Zanimljivost dana: Propuštena šansa Francuza da imaju svoj Porsche 356

Možda Francuska danas nije automobilska sila kao što su Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Japan ili Kina, ali je takođe postojao period kada su verovatno najlepši četvorotočkaši na svetu dolazili iz ove države, mada neki među nama misle da je to i danas slučaj. Pričamo o zlatnim vremenima tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kada je dominirao stil takozvani „Art Deco“, a automobili koje su proizvodili Facel Vega, Delahaye, Delage, Citroen i Talbot bili remek dela.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na još jednog „petla“ za koga smo sasvim sigurno da nikada niste čuli. Zove se Georges Irat Sports i na kada je debitovao na Sajmu automobila u Parizu tokom 1949. godine, napravio je veliku revoluciju.

Kompanija koja se zove Georges Irat je osnovao istoimeni čovek početkom dvadesetih godina prošlog veka nakon dugogodišnjeg rada u firmi Delage. Sa sobom je poveo nekoliko inženjera, ali i dalje nije imao dizajnere.

Plan njegove firme je bio da kompletira šasiju sa mehanikom, a zatim pošalje vozilo nekoj od samostalnih firmi koje bi trebalo završe posao. Godišnja isporuka se uglavnom kretala oko brojke od 200 automobila i to sa motorima sa četiri i šest cilindara, mada je u izboru bio i linijski „osmak“, razvijen od strane kompanije Lycoming iz Amerike.

Kao i mnoge druge proizvođače, i Irat je pogodila Velika depresija, i tokom tridesetih godina je promenio nekoliko vlasnika, a u intervalu koji uključuje tih desetak godina je pronašao tek 1.500 kupaca. U Drugom svetskom ratu je čak razvio i električni automobil, koji bi bio u stanju da prevali oko 100 kilometara s jednim punjenjem baterija, ali se vratio benzincima u posleratnom periodu.

Većina njih nije otišla dalje od prototip faze, a model Sports, koji vidite na priloženim fotografijama je jedan od njih. Prvi put je debitovao 1946. godine, i u velikoj meri je ličio da predratne Peugeote, sa skrivenim farovima postavljenim ispod centralne maske hladnjaka.

Pokretao ga je 1,1-litarski motor iz motocikla marke Ruby, i prenosio je snagu na prednje točkove. Nažalost za Irat, situacija u razrušenoj Francuskoj nikako nije bila sjajna, i država je još uvek ograničavala prirodne resurse, pa su prioritet imali masovno proizvedeni automobili od strane Renaulta, Citroena, Peugeota, Simce i mnogih drugih. Irat je dakle dobio negativan odgovor, a isti rezultat ga je sačekao i naredne godine.

Tada uprava shvata da nešto drastično mora da izmeni, inače njegovo čedo nikada neće ući u serijsku proizvodnju. Vratio se na pomenuti Sajam automobila u Parizu 1949. godine, ponovo sa sportskim dvosedom, ali ovaj put sa većim benzincem zapremine 2,0 litre koji je omogućavao maksimalnu brzinu od 150 km/h.

Pogon je takođe prebačen na zadnje točkove. Ali, to nije bila najveća novina pošto je Irat unajmio čuvenu stilsku kuću Labourdette da mu dizajnira novi Sports. Malo je reći da je publika bila oduševljena, pošto se ispred njih našao malen i lagani sportista, koji bi vremenom verovatno odlično parirao popularnom Porscheu 356. Zadržani su neki detalji sa prethodnika, kao što je centralni far, ali u suštini, Labourdette je defintivno uradio fantastičan posao.

Iratov plan je bio da ubedi francusku vladu u to kako je namera Sportsa, u stvari izvoz na bogato američko tržište i da zbog toga mora da bude prioritet. Ova ideja zapravo nije bila strana u razrušenoj Evropi, a primera radi, da bi napunili svoju kasu, Britanci su odobrili proizvodnju svakog vozila koje bi završilo na tržištu „preko bare“.

Ali ni ovaj put se francuska vlada nije mogla zavarati, i Irat je dobio novi negativan odgovor. Razočaran i ljut, vlasnik je zatvorio svoju jedinu fabriku u Francuskoj i preselio u Maroko gde je do kraja života dizajnirao mala komercijalna vozila.

Ali u žurbi da napusti Francusku, Irat je zaboravio na Sports, tako da je on proveo nekoliko decenija u hangaru. Kada je konačno pronađen početkom osamdesetih godina prošlog veka, u hangaru se nalazila samo školjka dok je pretpostavljamo većina mehanike preprodata.

Nepoznato je ko i kako je postao vlasnik Sportsa, a odlučio je da ga vrati u vozno stanje. Kako nije imao kompaniju Georges Irata, odlučio je da pozajmi šasiju sa modela Simca 8 iz 1939. godine, kao i njegov 1,1-litarski motor sa 32 konjske snage. Neke starije fotografije sa kojima sam se sreo <,pokazuju da je jedno vreme bio ofarban u crvenu boju, a trenutno je u originalnoj beloj boji, i nalazi se u rukama privatnog vlasnika koji ga je pre pet godina platio 57.216 evra.

Lako bi bilo okriviti francuske političare što Georges Irat nije uspeo, ali je odluka ipak bila opravdana, u onom periodu u kom je i doneta. U razrušenoj posleratnoj Evropi, malo koji proizvođač sportskih vozila je uspeo, pa čak i veliki Porsche je dugo godina zavisio od Volkswagena i „poslova sa strane“, onih dodeljenih od svakoga ko je bio voljan da ih unajmi.

Bilo kako bilo, sada znamo da su i u Francuskoj postojali slični pokušaji, i da duh svih osnivača živi u njihovim delima kojima se divimo do današnjeg dana.

Zoran Tomasović

(374)