AR pijaca klasika: Brz koliko i ružan

Možda je nekim američki trkački šampionat NASCAR dosadan i vidi ga kao bespotrebnu vožnju u krug, ali mu se mora odati priznanje da je u velikoj meri promenio njihovu industriju. Pitanje je da li bismo ikada videli mnogobrojne legende na ulicama, da kojim slučajem nije bilo NASCAR-a i njegovih zahteva na račun homologacije.

Jedan od takvih primera je stigao iz korporacije Chrysler i njegovih brendova nazvanih Plymouth i Dodge.

Stara američka poslovica je bila „pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“, što nam govori da bi automobil koji je dominirao na stazama tokom vikenda, imao velike šanse da pronađe kupca naredne sedmice. Model Plymouth Superbird je imao dvostruku ulogu koja mu je omogućila status legende.

Sve je započelo krajem 1968. godine kada je Ford debitovao sa svojim aerodinamičnim modelom zvanim Torino Talladega i u potpunosti zatekao Plymouth i Dodge na spavanju. Američke kompanije su uglavnom ignorisale poboljšanje brzine na osnovu lakšeg probijanja kroz vazduh. već je logika bila „veće je bolje“.

Tek nakon spomenutog Torina se Chrysler dao na posao i predstavio model Dodge Daytona 1969. godine. Bio je zasnovan na Chargeru i dodavao je poseban nos, ovalnije zadnje staklo i veliki spojler. Iako je bio „ružan kao grob“, takvi detalji su dali rezultate, pa je Daytona postala prvi serijski automobil sa maksimalnom brzinom većom od 200 mph (320 km/h).

U raju se ipak našao problem, a on se odnosio na najboljeg vozača ove serije Ričarda Petija. Insistirao je da i on dobije Daytonu dok je Chrysler odlučio da ostane u Plymouthu. Peti je prešao u Ford u znak protesta, pa je Plymouth želeo da predstavi svoju verziju Daytone, s ciljem da ga povrati.

Model Superbird je bio zasnovan na Road Runneru i pružao je iste detalje. Uspeo je u svojoj nameri na trkačkim stazama, ali je priča u izložbeno-prodajnim salonima bila sasvim drugačija. Naime, Plymouth je morao da izradi po jedan primerak za svaki salon i zaustavio se na brojci od 1.920 jedinica. Njima nije bilo u interesu da budu kompletirani kako treba, već samo da budu završeni da bi se mogli trkati.

A problema je bilo više nego mnogo, pa se vrata nisu mogla zatvoriti, delovi enterijera su otpadali, a boja je nekada bila kombinacija nekoliko nijansi. Samim tim, ako neko prodaje Superbird u originalnom stanju, kolekcionari beže od njih kao „đavo od krsta“, pa je restauracija jedini način da se otklone sve fabričke mane.

Na sreću, primerak iz današnje priče je prošao kroz detaljni proces restauracije i eksperti mu daju ocenu od 987 od maksimalnih hiljadu poena. Pokreće ga čuveni motor „Super Commando“ radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre) i 375 konjskih snaga. Plymouth je inače nudio identičan motor i sa 390 „grla“ kao i svemogući Hemi s 425 „konja“.

U ponudi je bio i trostepeni automatski menjač, ali ovaj primerak poseduje privlačniji četvorostepeni manuelni menjač. Fabričke informacije kažu da je od nule do 100 km/h ubrzavao za manje od šest sekundi i nudio je maksimalnu brzinu limitiranu na 200 km/h. Da, znamo da nije obećanih 200 km/h, ali do takve brojke je bilo moguće stići skidanjem blokade.

U oglasu se navodi da je Superbird originalno imao prvog vlasnika čak 40 godina pre nego što je završio u rukama sadašnjeg, a restauracija je kompletirana 2019. godine. Javnost ga je nekada jako zaobilazila, ali je danas veoma poželjan klasik, što i potvrđuje vrednost na tržištu.

Ovog puta, najviša ponuda iznosi 143.500 dolara dva dana pre kraja aukcije. I dalje ima facu koju samo majka može da voli, ali kada jurite preko 300 km/h – sumnjamo da će nekoga biti briga.

Zoran Tomasović

(2803)