AR pijaca klasika: Tanka je linija između genija i ludaka

Treći deo serijala popularnih filmova „Fast & Furious“ je stigao u bioskope 2006. godine pod imenom Tokyo Drift, ali sećam se kao da je juče bilo, godinu dana ranije, kada se na svim automobilskim forumima pojavila jedna neverovatna vest. Tamo smo mogli da vidimo fotografije nastale tokom snimanja, a na njima je bio klasični Ford Mustang iz 1967. godine sa Nissanovim motorom.

Teško da je za Jenkije postojala veća uvreda nego da japanski agregat pokreće njihovu automobilsku ikonu, osim možda da je u pitanju Chevroletov motor, i naravno, krenula je kanonada uvreda.

Realno gledajući, Nissanov motor pod dugačkim i konfuznim imenom RB26DETT je svakako bio bolji i napredniji nego bilo šta je Ford imao u ponudi pre približno šest decenija i originalno je razvijen za model Nissan Skyline GT-R. Mogao se pohvaliti sa 280 konjskih snaga iz radne zapremine 2,6-litre, ali kao što znamo, potecijal za tjuning je bio toliko veliki da ga svako poželeti može. Ali opet, Japanac u Mustangu nekako ne ide zajedno…

Takav automobil je spremio čovek po imenu Šon Moris i on poseduje veoma uspešnu tjuning firmu u Kaliforniji pod imenom Toprank Imports.

Producenti su se obratili Morisu i zatražili šest identičnih primeraka, a ovaj je koristio modele iz 1967. i 1968. godine koji su se minimalno razlikovali. Ono šti je zanimljivo jeste podatak da je samo jedan imao Nissanov motor i korišćen je samo u scenama gde se RB26DETT morao videti. U svim drugim scenama, uključujući i onoj na kraju filma gde se Mustang trka protiv Nissana 350Z, pokretao ga je čistokrvni V8 iz Detroita.

Primerak iz današnjeg oglasa je iz 1967. godine i danas se nalazi u privatnom vlasništvu u Norveškoj. Dokumentacija pokazuje da je originalno napustio fabriku u Kaliforniji sa motorom radne zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara), ali da je kasnije ugrađen onaj od 351 kubnog inča (5,8 litre).

Međutim, za potrebe filma je stigao još veći benzinac, onaj radne zapremine 430 kubnih inča (7,0 litara) sa približno 500 konjskih snaga. Isporučio ga je dugogodišnji tjuner Fordovih vozila i jedna od najpoznatijih američkih firmi po ovom pitanju, Roush Performanse.

Automobil je takođe dobio i petostepeni manuelni menjač, disk kočnice i mnogobrojna unapređenja na račun ogibljenja da bi savladao sve uslove koji su bili aktuelni tokom snimanja, a koji se mogu označiti kao teški. Iako je nekoliko puta farban, zanimljivo je da izbor originalne boje nije menjan, što nam govori da je Mustang napustio fabriku baš u ovoj zelenoj boji (doduše, bez trkačkih traka).

Ostale modifikacije se odnose na 19-inčne felne (koje mu nikako ne stoje) i sedišta. Nakon što je snimanje završeno, Mustang je prodat privatnom kupcu u Kaliforniji, a ovaj ga je posedovao sve do 2011. godine, kada je promenio vlasnika i kada je otpremljen u Norvešku. Tamo se nalazi do današnjeg dana.

Ovu priču smo pisali bukvalno nekoliko minuta nakon što je aukcija otvorena, a trenutno nije dostavljena nijedna ponuda.

Zoran Tomasović

(641)