Zanimljivost dana: Porez na piletinu

Da, dobro ste pročitali naslov i danas ćemo na sajtu AutoRepublike zaista pričati kako je cenovni rat na račun piletine između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope pogodio i automobilsku industriju. Jedan naš član je nedavno ostavio komentar koji glasi „Biti američki neprijatelj je opasno, a biti američki prijatelj je pogubno“, a takva priču u neku ruku ćemo analizirati u današnjem izdanju zanimljivosti dana.

Hteli mi to da priznamo ili ne, Staljin, to jest Sovjetski Savez, nije sam pobedio Hitlerovu Nemačku. Mnogobrojne države su dale svoj doprinos, a barem po proizvodnji oružja, Amerikancima niko nije bio ravan.

Veliki broj njihovih vojnika je stradao, pa su Jenkiji u posleratom periodu imali potpunu kontrolu nad zapadnom Evropom, dok su Sovjeti komandovali istočnim blokom. Amerikanci su investirali velike sume novca da se zapadna Evropa obnovi, ali je proces trajao jako sporo, i sve do kasnih pedesetih godina prošlog veka se živelo tek toliko da se preživi.

S druge strane „bare“, Amerikanci su uživali u veoma visokom životnom standardu, posebno po pitanju hrane. Piletina je postala glavni prehrambeni mesni proizvod SAD zahvaljujući intezivnom gajenju (i hemikalijama) dok se takvo meso u Evropi smatralo delikatesom i bilo je izuzetno skupo.

Američke firme su brzo uvidele priliku da prošire poslovanje i na Stari kontinent, pa su intezivno krenule sa izvozom piletine po veoma pristupačnim cenama. Političari iz Zapadne Nemačke i Francuske su se žalili da njihovi domaći proizvođači ne mogu da pariraju takvim cenama i na taj način su bili primorani da odu u stečaj, a kada je američki uvoz skočio za čak 23% tokom 1961. godine, odlučili su da nešto urade povodom toga.

Ove dve države su krajem 1961. godine uvele Jenkijima porez na piletinu od čak 25%, što je rezultiralo time da stopa američkog izvoza padne za trećinu. Dve strane su tokom naredne godine pokušale da pronađu zajednički jezik, a kada su svi pregovori propali, američki predsednik Lindon Džonson je odlučio da uzvrati istom merom.

To nas dovodi do automobilskog sveta. Volkswagen se izdvojio kao veoma opasan inostrani igrač zahvaljujući pristupačnim modelima kao što su Type 1 („Buba“) i Type 2 („Microbus“). Predsednik automobilskog sindikata Volter Rojter se javno žalio kako nemački gigant može da održava svoje cene niskim zahvaljujući jeftinijoj radnoj snazi u Evropi, i čak zapretio štrajkom ukoliko političari ne urade nešto povodom toga.

To je uplašilo spomenutog Džonsona i u januaru 1964. godine je uveo Evropi drastične poreze od 25% na uvoz skroba, dekstrina, alkoholnih pića i laganih komercijalnih vozila. Cilj je bio udariti Evropu tamo gde ih najviše boli, a za našu priču je svakako najbitnija ova zadnja kategorija.

Amerikanci su na taj način pokušali da spreče Volkswagen da prodaje Type 2 po veoma niskim cenama, a nemački gigant će biti primoran da udvostruči cenu u roku od nekoliko godina pre neko što je u potpunosti eliminisao Microbus iz ponude.

Vremenom su svi ogromni porezi sa obe strane eliminisani sa izuzetkom onoga na lagana komercijalna vozila i na snazi je do današnjeg dana. Kao i za sve drugo u životu, uvek će postojati oni koji će pronaći „rupe u zakonu“. Primora radi, Toyota je otkrila da ne krši pravila ukoliko za Ameriku pošalje kamionet Hilux bez prikolice i na taj način je morala da plati porez od samo 4% umesto spomenutih 25%.

Čak su i Ford i Chevrolet koristili ovu rupu u zakonu sa uvozom modela Courier i LUV, koje su zapravo proizvodili Mazda, odnosno Isuzu, sve dok to predsednik Džimi Karter nije zabranio 1980. godine. Inostrane kompanije su u međuvremenu napravile svoje fabrike u Americi, pa samim tim ih ovaj zakon nije previše pogodio, ali još uvek ima nekoliko slučajeva gde se polemiše ko je u pravu.

Primera radi, Subaru je krenuo da uvozi svoj model BRAT početkom sedamdesetih godina tako što je u prikolicu ubacio još dva sedišta, pa se vozilo vodi kao putničko vozilo umesto komercijalnog. Ford takođe uvozi kombi Transit Connect iz Turske sa zadnjim sedištima, koja zatim reciklira čim prođu carinu, dok Mercedes Sprinter stiže u delovima koje zatim spajaju radnici u američkoj saveznoj državi Južnoj Karolini.

Prethodnih godina su postojali napori da se pronađe zajednički jezik sve dok Donald Tramp nije postao novi predsednik. On je čak nameravao da Kini uvede sličan porez na većinu uvoznih proizvoda dok Džo Bajden nema slične planove.

Kao što nam je poznato, američki automobilski proizvođači u velikoj meri zavise od komercijalnih vozila, pa im nije u interesu da pomognu strancima. Trenutno postoji dogovor da samo Kanada i Meksiko budu uključeni u bescarinski rat i sumnjamo da će se to proširiti u bliskoj budućnosti. A sve je započelo sa piletinom…

Zoran Tomasović

(374)