po početnoj ceni od 590 hiljada lira, ili oko 6.700 evra u današnjoj valuti, 600 je pružao motor pozadi, pogon na zadnje točkove i prostora unutra za četiri odrasle osobe. Ovaj automobil će se pokazati toliko popularnim da će se kasnije prodavati širom sveta, kao i pod oznakama Seata i Zastave.

Fiat uspeva da u roku od samo nekoliko godina stekne dovoljno veliki finansijski potencijal, da počne rad na potpuno novom automobilu. Ovaj proizvod je trebalo da bude duhovni naslednik Topolina, ali sa modernijim dizajnom i mehanikom. Posao je ponuđen Fiatovom glavnom inženjeru Dantu Gijakosiju.

Jednostavan, pouzdan i pre svega jeftin, novi Fiat 500 je trebalo da moderizuje Italiju i „pogura“ je u budućnost u smislu automobilske industrije. Fiat je takođe znao da, iako će profit na malom četvorotočkašu biti skroman, 500 je trebalo da igra ključnu ulogu u zadržavanju liderske pozicije u ovoj državi.

Naime, kupac je trebalo da startuje s modelom 500, ali da onda tokom godina pređe na veće i skuplje automobile kompanije, čime bi ostao veran kupac brenda kroz ceo svoj život. Gijakosa, koji je takođe bio jedan od inženjera u razvoju Topolina, je imao težak zadatak pred sobom.

Njegov plan se zasnivao na maksimalnom prostoru za dve odrasle osobe, dvoje dece i putničke torbe u automobilu dugačkom manje od tri metra. Da bi takav automobil bio uspešan, on je morao da se sa lakoćom probije kroz uske italijanske ulice, a da pritom bude toliko jednostavan da bi svaki vozač, sa minimalnim mehaničkim znanjem, mogao da ga popravi u svojoj garaži.

Dok su 500 i 600 u velikoj meri bili dizajnerski identični, njihova velika razlika se odnosila na mehaniku. Motor je u oba slučaja bio postavljen pozadi, za bolji raspored mase, a oba automobila su takođe prenosila snagu na zadnje točkove. Međutim, dok je 600 imao motor od četiri cilindra, 500 je pružao manji agregat sa samo dva cilindra, radne zapremine 479 kubika i s 13 konjskih snaga, a menjač je bio četvorostepeni manuelni.

Predstavljen u junu 1957. godine, rani primerci 500-tke su bile dostupne samo kao kupe, ali kupac za dodatni novac mogao da dobije i platneni krov sličan onom koji je publika već videla na popularnom Citroenu „Spačeku“.

Fiat 500 je takođe u tom momentu bio jedan od samo tri automobila u svetu sa kontraškim vratima, a uskoro Fiat nije mogao da proizvede dovoljan broj primeraka, pa su otvorene dodatne dve fabrike u Italiji. Sredinom godine, 500 dobija i verziju Sport sa nešto većim motorom od 499 kubika i 21 konjskom snagom. Godine 1960. debituje i prvi karavan, a uskoro i prve kopije – Autobianchi Bianchina, Puch 500 i Vignale Gamine.

500 će ostati u proizvodnji sve do 1975. godine bez većih izmena. Da bi zadovoljio bezbednosne mere, tokom navedenog perioda su debitovali i novi branici, kao i nešto veći motor od 594 kubika i 23 konjske snage.

Iako je tokom cele svoje karijere bio veoma uspešan automobil u svim verzijama, i iako je prodat u kontingentu od približno četiri miliona primeraka, najviše pažnje svakako privlači sportska opcija Abarth. Uprkos tome što je u poslednje vreme malo aktivna, ova automobilska kuća je pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, stvarala istoriju, sa mnogobrojnim modelima izrađenim na bazi automobila Fiata, koji su slavu stekli kako na stazama, tako i na ulici.

Osnivač firme, Karlo Abart je bio naturalizovani Italijan (rođen je u Austriji), a njegova firma se bavila tjuningom. Abarth je bio najpoznatiji po proizvodnji auspuha za trkačke automobile i drumska vozila, a među njegovim klijentima bili su Ferrari, Maserati i Alfa Romeo.

Pored toga, fabrika je nudila i delove za tjuning vozila Fiata, a na trkama je učestvovala sa svojim modifikacijama. Posle uspeha sa 600, Abarth odlučuje da se oproba i sa popularnom 500-tkom, a serija prvih automobila je stigla 1958. godine.

Slično kao i u slučaju modela 600, i 500 Abarth je izgledao kao svaki drugi 500 na putu dok se snaga automobila krila u mehanici. Naime, tjuner je povećao kompresiju motora sa 6,55:1 na 10,5:1, ubacio veći karburator i novi auspuh i povećao snagu motora sa 13 na 26 „grla“. Da bi pokazao kupcima kvalitet svojih proizvoda, jedan od ranih modela je stalno vožen sedam dana i noći ukupno 18.186 kilometara, pri prosečnoj brzini od 108 km/h, čime je oborio šest svetskih rekorda.

Uskoro su krenuli i veliki uspesi na stazama, čime su 500 i Abarth stekli veliko ime za sebe. Ubrzanje do 100 km/h je trajalo oko celog minuta, što je ujedno bila i maksimalna brzina, ali za automobil sa masom koja je inferiornija od 500 kilograma, veći brojevi i nisu bili potrebni. Abarth je nastavio da nudi svoju verziju modela 500, sve do kraja karijere ovog automobila.

Definitivan kraj za 500 stiže posle 1975. godine, kada je debitovala zamena u vidu modela 126 (kod nas poznatiji kao Peglica), a iako je nastavio sa prodajnim uspesima, nikada nije imao onaj šarm kao 500. Danas je 500 sigurno jedan od ikona italijanske automobilske industrije i jednako poznat kao i egzotični superautomobili.

Ovaj trend je znao i sam Fiat, koji je odlučio da vrati svoj najpoznatiji automobil u serijsku proizvodnju 2007. godine sa retro dizajnom. Međutim, za razliku od prethodnika, moderni 500 pruža motor i pogon napred, modernije benzinske i dizel motore, pa i premijum cenu, ali i pored svih razlika, nastavlja sa duhom koji je započet još 1957. godine…

Zoran Tomasović

(787)