Zanimljivost dana: Kada su BMW i ItalDesign pokušali napraviti automobil

Ukoliko redovno čitate moje priče na sajtu AutoRepublike, onda ste me sigurno videli dosta puta kako se pitam zašto BMW nikada nije investirao više truda u želji da konstruiše pravi egzotični automobil. Daleko od toga da oni sa oznakom M ne dobijaju samo pohvale, i reč je verovatno o najboljim sportistima u svojoj klasi i to na globalnom nivou, ali pričam o onim egzoticima s centralno postavljenim motorom i cenom koju mogu da priušte samo oni sa dubokim džepom.

Mercedes je imao CLK GTR, Audi se već neko vreme može pohvaliti modelom R8, dok se BMW oprobao svega dva puta u svojoj istoriji.

Prvo sa originalnim M1, a zatim i sa modernim i8. Nažalost, neuspeh M1, u smislu ostvarenja nekakvog komercijalnog uspeha se često navodi kao glavni krivac, ali to ne znači da nije bilo drugih pokušaja. Najambiciozniji plan je bio onaj početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su Nemci predstavili nekoliko koncepata pod imenom Nazca C2, što su učinili u saradnji sa firmom ItalDesign.

Sigurno smo svi čuli za ovu legendarnu italijansku dizajnersku kuću. Osnovana je 1968. godine od strane možda najboljeg i najpoznatijeg stiliste u istoriji automobilske industrije, a reč je naravno o Đorđetu Đuđaru. Kompanija je imala mušterije širom sveta, od onih koji su želeli automobil za šire narodne mase, pa sve do skupocene egzotike.

Đuđaro je vremenom krenuo da razmišlja da napravi automobil i pod sopstvenim imenom, ali finansije nikada nisu bile dovoljno stabilne da sprovede takvu ideju u delo. I onda se pojavio BMW kao idealni partner krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Proizvođač iz Minhena se nalazio u odličnoj finansijskoj situaciji i želeo je da predstavi duševnog naslednika spomenutog M1. Nemci su pristali da isporuče mehaniku, a ItalDesign bi zatim konstrurisao školjku i kompletirao prvi prototip.

Nasuprot verovanju da je Nazca bio potpuno novi projekat, to zapravo i nije istina. Naime, Italijani su 1990. godine kompletirali model Bugatti ID 90, čime je Đuđaro uspeo da ispuni životni san da dizajnira neki automobil za francusku firmu.

Bugatti ga nije odobrio za serijsku proizvodnju, ali je iskoristio mnogobrojne stilske linije za budući model EB 110. Nazca i Bugattijev prototip su ličili u velikoj meri, ali ovaj put posao nije dopao starijeg Đuđara. Naime, za dizajn se postarao njegov 26-godišnji sin Fabricio kome je ovo bilo prvo ozbiljnije delo u karijeri.

Za inspiraciju je koristio razne modele iz šampionata Formule 1 i Grupe C, a dobijen je veoma aerodinamičan automobil sa školjkom razvijenom od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Šasija je bila od identičnih materijala, a zahvaljujući ostalim laganim detaljima, Nazca je bio težak tek 1.100 kilograma.

Kasniji testovi će pokazati da je otpor vazduha iznosio svega 0,26. Spomenućemo još nekoliko zanimljivih detalja na račun školjke, kao recimo da je kompletan prednji deo bio u jednom delu, a isto se odnosilo i na zadnji deo vozila. Prozori na vratima su se otvarali u takozvanom „gull-wing“ stilu, što u bukvalnom prevodu znači „galebova krila“.

Ono što je javnost najviše očaralo jeste naravno mehanika. Centralno postavljen 5,0-litarski motor sa dvanaest cilindara je pozajmljen iz BMW-a 850i, a razvijao je 300 konjskih snaga. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača, što je bilo dovoljno za ubrzanje od nule do 100 km/h za samo 4,1 sekundu.

Premijeru smo videli na Salonu automobila u Tokiju 1991. godine gde publika naravno nije krila svoje odušeljenje. To je dalo krila BMW-u i ItalDesignu da nastave sa unapređivanjem i naprave korak dalje prema serijskoj proizvodnji.

Godinu dana kasnije je debitovao Nazca C2. Dizajnerski se nije mnogo razlikovao s izuzetkom nešto izmenjene maske hladnjaka i aerodinamičnih dodataka, ali je najveća vest bila ona da je stigao još jedan partner. Reč je o čuvenoj tjuning kompaniji Alpina, koja je povećala snagu na 350 „grla“, a Nazca C2 je sada bila u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 325 km/h. Izvori takođe kažu i da je masa snižena za 100 kilograma.

Poslednja evolucija je stigla 1993. godine. Tada je debitovalo izdanje, takozvano „Spyder“, a za lokaciju je izabrana trka Velika nagrada Monaka u šampionatu Formule 1.

Dizajnerski se nije razlikovao od Nazce C2 uz naravno izuzetak drugačijeg krova, ali je najveća promena viđena na račun mehanike. Pokretao ga je 5,6-litarski motor sa 380 „konja“ preuzet iz modela BMW 850 CSi, a takođe je dobio i novi šestostepeni manuelni menjač.

I zašto tako ambiciozni projekat nikada nije ušao u serijsku proizvodnju? Istorijske knjige kažu da je razlog čiste finansijske prirode. BMW-u je u mislima još uvek bio spomenuti M1 i koliko novca je kompanija izgubila na njemu, a svetska ekonomska kriza iz ranih devedesetih godina je samo pogoršala situaciju. ItalDesign nije mogao samostalno da snosi troškove bez pomoći nemačkog proizvođača vozila, pa je tako projekat nažalost ugašen.

I… Šta mislite, da li ćemo ikada dočekati da vidimo pravi čistokrivni egzotični automobil od strane BMW-a s centralno postavljenim motorom?

Zoran Tomasović

(1391)