Kvalitet će ostati i kad se cena zaboravi (II deo)

Pa da nastavimo dalje. Te 1933. se dešava još jedan bitan trenutak za Rolls-Royce (RR). Firma “Park Ward” je proizvela prvu čeličnu karoseriju kako ih mi danas znamo. Za one koje smo sad zbunili: klasičan sistem izrade automobila tih godina je bio da RR izradi šasiju i motor, a nakon toga takve kotrljajuće šasije sa spiskom tražene i plaćene opreme/oblika šalju u kompanije koje su se specijalizovale za izradu karoserija, takozvani “coachbuilders”.

Pomenuti specijalisti su bukvalno bile firme koje su ranije pravile kočije, pa su samo evoluirale u rad s automobilima, to jest sa šasijama. Pomenuta firma je svoj prvi model marke Rolls-Royce izbacila 1920. godine, no većinu njenog posla je činila proizvodnja za Bentley.

Sredinom treće decenije prošlog stoleća, kompletnu proizvodnju kompanije činili su modeli Bentlija i Rolls-Royca. da bi od 1930. godine, preko 90% posla činila saradnja sa firmom čijom se istorijom u ovom serijalu bavimo. Kako jedna stvar vodi ka drugoj, RR je kupio udeo u toj kompaniji.

Ta čelična karoserija je bila prvi otklon od dotadašnje prakse proizvodnje automobila. koja je izradom manjih serija školjki. a koje su kasnije dorađivane, znatno unapredila brzinu izrade i snizila troškove, što je ponovo pomoglo da se spusti i krajnja cena vozila. Ova karoserija je bila specifična i po tome što su po prvi put upotrebljeni elementi nazvani “silentbloc”-nešto bez čega ne možemo zamisliti današnje automobile.

Inače, godinu dana ranije na istu ili sličnu ideju o umanjenju vibracija dolazi i Volter Krajzler (Walter Chrysler). Prvi automobil s ovom karoserijom je bio Bentlijev model iz 1936. godine, inače nazvan  “4 ¼ Litre” .

Godine 1938, britanska vlada pravi fabriku u gradiću Kru (Crew), gde bi Rolls-Royce mogao u potpunoj tajnosti da nastavi s proizvodnjom avionskih motora Merlin i njegovih varijanti. Već 1939. godine, iz fabrike izlaze prvi motori.

Drugi svetski rat nikome nije doneo ništa dobro, pa tako ni kompaniji koja je sve svoje resurse koristila za proizvodnju motora za avione. Na kraju, nakon poslednjeg svetskog rata, proizvodnja automobila se trajno prebacuje iz Derbija u Kru a fabrika u Derbiju se u potpunosti koncentriše na proizvodnju motora za avione.

Nakon rata dolazi do još jednog pomaka, kada glavni dobavljač čeličnih karoserija postaje Pressed Steel Company. Jednostavno, oni su to mogli da proizvode u znatno većim količinama od ekipe pod zastavom Park Warda, što im je opet omogućavalo da se manja firma koncentriše na završne radove, i tako izbace više vozila.

Posleratna oskudica se osećala svuda pa tako i kod proizvođača luksuznih vozila, ali decenija koja je bila na pragu je bila izuzetno uspešna za kompaniju. Tih godina je ponuda modela bila veoma raznovrsna, i uključivala je modele Silver Wraith i Silver Dawn (nastale pre rata) kao i Silver Cloud odnosno Silver Cloud II, kao posleratni modeli.

Tada je došlo i do pojave jednog superluksuznog modela, a u pitanjue Phantom IV. Proizvedeno je svega 18 komada i svi su bili namenjeni isključivo za britansku monarhiju i šefove država. Faktički, taj model mnogi smatraju tvorcem veze između proizvođača i kraljevske porodice. Rolls-Royce se uvek dičio svojom iscrpnom dokumentacijom vezano za svaki automobil, koji je ikad napustio fabriku a to je posebno upečatljivo kod ove male serije.

Ukoliko ste zainteresovani verujte da bi uz par klikova bilo moguće saznati sve detalje o pomenutih 18 modela, što je prava retkost jer inače, Rolls-Royce sve te podatke čuva kao izuzetnu tajnu, privatnost njihovih klijenata im je veoma, veoma bitna. Godine 1956. ste kao dodatnu opremu za svog Rolsa Silver Cloud, mogli da dodate i stvari kao što su servo upravljanje i klima uređaj. A kod nas ste na nekim modelima, čak i 2016. godine, morali da doplatite za ponešto od toga…

U konstantnoj poteri za profitom, 1951. godine se Rolls-Royce po prvi put okušao sa dizel motorima koji su dizajnirani za upotrebu od strane industrije. Godine 1955, ponuda je bila raznovrsna i sa snagom od 100 pa sve do 750 ks, a sa upotrebom u železnici, nautici, teškim i lakim građevinskim mašinama… Bilo je tu svega pomalo ali opet dovoljno da se dođe do nekog novca.

Štaviše, išlo je toliko dobro da se na kraju došlo do toga da je u periodu od 1956. do 1963. godine, Rolls-Royce kupio nekoliko firmi koje su se bavile proizvodnjom lokomotiva! To je stvar sa velikim kompanijama: one stalno moraju da stvaraju brdo novca da bi opstale. Kad stvore brdo novca, porastu pa im treba još. Proces kreće ispočetka i to je jedna večita trka za profitom. No, glavni junak naše priče, RR će uskoro zagristi preveliki kolač, previše čak i za nekog velikog kao što su bili oni.

Još 1942. godine je došlo do razmene poverljivih dokumenata između ljudi iz Rovera i kompanije Rolls-Royce, koji je tada preuzeo program razvoja gasne turbine za avionski saobraćaj, a kojim se do tada bavio Rover. Njihov rad je doveo do velikog unapređenja te tehnologije, a iz te saradnje se posebno izdvajaju dva propelerska avionska motora nazvana  “Dart” i “Tyne” (imena reka u Engleskoj). O kvalitetu navedenih agregata neka nam posluži i činjenica da su se proizvodili od 1946. do 1987. godine. Pride, izvestan broj njih je i dan-danas u upotrebi.

I dok je šezdesetih godina prošlog veka, automobilska divizija odlično funkcionisala, u smislu da su našli novo tržište ovog puta oličeno u medijskim zvezdama, tumor je počeo da se pojavljuje u „aero segmentu“, zato dozvolite da našu pažnju u potpunosti prebacimo na taj deo.

Rolls-Royce u avionskoj industriji

Kako je vreme prolazilo, bilo je jasno da sve više kompanija i proizvođača u avionskoj industriji propada. Sa smanjenim tržištem, svaki mogući ugovor je bio važan, a posebno održavanje, jer su tu visoki računi mogli da vam donose profit mnogo narednih godina, da ne kažemo i decenija.

Razvoj sledeće generacije avionskih motora je postao đavolski skup posao. Motor sa oznakom RB211 koji je kompanija Lockheed naručila za svoj novi prekookeanski avion L- 1011 je postao preveliki i preskupi problem koji je bukvalno sahranio celu kompaniju.

Godine, 1971. nakon nekoliko finansijskih injekcija prethodnih godina od strane vlade Velike Britanije, RR izlazi sa saopštenjem da više nema obrtnih sredstava i da će u februaru te godine ući u proces “receivership”-a. Nisam siguran koja je tačno naša reč ali se radi o tome da je procenjeno da kompanija nema sredstava da ispoštuje svoje obaveze prema investitorima i stoga oni preuzimaju kontrolu nad njom. (Pomoći ćemo dragom autoru Dejanu Stankoviću i reći da se radi o predstečajnom postupku koji proglašava samo rukovodstvo kompanije uz saglasnost ključnih poverilaca, a tokom kog se stopira izvršenje prinudnih naplata od zanemoćalog preduzeća).

Pošto je vlada zahvaljujući finansijskim injekcijama u kompaniju bila pojedinačno najveći suvlasnik iste, pojavila se ideja o nacionalizaciji. Ali i sa tim korakom bilo je jednostavno nemoguće izbeći nastale obaveze-penale ka kompaniji Lockheed (Lokid), te je prosta nacionalizacija otpala kao rešenje. Izvršena je prodaja imovine vladi Velike Britanije, ali s tim da je određena neka fiktivna cena koju kompanija ima dok posluje normalno, jer ukoliko bi sve stalo i počela prosta rasprodaja, ta imovina bi vredela čistu „siću“.

Umesto toga određena je neka cena po kojoj je Rolls-Royce dobio novac da nastavi sa svojim poslom koji je od nacionalne važnosti (čitaj: rad za vojsku), to jest svi poslovi vezani za avionske motore, industrijske gasne turbine i, uslovno rečeno dizel motore, što je mnogo lepa reč za program motora koji se koriste u nautici, električnim agregatima, građevinskim mašinama (ponovo: vojska).

U maju 1971. godine je oformljena nova kompanija koja je preuzela pomenute divizije s izuzetno maštovitim imenom Rolls-Royce (1971) Limited. Uveden je upravni odbor sastavljen od raznih ljudi iz britanskog biznisa, vlade i samog RR-a. Drugi učesnik ove igranke, Lockheed je tražio pomoć od svoje države i naravno, dobio je. A nesrećni RB211? Pa poleteo je prvi put te 1971. i proizvodio se sve do 1997. To je bio motor koji je pomerio granice u kvalitetu i performansama ali, 4. oktobra 1971. godine Rolls-Royce limited je proglasio likvidaciju.

Upravni odbor je uspeo da sa Lockheedom isposluje otpis potraživanja, a da sa kooperantima i isporučiocima delova dogovori nastavak saradnje kroz snabdevanje delovima, što je bilo neophodno da bi kompanija nastavila da proizvodi i dalje.

U aprilu 1971. godine je osnovan Rolls-Royce Motors, koji se sastojao od dela zaduženog za proizvodnju automobila (Car Division) i dela zaduženog za proizvodnju manjih dizel motora i elemenata motora za avione (Diesel Division).

RR se i dalje bavio proizvodnjom automobila ali su to već bile neke druge količine i sada je i to odeljenje imalo obavezu da radi na „otplati duga“, proizvodnjom pojedinih komponenata za avionske motore uz svoje regularne obaveze iz oblasti proizvodnje automobila, benzinskih i dizel motora, kao i dorade karoserija.

Godine 1973, Rolls-Royce Motors se izdvaja iz nove kompanije sa novim maštovitim imenom i biva ponuđen na berzi. Usled izuzetno slabog odziva na ponudu, mali broj akcija menja vlasnika i ta agonija traje sve do 1980. kad vlasnik postaje Vickers (Vikers). Sećate se onog tenka što je rađen na bazi onog s oznakama Rollsa, a korišćen je u Prvom svetskom ratu?

E pa on je na sebi imao Vikersovo naoružanje (mitraljez). Takođe, jedan od aviona koji je koristio „Dart“ motor bio je Vikersov model „Viscount“. Putevi ove dve kompanije su se i ranije preplitali.

Ali nešto mora da ostane i za još jednu priču, tako da ćemo o ovom delu istorije a i malo više o modelima iz tog perioda  detaljnije pričati sledeći put.

Dejan Stanković

(610)