AR blic test: Peugeot 2008 1.5 BlueHDi/110

I šta ćemo sad?

U vreme najveće nestašice goriva, kakvu Francuska ne pamti još od nafne krize iz sedamdesetih godina, dobih poslovni zadatak da odvezem Peugeot 2008 s jednog na drugi kraj zemlje Gala…

Za neupućene, krajem septembra u Francuskoj su stupili u štrajk radnici rafinerija nafte i distrubicije iste, na poziv više snažnih i uticajnih sindikata. Zašto, pitate se, da nije u možda opet u pitanju ukrajinsko/ruski sukob, s kojim se sada opravdavaju svi problemi, kao što je to do nedavno bio slučaj s Covidom 19?

Na određeni način, ovaj rat i ima izvesnog uticaja, tržište je destabilizovano, nepredvidivo, kriza se evidentno produbljuje, no pojedini od toga izvlače ogromnu korist. Mislim pre svega na multinacionalnu kompaniju TotalEnergies koja se bavi eksploatacijom i preradom nafte, te je ujedno i njen distributer, s četvrtinom svih benzinskih pumpi u Francuskoj.

Dakle nedavno, sav ponosan predsednik Makron pohvalio se kako je inflacija u Francuskoj limitovana na „samo“ 7% (kad bi se lagali), dok u susednoj Nemackoj, koja je oduvek služila za primer, iznosi čitavih 10%! E pa kad je već tako sindikati su pozvali zaposlene u štrajk s zahtevom za povećanje plata u visini od 10 %, to jest 7 % kako bi se neutralisao efekat inflacije, plus 3% za relno povećanje, iako su, uzgred rečeno, kod Totala prihodi zaposlenih veoma visoki (u proseku između 3 i 4 hiljada evra).

Da se razumemo, zahtev nije nimalo nerealan, Total je prošle godine ostvario rekordni profit od 16,3 milijardi evra (preko 10 milijardi u prvoj polovini ove godine), dok je u istom periodu generalnom direktoru povećana plata za 51,6%, na bagatelnih 6 miliona evra godišnje!

Bolje upućeni u francuske (ne)prilike znaju da od 1. septembra Total na svojim pumpama primenjuje popust od 20 evro santima po litri, iznuđen potez jer je u protivnom bio u opasnosti da plati veliki porez na ekstra profit, kojim mu je zapretila francuska vlada. I država je sa svoje strane „zalegla“ dodavši na ovaj popust još 30 evro santima po litri (na svim pumpama), tako da je gorivo na benzinskim stanicama Totala s oko 2 evra za litru palo na 1,5-1,6 evra!

Kao i kod svih štrajkova i ovom je trebalo vremena da se „zahukta“, od ukupno 8 rafinerija koliko postoji u Francuskoj, s radom su se prvo zaustavle dve, pa potom još dve, da bi u trenutku dok kuckam ove redove s radom nastavila samo jedna.

Nakon Totala i zaposleni u kompaniji Esso su započeli s štrajkom, malo po malo, od tu i tamo po neke zatvorene benzinske pumpe, ubrzo se situacija pogoršala i prenela na sve ostale benzinske stanice kompanija Shell, Avia, BP, Agip… Ali i na pumpe velikih supermarketa. Naime u Francuskoj brendovi kao što su Carrfour, Auchan, Leclerc, Corra, isto tako imaju pravo da poseduju svoje benzinske stanice i da prodaju gorivo, često po znatno nižim cenama.

Desetak dana kasnije, pre svega na ulicama velikih gradova, zavladao je haos, oko 80 % svih pumpi su kompletno presušile, na one koje su tu i tamo dobile gorivo odmah je izvršen desant! Kilometarski redovi ipred svake, svađe, tučnjave i čak jedno ubistvo (vozač izboden nožem), svakim danom situacija je sve gora i gora. I vaš dopisnik se pre neki dan upusti u avanuru pokušavajući da napuni rezervoar jednog Audija A6 (od direktora naravno), nažalost misija se završila neuspešno.

Nakon što sam obišao ne znam koliko pumpi pronađoj jednu otvorenu na periferiji, no nakon 2 sata čekanja, pre nego li stigoh na red, javiše nam da više nema goriva. Zaokupljena Ukrajinom, inflacijom i predlogom novog zakona o penzijama, francuska vlada je previdela ovaj problem i predugo ostala po strani, pre nego li je shvatila da su vitalne funkcije države dovedenu u pitanje.

Zbog nedostatka goriva ekonomija je usporila, čak su i državne službe, tipa policija, zdravstvo i  vatrogasci, sprečene da obavljaju posao! U početku reakcija vlade je bila blaga, u stilu ma situacija nije tako strašna, biće bolje, dogovoriće se poslodavci i štrajkači, no vrag je odneo šalu i moralo se intervenisati. Naravno, ali kako, uzevši u obzir da se radi o privatnim kompanijama? E pa zaključila je kako je onemogućeno normalno funkcionisanje države i da su građani uzeti za taoce, te je na tržište puštena velika količina goriva iz ratnih rezervi, plus je doneta uredba o radnoj obavezi, po francuskom ustavu u vanrednim situacijama vlada ima pravo da privremeno nacionalizuje pojedine kompanije i da naredi radnicima da se vrate na posao (iako je pravo na štrajk zagarantovano), pod pretnjom da će biti otpušteni.

Ujedno posreduje u pregovorima „zaraćenih“ strana, te je po svemu sudeći postignut nekakav polovičan dogovor o povećanju plata za tih 7 % i nekakvim specijalnim dodacima štrajkačima u iznosu od više hiljada evra po zaposlenom. Kažem izgleda, jer je situacija i dalje nejasna, pojedini sindikati su nastavili s štrajkom, tako da se na terenu ništa značajnije nije promenilo, naprotiv!

Goriva na pumpama u Parizu je sve manje, do te mere da je proradilo crno tržište, na kome se litra supera ili dizela prodaje za 3-4 evra! U kasnim satima dok kuckam ove redove vode se pregovori preko moje ćerke o kupovini kanistera od 20 litara supera, po bagatalnoj ceni od 70 evra. Uspeli smo se dogovoriti, te me u po noći probudi poziv da siđem ispred zgade i pokupim „robu“. A u kombiju dvadesetak kanistera od po 20 litara, iako je u njih zabranjeno točenje očigledno su se momci snašli…

Kupljeno gorivo namenjeno je za dva firmina skutera BMW C1, zaista nisam imao ni snage ni volje da čekam satima po kiši da napunim prvo jedan pa posle drugi. Tkz. „racaille“ (čita se rakaj) iz predgrađa (deca emigranata iz zemalja Magreba i bivših kolonija s podebelim policijskim dosijeom), čak su „prisvojili“ pojedine benzinske pumpe u svojim kvartovima, gorivo su mogli da natoče samo „domaći“ vozači, oni iz drugih sredina su mogli da ga kupe iz kanistera po spomenutoj ceni, ko se usprotivio dobio je batine i/ili mu je razbijen automobil!

Naravno da je policija reagovala, ali tek nakon duže vremena, u ovakve kvartove se ne ulazi bez brojnih specijalnih jedinica. Geta po okolini su dobro naoružana, gomila kalašnjikova s naših prostora je ovde završila, nakon ukrajinsko/ruskog rata verujem da će biti i raketnih bacača u izobilju…

U takvim okolnostima dobih sredinom oktobra poslovni zadatak da „skoknem“ vozom do srca Francuske, to jest do mesta pod imenom Clermont-Ferrand, kako bih tamo preuzeo jedan Peugeot 2008 i odvezao ga do gradića Marly na istoku države, nedaleko od nemačke granice (u blizini grada Mec), udaljenom oko 600 kilometara. U normalnim okolnostima simpatičan poslić, malo vozikanja vozom, malo vožnje, no u datim apsolutno neizvestan!

Priča o vozovima

Kao nikada do ove godine, po Francuskoj se transportujem vozom. Naime, potpisnik ovih redova je pod stare dane, nakon što je shvatio da od prevremene penzije neće moći preživeti, još manje od dopisničke saradnje s AR, otvorio svoju firmu. Postadoh tako mali privrednik koji pruža jednoj velikoj firmi za prodaju nekretnina sve vrste usluga, izuzmemo li seksualne (možda i to jednoga dana, biroi su prepunih slobodnih žena…)!

Između ostalog u to spada i transport firminih automobila (imaju ih preko 160), koji nisu uvek u sedištu, to jest Parizu, već u desetak filijala po celoj Francuskoj. Sedoh tako prošle nedelje u prvi jutarnji voz,  što bi rekle naše komšije, nekadašnja „braća“, vlak, i to klasični. Naime, na glavnim pravcima Francuskom uglavnom krstare brzi vozovi poznati pod imenom TGV, no kako se radilo o jednom ne Bog zna kako bitnom, zapade mi uslovno rečeno voz „po starinski“, s kojim je putovanje trajalo 3h30 min.

Mnogo za nekih 400 km, no čim sam ušao u njega promenih mišljenje. Odlično organizovana i prostrana unutrašnjost, sedišta neuporedivo udobnija i šira nego li u avionu, razne vrste konfiguracija (sedišta jedno pored drugog ili naspram, sa stočićem između), USB priključci i utičnica od  220 V, bar-restoran, veliki i čisti toaleti adaptirani za hendikepirane osobe u kolicima… Pa čak i uređen prostor za transport bicikla (okače se o plafon), dušu su dali za duže putovanje!

Ne mogoh a da odmah ne pošaljem sliku našem biciklisti „moronu“, zaključih tako da maksimalna brzina ovde nije od primarnog značaja, kao što je to bio slučaj u povratku. Daleko od toga da se ovaj voz vuče po pruzi, pogura on i do 200 km/h, ali kako je ušao u 5-6 raznih mesta, prosečna brzina ne može da se meri s jednim TGV-om, koji „piči“ 300 km/h i često ima samo jedno odredište. Stigoh tako vedar i čio do navedenog grada, no kako su biroi firme koja me angažuje uvek na periferiji, morao sam se poslužiti taksijem.

Da, samo zbog nestašice goriva i oni su se proredili, kada sam krenuo iz Pariza morao sam uzeti metro, situacija s taksijem i UBER-om bila je neizvesna. No i kod njih je transformacija naveliko u toku, pokupi me tako jedan električni VW ID4, napajan baterijom od 77 KWh. Proizvođač navodi maksimalnu autonomiju od 520 km, moj ponosni vozač reče da nakon 350-400 km ide kući na odmor i punjenje baterija!

Platio mu UBER troškove ugradnje za pojačan punjač od 7,4 KW, ukoliko mu je verovati od nekih 20 do 90 % kapaciteta, baterija se napuni za 5-6 sati. Doveze me tako i do parkinga na kojem me je čekao jedan crni Peugeot 2008 1.5 BlueHDi/110 iz 2021. godine, od sada bivšeg zaposlenog koji je napustio firmu i vratio vozilo. Da se razumemo, ovo putovanje bi „ladno“ odbio da se nisam dan ranije čuo sa osobom zaduženom za primopredaju, koja se potrudila da mi pošalje sliku putnog računara, gde je stajala autonomija od oko 600 kilometara.

Uz to, ovo je bila autonomija uz visok prosek od 6,3 litra na stotinu prevaljenih kilometara, 2008 je očito imao skoro pun rezervoar i vožen je po gradu. Uzevši u obzir da sam s ovim agregatot letos proveo mesec dana (Citroen C4 1.5 BlueHDi/110), znao sam da može biti veoma ekonomičan, rekoh zato sebi čak i ukoliko nigde ne uspem da ga napunim, verujem da ću pažljivom vožnjom uspeti stići na odredište s onim što imam u rezervoaru…

Podsećanja radi, 2008 ima zapreminu rezervoara od 41 litra (45 lit kod benzinca), šta je tu je, krećem odmah na put. Pre toga ipak sledi obilazak vozila, vozač ovog se evidentno prema njemu ophodio domaćinski, nakon 60.000 pređenih kilometara izgledao je k’o nov. Ističem ovo jer sam pre par meseci isto tako prebacio jedan 508 i 3008, ovaj poslednji izazvao je kod mene iskreno sažaljenje.

Gospođa koja ga ja zadužila i vozila „zaboravila“ je na održavanje, jadan Peugeot prevalio je više od 15.000 km od predviđenog servisa i zamene ulja. O stanju u unutrašnjosti i karoseriji bolje da ne pričam… Tokom putovanja vozom na klasičnoj putnoj karti Francuske, koju verujem da godinama nisam otvorio, imao sam vremena razraditi strategiju, umesto da svo vreme vozim autoputem, odlučih se da prvih 250 km prevalim regionalnim putevima.

Radni je dan, oko podne, nema gužvi, osim što tako skraćujem put za pedesetak kilometata, bio sam ubeđen se mogu izvući s 4 do 4,5 litra u proseku. Jeste da ću izgubiti na vremenu, no ono ovde nema prioritet, ionako sam morao da prespavam u hotelu, primopredaja automobila bila je zakazan za sutradan. Dakle uz ručni šestostepeni menjač i s pero lakim stopalom na gasu prevaljujem prve kilometre, nakon što sam na jednoj praznoj pumpi naduvao gume (zimske) za 0,5 bara više.

Da, da, lakše se kotrlja i manje troši kada su (pre)duvane, prisetih se tako dobre stare škole ekonomične vožnje koja podrazumeva isključivanje svih većih potrošača (klima uređaj) i izbacivanje iz brzine kada se mora usporiti, odnosno prelazak u viši stepen prenosa čim je to moguće. Nekada davno, čega se mlađi vozači u Srbiji sigurno ne sećaju, zbog naftne krize imali smo bonove za benzin, maksimalno 40 litara mesečno, morali smo znači ekonomisati!

Inače motor mog primerka 2008-ice se lepo razradio, prosto prede, vrlo brzo zadovoljno konstatovah kako spada u najekonomične dizele u ponudi. Verovali ili ne, respektujući ograničenja brzine od 70 do 110 km/h (nisam ulazio u naseljena mesta, bilo je tek par prolaza kroz sela gde je ograničenje 50 km/h), prosečna potrošnja se stabilizovala na odličnih 3,7 lit! Bravo majstore, rekoh sam sebi, made je, priznajem, naporno ovako voziti na duže staze!

Uz navedeni prosek putni računar umesto da nakon stotinak pređenih kilometara pokazuje manju autonomiju, upravo obrnuto podigao ju je na bezmalo 800 km. Lepo, ali konfiguracija terena nameće mi vožnju i autoputem, podrazumeva se da će u ovakvim okolnostima biti osetno viša. Sva sreća te na autoputevima i dalje ima po koja benzinska pumpa sa svim gorivima, nakon stotinak kilometara naletih na Totalovu (važno stavka jer sva službena vozila u firmi imaju njihovu karticu za plaćanje), te napunih mog malog lava bukvalno do samog vrha rezervoara.

Ufffff koje olakšanje, verujem da kao i većina vas dobijam stresove od vožnje na rezervi! Rasterećen brige nađoh vremena da na jednom parkingu malo bolje razgledam ovaj 2008, iako mi je isti veoma dobro poznat.Ukoliko vas interesuju možete pronaći detaljnije testove u našoj arhivi, sada ću samo ponoviti da se radi o jednom od najprostranijih SUV-ova u segmentu.

S 4,3 dužine nije daleko od većeg 3008, uz to neuporedivo je jeftiniji, zbog čega je trenutno ubedljivo prvi na listi najprodavanijih automobila u Francuskoj, u svim kategorijama! U vezi izgleda ne vredi trošiti reči i vreme, sada svi znamo da je poprimio crte ostalih modela kuće. Dakle mali porodični SUV u koga bez problema staju četiri odrasle osobe s prtljagom (zapremina prtljažnika iznosi najmanje 435 litara).

Komercijalnom uspehu svakako je doprineo i dizajn komandne table, ukoliko i nije najbolje rešena u ergonomskom smislu, u estetskom je jedna od najatraktivnijih. Famozni i-Cockpit i ovde je gurnut u pravi plan, što znači da se ni 2008 nije rešio glavne mane, koja se ogleda u lošoj vidljivosti donjeg dela instrument table. Kod voženog je u „3D“ tehnologiji, po prvi put ova je viđena kod manjeg 208.

Radi se o ekranu (analogni instrumenti su zadržani za niže završne nivoe) s dve „dubine“, gde su u dnu smešteni fiksni pokazivači (za temperaturu motora i stanje  goriva u rezervoaru), dok je drugi nivo transparentan i smešten par santimetara ispred. Sve je začinjeno različitim grafičkim rešenjima u više boja, nema sumnje atraktivnost je zagarantovana, ali se čitljivost i preciznost informacija ne mogu meriti s dobrim analognim instrumentima.

Naprotiv, mišljenja su nepodeljena i pozitivna po pitanju arhitekture komandne table, s centralnim ekranom od 10 inča (7 inča za jeftinije verzije). Blago zakošena ka vozaču, ističe se prekidačima u pijano stilu, kojima se direktno biraju željene funkcije. Što se tiče sedišta nalazim da su dovoljno udobna i široka za moje gabarite, no korpulentnijim vozačima sedalni deo će se učiniti prekratak.

U našem slučaju presvučena su sivim platnom s kožnim obodom,  bez podešavanja za donji deo leđa. Nakon 8 sati provedenih za upravljačem uverih se i u praktični aspekt enterijera, koliko god to nekome izgledalo glupo meni je važno da u vrata staju flaše od 1,5 lit. Naslon za laktove između sedišta skriva još jedan poveći boks, dok se svakodnevne sitnice mogu odložiti u dno centralne konzole, ili dva velika udubljenja za limenke. Treba spomenuti i zatvorenu pregradu za bežično punjenje smartfona, u donjem delu centralne konzole, čiji poklopac, kada se otvori, služi kao držač za isti.

Dobri verni dizel

Kao što verovatno znate, dizel blok 1.5 BlueHDi razvija u slabijoj verziji 110 ks (100 ks kod pojedinih modela), odnosno 130 ks kada se radi o snažnijem. Umesto 300 Nm kao kod ove varijante, voženi poseduje „samo“ 250 Nm maksimalnog obrtnog momenta, uz relativno duge prenosne odnose mora se često sići u niži prenos, posebno ukoliko se želi ubedljivo ubrzati.

Inače kod ove verzije predviđena su dva programa koja utiču na perfomanse motora (kod snažnije tri), standardni i eko, koji osetno omekša motor. Naravno da sam izabrao eko u prvoj fazi puta, sve dok mi je prioritet bila ušteda goriva. No u principu agregat u potpunosti opravdava očekivanja, posebno ukoliko vam je ekonomičnost u prvom planu, gde ne mislim samo na potrošnju već i na cenu.

Naime, slabija verzija od 110 ks isključivo je u sprezi s ručnim šestostepenim menjačem, dok je snažnija uparena s automatskim EAT8, kada je skuplji za 3.200 evra (isti završni nivo). Kad smo već kod cene recimo da najjeftiniji 2008 u Srbiji košta 24.290 evra (1.2 PureTech/100 ks), dok za dizel treba najmanje 26.890 evra (završni nivo Active), pa sve do 36.890 evra za 1.5 BlueHDi/130 EAT8 GT-PACK. U vezi vozne dinamike samo komplimenti, 2008 ima izvrstan odnos ponašanje na putu/udobnost, bez obzira na povišen klirens od 17 centimetara.

Nakon što sam napunio rezervor zaboravih na štednju i penzionersku vožnju, na pojedinim deonicama autoputa nisam oklevao da ga vozim između 140-150 km/h. Agregat je i dalje veoma diskretan, neprecizan obrtomer pokazuje skromnih 2.500-2.600 o/min, što se opet pozitivno odražava na potrošnju. Sve u svemu do hotela, udaljenog par kilometara od biroa gde sam ga sutradan ostavio 2008, putni računar pokazao je ukupni prosek od 4,2 litre, rezultat za primer!

Povratak kući bio je mnogo brži i lakši, od grada Meca do Pariza ima nekih 350 kilometara, distanca koju je super brzi TGV prevalio za tačno 1h24 min. Nema tog automobila niti aviona koji će preći ovu razdaljinu za tako kratko vreme, posebno ne od centra do centra grada, gde su obe železničke stanice. I sve to uz zavidnu udobnost i pogodnosti kao što je internet konekcija, zahvaljujući kojoj mnogu putnici nastavljaju da rade na svojim laptopovima.

Stigosmo u Pariz pre nego li uspeh da malo odspavam, gde me dočeka neubičajno pun metro za to doba dana. Nestašica goriva i ružno vreme obeshrabrili su vozače motornih vozila, upravo kao i bicikliste, pitam se samo kakav li će biti haos par dana kasnije, za kada su najavljeni masovni štrajkovi i u ostalim privrednim granama, računajući i javni transport!?

Loše se piše francuskim građanima, pored nestašice benzina, gasa i električne energije (štrajkuju i u nuklearnim centralama), te pada životnog standarda i visoke inflacije, najavljene su masovne demonstracije, hoćemo li ove zime imate neke nove „žute prsluke“, pitanje je sad? Videćemo, u međuvremenu šef voznog parka kod Opela mi je poništio rezervaciju nove Astre, reče samo za nedelju dana dok se situacija ne stabilizuje.

Nadam se, mada će po mišljenju upućenih za tako nešto trebati još najmanje par sedmica, sasvim dovoljno da mnogima upropasti predstojeći praznik „Toussaint“ (zadušnice, spojene su s dečijim raspustom u trajanju od desetak dana), kada mnogi Francuzi putuju i obilaze grobove svojih najbližih.

Tekst i slike: Perica Rajković

	Dobre strane:
	stil, atraktivan enterijer, potrošnja, unutrašnji prostor, odnos vozna dinamika/udobnost
	Loše strane:
	Cena,  komplikovana ergonomija,  preglednost numeričkih instrumenata, predugi prenosni odnosi

(1917)