Zanimljivost dana: Đorđeto Đuđaro u akciji

Slavni italijanski dizajner Đorđeto Đuđaro je nedavno napunio 85 godina i mnogi ga smatraju za najboljeg stilistu u automobilskom svetu. Ne zato što je zaista imao neka velika remek dela (imao ih je mnogo, daleko od toga da nije) već zbog toga što je dizajnirao toliko modela koji će kasnije da steknu kultni status i ostvare veliki komercijalni uspeh.

Jer koliko drugih dizajnera mogu reći da su zaslužni za toliko različitih kategorija, od Volkswagena Golfa, do  kamiona i autobusa marke Iveco, pa sve do skupocenih modela potpisanih od strane BMW-a, Lotusa i Maseratija?

A koje njegovo delo je najpoznatije? Ako pitate stotine ljudi, verovatno ćete i dobiti toliko odgovora, a mnogi se slažu da ta titula pripada modelu Aztec Barchetta. Ne mogu se složiti sa njima, pošto se meni lično najviše dopada Alfa Romeo Brera, ali je jasno zašto je Aztec takođe u centru pažnje. Toliko je poseban da bi bilo nemoguće ne primetiti ga na ulicama, naravno, da je kojim slučajem ušao u serijsku proizvodnju…

Đuđaro je često pričao da svaki automobil dizajnira sa idejom da će ovaj da završi u serijskoj proizvodnji bez većih izmena. Aztec je svakako delovao futuristički, ali ne toliko da steknemo utisak da se stilista samo poigrao s maštom.

Ideja o ovom automobilu se rodila sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada se približavala godišnjica Đuđarove samostalne dizajnerske kuće ItalDesign. Firma je osnovana 1968. godine i automobil je morao biti kompletiran do 1988. godine kao trio koncepata.

Jedan od njih je nosio ime Asgard i pripadao je klasi MPV-a, a tu je bio i kupe pod imenom Aspid. Oba su privukla dosta pažnje, ali je Aztec trebalo da bude vrhunac. Premijera je zakazana za Salon automobila u Torinu te 1988. godine.

Đuđaro je zamislio Aztec kao dvosed u stilu takozvanih „speedstera“. Po tome je i dobio ime, pa iako reč „Barchetta“ na italijanskom jeziku zapravo znači „mali čamac“, značka se odnosi na automobile sa otvorenim krovom (obično roudstere).

Njegov možda najzanimljiviji deo je bio onaj da je kabina podeljena na dva dela, što znači da vozač i suvozač nisu mogli da komuniciraju bez interfoma. Nismo baš sigurni šta je nateralo Đuđara na takav potez osim možda da svaka strana ima svoj mir tokom vožnje.

Dok je šasija napravljena od aluminijuma, školjka je izgrađena od kombinacije aluminijuma, plastike ojačane ugljeničnim vlaknima i kevlara, a to su materijali koji su smatrani egzotičnim u to vreme. Takva tehnologija je uglavnom korišćena u profesionalnom auto-moto sportu, pošto bi jako uštedela na masi, ali nije postojalo dosta serijskih četvorotočkaša, osim onih sa baš skupocenom cenom.

Još jedan zanimljiv detalj je bio onaj na račun farova. Oni su bili skriveni, što nije bila retkost tokom osamdesetih godina, ali su postavljeni ispod povećeg branika. Da bi vozač i putnik mogli da uđu u automobil, bilo je potrebno da otvore dva dela.

Deo vrata je bio sličan tradicionalnim četvorotočkašima, a gornji deo je bio slučaj bolidima iz šampionata Formule 1 gde bi se ceo da podigao i sklopio (vidi na slikama). Bilo je tu još zanimljivih detalja, kao recimo skriveni zadnji točkovi po uzoru na nešto što bismo videli u futurističkim filmovima, pa poveći spojler i retrovizori slični onima sa trkača na takmičenju izdržljivosti.

Sa mehaničke strane, Aztec je pokretao Audijev 2,2-litarski turbobenzinac sa 250 konjskih snaga, a pogon na sva četiri ktoča je preuzet iz modela Lancia Delta HF Integrale.

Iako je ovaj automobil trebalo da ostane samo prototip, privukao je pažnju japanskog industrijalca po imenu Mario Mikava. Video ga je u automobilskom magazinu i dopao mu se na prvi pogled, a zatim je kontaktirao Italijane i otkupio licencu.

U tome mu je pomogao čuvena tjunerska kuća Audijevih modela MTM, a veruje se da je napravljeno tek osamnaest jedinica. Mikava je zapravo želeo 50 primeraka, ali je dobio spomenutih osamnaest komada, verovatno iz razloga što je cena ovog automobila iznosila čak pola miliona nemačkih maraka (oko 722 hiljade američkih dolara u današnjoj vrednost novca).

Neki od njih su preživeli do današnjeg dana i s vremena na vreme se mogu videti na aukcijama. Primer radi, vozilo sa priloženih fotografija poseduje broj šasije 50020 i do sada je prešlo tek 7.700 kilometara, a vrednost se procenjuje između 180 i 220 hiljada dolara.

I, šta velite – da li je Aztec Barchetta iz 1988. godine najlepše delo Đuđara ili tu titulu pripisujete nekom drugom četvorotočkašu?

Zoran Tomasović

(373)