1. Home
  2. Istorija
  3. Zanimljivost dana: Najpoznatiji slučaj direktne krađe vojne tehnologije – Tupolev Tu-4
Zanimljivost dana: Najpoznatiji slučaj direktne krađe vojne tehnologije – Tupolev Tu-4

Zanimljivost dana: Najpoznatiji slučaj direktne krađe vojne tehnologije – Tupolev Tu-4

2.46K
2

„Ja sam političar, što znači da lažem i varam, i kada ne ljubim bebe u javnosti, onda kradem njihove lizalice u tajnosti“ (Potraga za Crvenim Oktobrom)

Teško je to zamisliti u današnja vremena, ali nekada davno su Sjedinjene Američke Države (SAD) i Sovjetski Savez bili saveznici u zajedničkoj ideji da istrebe zajedničkog neprijatelja – Adolfa Hitlera i nacističku Nemačku. Tokom ranih godina Drugog svetskog rata, dve države su delile veliki broj stavki iz arsenala naoružanja, ali u isto vreme su morali da budu pažljivi da ipak zadrže najbolju tehnologiju za sebe.

Možda najefektnijii primer navedene rečenice je bio Boeing B-29 Superfortress, američki teški bombarder koji se smatrao tehnološkim čudom i bez konkurencije. Kada su Jenkiji odbili da podele ovu ideju sa drugim saveznicima, Sovjeti su odlučili da bukvalno prekopiraju svaki detalj, a kao rezultat je nastao Tupolev Tu-4.

Rane godine rata za Sovjete

I pored raznih problema tokom tridesetih godina prošlog veka, Sovjeti su dočekali rat u relativno dobroj poziciji. Molotov-Ribentropov pakt je sprečio sukob sa Nemačkom, barem na neko vreme, a do 1941. godine, Sovjeti su zauzeli Finsku, Rumuniju, baltičke države i deo Poljske. Dve strane su takođe pregovarale o nastavku saradnje, a kada do toga nije došlo – Hitler je odlučio da napadne Rusiju, i da je eliminiše pre nego što pažnju usmeri prema SAD-u. Na dan 22. juna 22 1941. godine je započeta Operacija Barbarossa, najveća vojna akcija ikada zabeležena, a u narednih nekoliko godina svet će da vidi rekordne brojeve žrtava i vojnu tehnologiju koja nije bila dostupna nikada pre toga.

„Bombarder će uvek stići do cilja“

Spomenutu rečenicu je izgovorio britanski političar Stenli Baldvin 1932. godine tokom sastanka između dva rata kada je diskutovao o nedostatku britanskog vazduhoplovstva, tačnije o neposedovanju teškog bombardera.

U spomenuto vreme radarska tehnologija još uvek nije bila usavršena, pa bi tako odbrana dobila obaveštenje svega nekoliko minuta pred napad. Lovci su bili brži i samim tim teži za obaranje, ali su teški bombarderi mogli da dostignu veće visine i da ponesu teže terete. Ovaj problem nije mučio samo Britance već i ostale sile.

 

Nemačka se toliko koncentrisala na kopnenu vojsku, da je gotovo zapostavila vazduhoplovstvo, dok je Rusija imala samo jedan takav avion i to još iz Prvog svetskog rata (Sikorsky Ilya Muromets, koji je originalno zamišljen kao putnički avion). S druge strane, jedna od najvećih snaga Amerikanaca je bila upravo u teškim bombarderima. Zajedno sa velikim nosačima aviona, američki teški bombarderi kao što su Boeing B-17 Flying Fortress i Consolidated B-24 Liberator su mogli da napadnu čak i Japan, kao i da unište tamošnju industriju, i da na taj način spreče protivnika da se bolje naoruža.

Ruski teški bombarderi

Ako izuzmemo spomenuti avion Sikorsky Ilya Muroments, koji je bio prerađena verzija putničke letilice, prvi sovjetski teški bombarder je bio Tupolev TB-3. Kada je debitovao 1932. godine, ovaj 24,4 metra dugačak i 41,8 metara širok avion je pružao četiri motora Mikulin (od čega je svaki razvijao po 705 konjskih snaga) i mogao da dostigne brzinu od 212 km/h, preleti 2.000 kilometara između punjenja i ponese bombe teške do dve tone.

On se u početku pokazao velikim uspehom i biće korišćen sve do kraja rata. Međutim, do kasnih tridesetih godina prošlog veka, TB-3 je počeo da pokazuje godine i političari su raspisali konkurs za razvoj naslednika. Ugovor je dobio Petlyakov i njegov Pe-8 je stigao 1940. godine. On je podigao maksimalnu nosivost na pet tona i domet na 3.700 kilometara pri brzinama do 443 km/h, a takođe je imao momente slave kada je, 1941. godine, bombardovao Berlin, a onda je na red došlo i „prijateljstvo“ sa Amerikancima.

Lend-Lease

Amerikanci nisu ušli u Drugi svetski rat (barem ne zvanično) sve do 1941. godine kada je Japan bombardovao čuvenu vojnu bazu Perl Harbor na Havajima, ali to ne znači da Jenkiji nisu pomagali svojim savezinicima. U martu 1941. godine, SAD su potpisale ugovor Lend-Lease s Francuskom, Velikom Britanijom i Kinom o isporuci hrane, ulja i vojnih materijala, a u zamenu je Amerikancima dozvoljeno da koriste vojne baze u ovim državama.

U oktobru iste godine, nedugo nakon napada od strane Nemaca, u Lend-Lease je uključen i Sovjetski Savez. Iako na papiru saveznici, Amerikanci ipak nisu smeli da dozvole da njihova savremena tehnologija stigne u ruke Sovjeta, pošto su se dve države dugo borile oko toga čija politička idealogija je bolja.

Po pitanju vojne tehnologije, Amerikanci su isporučivali uglavnom manje tenkove (M3 Lee i M4 Sherman), a kada je reč o avionima izbor bi uglavnom bio manji lovac Bell P-39 Airacobra. Počev od 1942. godine Sovjeti su dobili i 862 srednja bombardera North American B-25 Mitchell.

Tada na scenu stupa prvi nesporazum između dve države. Naime, iako je spomenuti Pe-8 bio dovoljno dobar da ponese veće terete i preleti dugačke distance, on je imao određenih mehaničkih problema i do 1945. godine će biti proizvedena samo 93 primerka. Iz tog razloga, Josif Staljin je počeo da zahteva da mu Amerikanci isporuče svoje najnovije tehnološko čudo – Boeing B-29 Superfortress.

Boeing B-29 Superfortress

U leto 1942. godine svetlost dana je ugledao možda najnapredniji teški bombarder Drugog svetskog rata, Boeing B-29 Superfortress. On je bio dugačak oko 30 metara i širok 43 metra, a pokretala su ga četiri motora od po 2.200 „konja“. B-29 je bio odličan po svim karakteristikama – mogao je da dostigne brzinu od 574 km/h i visinu od 9.710 metara, da preleti 5.230 kilometara između punjenja, i da ponese terete težine do devet tona.

On se mogao pohvaliti i ostalim odličnim osobinama, o čemu govori i podatak da je to bio prvi avion sa kabinom pod pritiskom, a kasnije će da ispiše istoriju kao prvi avion koji je bacio atomsku bombu. Njegovo oružije se kontrolisalo preko kompjutera, pa nije predstavljalo iznenađenje što je Staljin zahtevao upravo takav avion.

Međutim, Amerikanci su to uporno odbijali iz razloga što se rat bližio kraju, a postojala je i javna tajna da Sovjeti rade na atomskoj bombi. Hladni rat je već bio na pomolu, pa samim tim Amerikanci nisu mogli da reskiraju pa da dozvole da ih rival napadne sa njihovom sopstvenom tehnologijom.

B-29 u Rusiji

Nasuprot planovima Amerikanaca, tokom rata četiri primerka aviona B-29 je završilo u Rusiji. Prvi od njih je stigao zadnjeg dana jula 1944. godine, kada je jedan od primeraka, nakom bombardovanja japanskih ciljeva u Kini, zbog mehaničkih problema završio u Vladivostoku.

Svega mesec dana kasnije još jedan primerak se srušio u planinskim delovima nakon što je pogođen tokom bombardovanja Japana. U novembru iste godine, još dva primerka su se srušila iz identičnih razloga. U sva četiri slučaja piloti su prošli bez problema, a zatim su vraćeni u SAD preko Irana. Amerikanci su tražili i svoje avione, ali su Sovjeti to odbili da učine, iz razloga što su bili neutralni u Pacifičkom ratu između SAD i Japana.

Ako ne možes da ga pobediš…

Sredinom 1943. godine, svi veći sovjetski proizvođači su dobili poziv da počnu sa radom na novom teškom bombarderu. On je trebalo da bude u stanju, ne samo da bombarduje Nemačku već i da bude pretnja Amerikancima u budućem hladom ratom. Izbor je kasnije pao na samo dva imena (Tupolev i Myasishchev), ali nijedan od njih nije imao većeg iskustva sa sličnim proizvodima.

U želji da sačuva svoju reputaciju (a verovatno i život), Andrej Tupoljev je zatim izneo ideju, pretpostavku da bi njegova kompanija bila u stanju da direktno prekopira B-29 i da bi na taj način Sovjeti dobili svoju verziju ovog savremenog aviona. Staljin nije bio preterano oduševljen, ali je svakako želeo da prvi stigne do Berlina i samim tim je odobrio razvoj.

Sva četiri primerka aviona B-29 su bila isporučena Tupoljevu krajem 1944. godine. Jedan od njih je bio previše oštećen da bi imao svoju svrhu, ali su ostala tri primerka bila više nego dobro očuvana. Jedan primerak je detaljno rastavljen za proučavanje, drugi je korišćen za obučavanje pilota, dok je treći služio kao generalna ideja za konačan proizvod.

Sovjetska vlada je koristila preko 900 fabrika da bi se proizvela identična kopija, a tokom prve godine rada inženjeri su napravili preko 105 hiljada crteža. Do druge godine, sovjetska kopija je bila spremna za serijsku proizvodnju od dvadeset primeraka.

Koliko su B-29 i Tu-4 „isti“?

Barem na papiru dva aviona su bila gotovo identična posebno po pitanju čuvenog „cigareta“ izgleda. Najveći problem je predstavljala sama šasija, a pošto Sovjeti nisu imali tehničke detalje koju kombinaciju aluminijuma je Boeing koristio, oni su morali da eksperimentišu u velikoj meri.

Pored šasije velika razlika je vladala i po pitanju plastike i gume, a Tupolev je želeo samo najkvalitetnije materijale koje Sovjeti u tom momentu jednostavno nisu imali. Na kraju je razlika u težini iznosila manje od 1% (34.930 kilograma Amerikanca, prema 35.270 kg Sovjeta), ali će neki inženjeri tvrditi da je Tu-4 u stvari bio za 1.400 kilograma lakši.

Najveća promena između dva aviona se ticala samih motora, a Sovjeti nisu želeli da kopiraju Amerikance i po ovoj karakteristici. Tu-4 su na kraju pokretala četiri sovjetska motora Shvetsov ASh-73 sa po 18 cilindara, a svaki od njih je razvijao po 2.400 konjskih snaga. Sovjetska verzija je bila nešto sporija (maksimalna brzina 558 km/h), ali je mogla da dostigne veću visinu (11.200 metara) uz dolet od 5.400 kilometara. Tu-4 je zamenio i američko oružje sovjetskim od 20 i 23 milimetara kalibra, a dobio je i nešto moderniji sistem za komunikaciju.

Debi

Tupolev Tu-4 je imao svoj prvi let 19. maja 1947. godine, a serijska proizvodnja je odmah startovala s ciljem da bude masovno proizveden do 1949. godine. On je prvi put predstavljen javnosti dana 3. avgusta 1947. godine u Moskvi, kada su tri primerka preletela, dok je oduševljena publika gledala.

Amerikanci u početku nisu reagovali, pošto su znali da Sovjeti poseduju nekoliko primeraka teških bombardera B-29, ali kada se pojavio četvrti primerak nekoliko minuta kasnije, njihove najcrnje sumnje su postale realnost – Sovjeti su prekopirali najmoderniji zapadni avion. Ovaj podatak je uneo veliku paniku u SAD, pošto je Tu-4 bio u stanju da preleti do Los Anđelesa i Čikaga, mada ipak nije bio u stanju da se i  vrati u domovinu s jednim punjenjem goriva.

Kratka istorija

Tu-4 će opstati u proizvodnji samo do 1952. godine, i do tada će biti proizvedeno 847 primeraka, a veliki broj njih će tokom kasnih pedesetih godina biti doniran Kini. Kasnije je zamenjen modernijim teškim bombarderima samostalno razvijenim od strane Tupoleva kao što su Tu-95 i Tu-19.

On nikada nije video borbu, ali je korišćen za test atomske bombe RDS-1 – najmoćnijeg nuklearnog oružija ikada testiranog. Tokom svoje kratke istorije je razvijeno i nekoliko prototipova, kao što je civilna verzija i model na mlazni pogon, ali nijedan od njih nije ugledao serijsku proizvodnju.

Do današnjeg dana su preživela samo tri primerka od čega se jedan nalazi u Rusiji, a ostala dva u Kini. Boeing je dugo razmatrao opciju da tuži Tupolev pred međunarodnim sudom zbog krađe, ali je odustao kada je saznao da čak i ako pobedi verovatno ne bi dobio finansijsku nadoknadu. Kompanija je odlučila da bi najbolja „kazna“ za Tupolev bi bila ta da se proizvede avion prema kome će Tu-4 delovati jako zastarelo. Kao rezultat je debitovao svemogući Boeing B-52 Stratofortress, koji se, sa minimalnim izmenama, koristi u Američkom vazduhoplovstvu od 1952. godine i opstaće u proizvodnji najmanje do 2040. godine.

Zaključak

Tu-4 je uspeo da smanji tehnološku razliku između SAD i Sovjetskog Saveza, a kada se pogleda koliko je njegova istorija bila kratka i da su do ranih pedesetih godina prošlog veka mlazni avioni zamenili one s propelerima, rizik se Sovjetima više nego isplatio.

Oni su dobili avion koji je uneo strah u same Amerikance za samo delić cene njegovog originalnog razvoja (po nekim pričama, Boeing B-29 je koštao američku vladu više novca nego razvoj atomske bombe), pa se postavlja pitanje „da li je u stvari za Sovjete bila dobra stvar što su Amerikanci odbili da im prodaju licencu za svoj avion?“

Zoran Tomasović

(2464)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
2 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
don

👍

Miki

Ima ona prica da su rusi iskopirali bukvalno sve, cak i fotoaparat koji je nadjen u kabini.