Zanimljivost dana: Legendarni Fiat Tipo

Ne baš tako davno sam istraživao istoriju modela Fiat Ritmo i u svoje vreme sam ga smatrao možda najružnijim novim četvorotočkašem koji sam imao prilike da vidim dok sam još bio mladunac. Ali, daleko od toga da je moje mišljenje bilo takvo o svim automobilima ovog slavnog proizvođača.

Početkom devedesetih godina sam imao dve asocijacije na Italiju koju sam obožavao (ok, tri ako bismo računali Moniku Beluči). To su fudbalski tim Milano na čelu sa Dejom Savićevićem i legendarni Fiat Tipo. U ovom izdanju ćemo sagledati njegovu istoriju u kratkim crtama.

Rad na njemu je započeo sredinom osamdesetih godina baš kao zamena za spomenuti Ritmo. Iako je prethodnik bio relativno uspešan automobil i moderan po pitanju mnogo detalja, ipak je pružao zastarelu mehaniku koja je bila u proizvodnji još od šezdesetih godina.

Novitet je morao da donese unapređenja na račun prostora u enterijeru, motora, zaštite protiv korozije i naravno da ima stil lepši nego konkurencija iz Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Dok se Fiat postarao za razvoj potpuno nove platforme, dizajn je poveren samostalnoj italijanskoj dizajnerskoj kući I.DE.A Institute.

U vremena kada su svi gurali aerodinamične linije i skrivene farove, novi Tipo će biti izuzetno kockast da bi iskoristio prostor u enterijeru do maksimuma. Svakako će uspeti u tom poduhvatu i tokom svoje cele karijere je dobijao samo pohvale po tom pitanju. Moramo spomenuti da je dizajn jako podsećao na Fiat Uno za koji se postarao legendarni Đorđeto Đuđaro.

Fiat će investirati velike sume novca u novu platformu. Tipo je bio njen pionir, ali će kasnije biti iskorišćena za još nekoliko modela. Nama je svakako najpoznatija naša Zastava Florida, a spomenućemo i modele popust sledećih: Lancia Dedra (da, dobro ste pročitali, nije pogrešno napisano Delta), Fiat Tempra, Alfa Romeo 155 i mnogi drugi.

Još jedna karakteristika je bila ona vezana za korišćenje materijala. Automobil je u potpunosti napravljen od pocinkovane karoserije kako bi se izbegla korozija. Spomenućemo da su vrata prtljažnika razvijena od plastike, a i pored relativno kockastnih linija, aerodinamičnost je bila najbolja u klasu sa otporom vazduka od samo 0,31.

Zvanična prezentacija je zakazana za početak 1988. godine dok je serijska proizvodnja usledila oko šest meseci kasnije. U samom početku je bio dostupan samo kao heč sa petoro vrata i u dva paketa opreme. Oba su bila bogato opremljena nakon što je Fiat dobio dosta kritika u vezi s debijem nekih drugih modela, gde se govorilo da su previše „spartanski“.

Izbor motora se fokusirao na tri benzinca (1,1-litarski sa 56 KS, 1,4-litarski sa 71 KS i 1,6-litarski sa 82 KS) kao i dva dizela (1,7-litarski atmosferac sa 58 „grla“ i 1,9-litarski turbodizel sa 90 „konja“). Spomenućemo da je ovaj bazni benzinac bio dostupan samo na domaćem tržištu zbog visokih poreza usled nemale zapremine, ali se Tipo inače mogao kupiti širom cele Evrope. Novinari su imali pohvale na račun voznih karakteristika, digitalne kontrolne table i poboljšane trakcije razvijene od strane Boscha.

Prva serija će se proizvoditi od 1988. do 1993. godine, a ona druga do 1995. godine. Dizajnerskih promena između njih gotovo i da nije bilo, ali je Fiat u međuvremenu dodao i konfiguraciju sa troje vrata.

Italijanski proizvođač vozila je vremenom odlučio da se takmiči i u kategoriji hot heč sa modelom nazvanim Sedicivalvole. Pružao je 2,0-litarski atmosferski benzinac sa 146 konjskih snaga i petostepeni manuelni menjač, a mogao se pohvaliti maksimalnom brzinom od 210 km/h, što je bilo brže nego što je to mogao „veliki“ Volkswagen Golf GTI. Kompanija će da ponudi i moderniji 1,8-litarski benzinac sa 108 „grla“ za koga će se odlučiti većina kupaca.

Fiat Uno je pružao sličan stil i debitovao je pet godina pre Tipa sa velikim uspehom, pa su Italijani očekivali jednak uspeh. Nažalost, Tipo ga nikada nije postigao, što nikako ne znači da nije bio popularan.

Na domaćem tržištu je postao bestseler, a Južnoj Americi je uspeo da skine Volkswagen Gol sa liste najpopularnijih četvorotočkaša posle dugogodišnje vladavine. Eksperti će reći da je pomalo „zakazao“ u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, dok oni drugi smatraju da je manji Uno jednostavno postavio „stepenicu“ toliko visoko da nijedan drugi Fiat ne bi mogao da je prati.

Definitivan kraj je stigao u Italiji posle 1995. godine, a zamenio ga je model Bravo/Brava. Proizvodnja će se odvijati u Brazilu dve godine duže, a u Turskoj sve do 2000. godine.

Fiat će ponovo iskoristiti ime Tipo na novom četvorotočkašu bez neke povezanosti sa originalnom 2015. godine. Mnogi danas smatraju Tipo poslednjim Fiatom u klasi koji je bio rame uz rame sa konkurencijom. Postoji i oni koji će ga nazvati superiornijim, a za mene lično, barem sa dizajnerske strane niko ne može ni da mu priđe…

Ipak je Tipo s razlogom proglašen za evropski automobil godine tokom 1989.

Zoran Tomasović

(5507)