Kako izgleda tradicionalni grad na Route 66 i muzej Pontiaca? (GALERIJA)

Eh ta Route 66…

Postala je deo američke kulture i načina života u jednakoj meri kao pita od jabuka, muzika Beach Boysa i vožnja Forda Mustanga ili Harley Davidsona. Dugačka je čak 3.940 kilometara i prostire se kroz osam saveznih država Amerike- od Ilinoisa pa sve do Kalifornije.

Ono što će verovatno zbuniti većinu onih koji ne žive u Americi jeste podatak da Route 66 zapravo nije jedan put, pa ni autoput, već serija manjih gradskih i seoskih puteva koji su postojali pre nego što je nastao takozvani „highway sistem“ (mreža velikih autoputeva). Na popularnosti su dobili 1940. godine kada je objavljena knjiga, a zatim i film „The Grapes of Wrath“ („Đavolsko grožđe“) i na neki način prati život siromašne porodice tokom ranih godina takozvane „Velike depresije“.

Finanisjki bedna familija Džod napušta rodnu Oklahomu i upućuje se u Kaliforniju u potrazi za boljim životom nakon gubitka porodičnog imanja od strane pohlepnih banaka. Knjiga i film prate njihove avanture baš na Route 66 i ne možemo reći da ima srećan kraj.

No, vratimo se glavnoj temi. Kao što smo spomenuli, Route 66 je uglavnom penzionisan sredinom pedesetih godina prošlog veka kada su debitovali veći i moderniji autoputevi i o njemu tada uglavnom kruži nekadašnja legenda onih tradicionalnih stanovnika i stranih posetioca željnih avantura. Pre nekoliko godina smo pisali da je odobren i državni budžet da Route 66 bude sačuvan, a tu priču možete da pročitate ovde.

I tako pre nekoliko meseci, uputio sam se u grad Pontiac unutar američke savezne države Ilinois. Udaljen je oko 160 km zapadno od najvećeg grada Ilinoisa, to jest Čikaga, i trenutno ima populaciju od svega 11.150 stanovnika. Mislim da možete brzo zaključiti zašto bi neki „petrolhead“ išao u grad nazvan Pontiac.

Rečeno mi je da se u njemu nalazi muzej istoimenog istorijskog automobilskog brenda pa mi nije smetalo da provedem približno tri sata u svakom pravcu za volanom svog „Chet“ (da, zaista sam takav nadimak dao svom Chrysleru 300). Sam muzej kao muzej se pokazao velikim razočarenjem pošto se u njemu nalazi samo osam četvorotočkaša, mada literatura koju poseduje bi impresionirala svakoga.

Ali „njuškanje“ kroz ostatak grada je pokazalo zašto je Route 66 toliko cenjen. Ne, ovaj put ne kreće od Pontiaca, ali prolazi kroz njega i brzo možemo da zaključimo zašto privlači toliko turista.

Pa krenimo od spomenutog Pontiacovog muzeja. Ne iznenađuje nas što većina primeraka čini čuveni „The Great One“, to jest model GTO koji se smatra začetnikom mišićave revolucije iz šezdesetih godina. Posebno je impresivna literatura o istoriji brenda i kako popraviti sitne probleme, kao i kolekcija kantica od ulja.

Razni natpisu kažu da je u jednom momentu bilo nekoliko stotina firmi za prodaju ulja za motore i da je gotovo svaki Jenki to radio u svojoj garaži. Takođe možemo da vidimo i neke cene koje ilustruju koliko je održavanje vozila koštalo u ova vremena, kao recimo da je galon (3,78 dolara) koštao tek 30 centi, što nema današnjoj računici znači da je litar iznosio svega 79 dinara.

Put nas zatim donosi do jednog od najzanimljivijih muzeja koje sam ikada video, a to je kako je tradicionalna američka kuća izgledala tokom četrdesetih godina. Verujem da slike koje smo dali dole „na gomili“ govore više nego što bi hiljade reči to mogle da urade pa tako neću ulaziti u detalje, a je svakako zanimljivo videti belu tehniku i posuđe u kuhinji kao i kako se naprednom tehnologijom nekada pre više od osam decenija smatrao i radio aparat. Ovaj isti muzej poseduje i veliku literaturu o medijima po završetku Drugog svetskog rata, uključujući i onaj dan kada su Japan i Nemačka kapitulirali.

Još jedan muzej koji mi se strašno dopao je onaj posvećen legendi Route 66, to jest čoveku po imenom Bob Valdmir. Ukoliko ste ikada gledali serijal filmova „Cars“, onda svakako znate da je lik „Filmor“ zasnovan baš na njemu. Doduše, Filmor je prva generacija Volkswagenovog kombija Type 2 dok je Valdmir vozio njegovu drugu generaciju i možete da ga vidite u Pontiacu. Ono što ga je učinilo legendom Routea 66 jeste podatak da je često putovao ovim putevima, pričao sa vlasnicima malih porodičnih biznisa i koristio kao inspiraciju za literaturu i fotografije. Valdmir je preminuo 2009. godine, a njegov kombi-kamper zatim doniran muzeju.

Pontiac se može pohvaliti sa još nekoliko manjih muzeja koje ne možete da vidite na fotografijama. Jedan od njih ima pozavidnu kolekciju vojnih uniformi aktuelnih kroz američku istoriju, od ranih dana i borbe sa Britancima za nezavisnost, pa sve do modernih vremena.

Tu je i nekoliko muzeja umetnosti i neuspeli pokušaj jedne osobe da na bazi školskog autobusa doda drvene detalje i napravi brod. Na kraju napornog dana možete da se osvežite i predahnete u nekoliko manjih porodičnih restorana sa veoma pozitivnom atmosferom.

Na kraju dana sam se vratio kući, pomalo razočaran što je muzej brenda Pontiac bio relativno mali, ali s dosta pozitivnog iskustva šta gradić ima da ponudi. Ako vas put ikada nanese u američku saveznu državu Ilinois, provozajte se do Pontiaca i vidite šta mali gradić na Route 66 ima da ponudi. Nećete se sigurno razočarati.

Zoran Tomasović

(600)