Zanimljivost dana: Studebaker Super Lark – zaboravljeni prethodnik mišićavih automobila

Legendarni inženjer, a kasnije i industrijalac po imenu Džon Dilorijan, je onaj kog sigurno svi poznajemo. Proslavio se tokom osamdesetih godina prošlog veka radom na svom modelu DeLorean DMC-12, ali daleko pre toga je stekao ime u firmama kao što su Packard, Pontiac i Chevrolet. Upravo se njegovo ime pripisuje, odnosno naziva se ocem takozvanih „mišićavih“ automobila, nakon je je preuzeo kompaktni model Pontiac Tempest, u njega uglavio veliki V8 motor zapremine 389 kubnih inča (6,4 litre) sa 348 konjskih snaga i napravio čuveni GTO.

Trend su kasnije pratili i ostali proizvođači pa ćemo tokom naredne decenije ugledati ikone kao što su Dodge Charger, Plymouth GTX, Chevrolet Chevelle, Ford Torino i mnoge druge.

Ali ideja o velikom motoru u malom automobilu nikako nije mogla da bude toliko nova, zar ne? Mora da su i ranije postojali kompaktni četvorotočkaši koji su pucali od snage? Pa zapravo i ne, pošto kompaktnih vozila preko bare gotovo nije ni bilo, s izuzetkom modela Nash/AMC Rambler. Ovo je priča o zaboravljenom modelu male kompanije na ivici izumiranja, i o nezvaničnom prvom američkom mišićavom modelu. Upoznajte Studebaker Super Lark.

Ova kompanija sa sedištem u saveznoj državi Indijani je osnovana još 1852. godine i bavila se proizvodnjom veoma popularnih kočija, a na automobile je prešla početkom proteklog veka. Studebaker je uvek ciljao neku „zlatnu sredinu“ i kombinaciju performansi i luksuza, pa je možda najbolje da ga nazovemo „američkim BMW-om“.

Ali, period pedesetih godina prošlog veka svakako nije bio lagan i firma je polako počela da gubi ritam u odnosu na modernije i pristupačnije konkurente razvijene od strane Chevroleta, Forda i Plymoutha.

Čelnici firme su, tokom recesije iz 1958. godine, primetili kako je prodaja spomenutog kompakta Ramblera skočila za čak 80% u vreme kada je celokupna industrija zabeležila pad od čak 30%. Studebaker se dao na posao i debitovao je sa svojim kompaktnim modelom Lark, oko godinu dana kasnije. Pritom je potrebno reći da je obično potrebno oko četiri godine da se u potpunosti razvije, testira i usavrši potpuno novi automobil, a Studebakerova brzina u trajanju od svega godinu dana je označila da Lark nikako nije bio nov.

Štaviše, nekako je sklopljen od otpataka drugih modela kompanije od čega su neki bili stari i do desetak godina. Daleko od toga da je Lark bio mali, ali sa dužinom od 4,7 metra je bio za 457 milimetara kraći od većeg Championa. Mogao je komotno da smesti šest odraslih osoba i njihov prtljag, a u svojoj debi godini je privukao preko 130 hiljada kupaca i omogućio Studebakeru da odahne u vreme kada finansijska situacija svakako nije bila sjajna.

Već 1960. godine stiže modernija konkurencija kao što su Ford Falcon, Chevrolet Corvair, Plymouth Valiant i drugi, a prodaja Larka pada za preko 50%. U želji da privuče medijsku pažnju, Studebaker predstavlja novi V8 motor zapremine 289 kubnih inča (4,7 litre). Razvijao je 210 konjskih snaga i nadmašio konkurenciju za barem nekoliko godina.

Zatim je osvežen i dizajn i odjednom se budućnost kompanije činila svetlom. Štaviše, brend je imao dovoljne finansije da predstavi i sportski model Avanti koji je pokretao identičan motor sa osam cilindara. Tokom 1963. godine Avanti je dobio i opciju sa Paxton kompresorom koja je podigla snagu na čak 290 „grla“, a sa maksimalnom brzinom od 224 km/h je takođe bio najbrži američki serijski automobil.

Tokom testiranja na legendanoj stazi Bonneville Salt Flats u američkoj saveznoj državi Juti, inženjeri su primetili da bi motor sa kompresorom lagano mogao biti smešten i ispod haube Larka. Učinilo se da bi takav potez doneo veliku medijsku pažnju zastarelom kompaktu, pa je brzo požuren u serijsku proizvodnju. Dobio je ime Super Lark i bio u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 212 km/h, što ga je zapravo učinilo daleko bržim nego kasnije legende poput GTO-a ili Chargera koje smo već spomenuli.

Super Larkov jedini konkurent te 1963. godine je bio Ford Falcon Sprint sa svojim V8 motorom i 164 konjske snage. Bilo mu je potrebno preko deset sekundi da dostigne ubrzanje od nule do 100 km/h dok se Super Lark mogao pohvaliti sa vremenom od 7,3 sekunde. Automobil je dolazio i sa četvorostepenim manuelnim menjačem, modifikovanim ogibljenjem, većim kočnicama i boljim pneumaticima. Studebaker će na kratko ponuditi i kompresor na standardnom Larku bez ostalih spomenutih modifikacija.

Nažalost, stigao je na zabavu previše kasno i kompanija je najavila povlačenje sa američkog tržišta nakon 1964. godine, dok će opstati u Kanadi dve godine duže. Samo 325 jedinica je napustilo fabriku sa kompresorom, od čega je 53 primerka bilo Super Lark sa svakom opcijom.

Mnogi će reći da je ključni problem bio onaj u ceni od 3.500 dolara (oko 32.884 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), ali nevolja je bilo mnogo više. Zastareli dizajn i tehnologija, teška finansijska situacija samog Studebakera i debitovanje novog Forda Mustanga… Sve to je označilo da kupci više nisu obraćali pažnju na Lark.

Ipak, teško mu je osporiti koji uticaj je imao na automobilski sveta i pitanje je da li bi spomenuti GTO uopšte nastao da Super Lark nije otvorio put.

Kako to obično biva, pioniri su često zaboravljeni pošto je lakše voleti pobednike, a ovo „ružno pače“ definitino zaslužuje svoje mesto u istoriji.

Zoran Tomasović

(799)