AR pijaca klasika: Glava ili srce?

Svi mi želimo sportski automobil s dvoje vrata, pogonom na zadnje točkove, brdom „konja“ i mogućim dostizanjem velike brzine kretanja, ali je činjenica da se većina kupaca opredeljuje za dosadni porodični krosover. Kažemo „većina“ na osnovu prodajnih rezultata, tako da shvatamo da postoje i oni koji ne „prate takvo nepisano pravilo“. Ali šta ako vodite veliku globalnu kompaniju za proizvodnju automobila?

Da li bi trebalo pratiti srce i osmisliti model kojem će se svi diviti, a malo ko kupovati, ili je ipak bolje doneti suprotnu odluku? Takva „muka“ je prolazila kroz glavu Fordu kada je krenuo sa razvojom druge generacije modela Thunderbird.

Ovaj mališan je debitovao 1955. godine kao sportski dvosed u rangu sa Chevroletom Corvettom (iako je imao više razlika nego sličnosti sa njim). Dobio je dosta pohvala na račun stila, snage i brzine, pošto ga je bilo moguće dobiti i sa čak 340 „konja“ ispod haube.

Ali i pored svih pohvala, Thunderbird nije bio praktičan za svakodnevnu upotrebu i tokom tri godine proizvodnje prve generacije, fabriku je napustilo samo 53.166 jedinica. Ford je tada predvodio pomalo dosadni čovek po imenu Robert Meknamara i njegova istraživanja su pokazala da nedostatak zadnjih sedišta koči prodaju. To je bilo dovoljan razlog Meknamari da u potpunosti promeni Thunderbird za 1958. godinu.

Bio je duži za približno metar (ukupno 5,2 metara) i teži za 800 kilograma u poređenju sa prethodnikom (ukupno 1,9 tona). Mnogi nisu bili oduševljeni ovom odlukom, ali Meknamara svakako jeste, pošto se prodavao fantastično. Isporučen je 198.191 primerak tokom tri godine proizvodnje (i pored toga što su SAD prolazile kroz recesiju tokom 1958. i 1959. godine) ili približno četiri puta više nego prethodnog dvoseda.

Jedan od razloga za popularnost je ležao u fantastičnom stilu i kasnije ćemo ga videti i na ostatku Fordove ponude. Thunderbird je bio najniži američki automobil iz svog perioda sa klirensom od svega 147 mm i nije teško zaključiti zašto ga je američka javnost toliko volela. Nudio se kao kupe i kabriolet po početnoj ceni od 3.408 dolara ili 35.509 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.

Dok je model iz 1958. godine nudio manji benzinac radne zapremine 352 kubna inča (5,8 litara), tokom druge dve godine proizvodnje, u izboru je bio i novi V8 benzinac radne zapremine 430 kubnih inča (7,0 litara). Reč je o jednom od najpoznatijih Fordovih motora u istoriji i masovno se prodavao u njegovim premijum brendovima Mercury i Lincoln.

Razvijao je 345 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko izbora manuelnog i automatskog menjača sa po tri stepena prenosa. Fabričke informacije kažu da je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h trajalo 6,7 sekundi uz maksimalnu brzinu od 212 km/h.

Primerak iz današnje priče je iz 1960. godine i trenutno se nalazi u gradu Medford unutar američke savezne države Oregon. Prešao je tek 59.200 kilometara i tokom poslednje tri decenije je uglavnom proveo u hangaru. Ovo je primerak sa automatskim menjačem i solidno je opremljen, što će reći da dolazi s klimom, prozorskim staklima pokretanim pritiskom na dugme i većim doboš kočnicama.

Jednom je farban u originalnu boju 1998. godine, a tada je osvežen i enterijer. Vlasnik se nije potrudio da isto uradi i sa mehanikom i kada podignete haubu, definitivno se pokvari utisak koji ste ranije stekli o celom vozilu.

Aukcija je donela osamnaest ponuda, a najviša je iznosila 10.250 američkih dolara.

Zoran Tomasović

(214)