1. Home
  2. Life
  3. Putopisi
  4. Ko(nj)četo na Bogu groma
Ko(nj)četo na Bogu groma

Ko(nj)četo na Bogu groma

402
10

Pirin, planina u Bugarskoj, dobila je ime po staroslovenskom bogu Perunu, bogu groma i olujnog neba.

Na prostranstvu dužine 80 kilometara i prosečne širine masiva od oko 40 kilometara, Pirin krasi preko 100 glacijalnih jezera i skoro isto toliko vrhova koji prevazilaze 2.500 nadmorske visine. Visoki plato masiva okružuju nepregledne četinarske šume.

Vrh Vihren na 2.914m je treći najviši vrh na Balkanu, posle Musale 2.925m i Olimpa 2.918m. I ma koliko Musala bila najviša, uspon na Vihren je puno teži i izazovniji za penjanje.

Najviše tačke Pirina su takodje susedni vrhovi: Vihren (2.914m), Kutelo (2.908m),  Banski Suhodol (2.884m), koje povezuje nestvarno uzani kraški prevoj izmedju Kutela i Banskog Suhodola toliko uzan da se figurativno može “zajahati” (otuda i njegovo ime – konjčeto, konjić).

Planinarenje nije takmičenje, i potpuno je nebitno da li ćete prvi ili poslednji iz grupe da se popnete na vrh, ili siđete s njega, a nebitno je i da li ćete sada ili neki drugi put, kada vam bude bolje, videti neke predele koje ste propustili zbog povrede ili premora.

Možda ovo što ću napisati i nema veze sa temom, ali… Veoma mi se dopao film Tajna njihovih očiju (The secret in their eyes iz 2009. ili u originalu El secreto de sus ojos), iz kojeg pamtim način po kojem su uhvatili ubicu, spojler alert, prema njegovoj pasiji, to jest strasti…

Imao sam sreću, pa su moji sami počeci planinarenja bili vezani za dva najviša vrha Balkana. Mislim na vrhove Musala 2.925 metara nadmorske visine (u daljem tekstu “mnv”) i Vihren 2.914mnv davne 2012. godine.

Gledajući fotke planinara, posle par godina, poželeo sam, da pređem Končeto. Yuotube će vam puno bolje pokazati o čemu se radi. Ali u meni je proradila takva želja za avanturom zvanom Končeto, da sam se, prvom prilikom kada je moj klub objavio akciju koja se odnosila na planinu Pirin, vrhove Vihren, Banski suhodol, Kutelo, Končeto, i prijavio za učešće u istoj, što se dogodilo tokom maja 2019. godine.

Ta akcija, mi je i prva zimska visokogorska akcija. Predivna avantura, moje prvo zimsko planinarenje na tim visinama, prvo korišćenje dereza. U Srbiji su vrhovi, na primer Trem 1.810mnv, Midžor 2.169mnv, Besna kobila 1.923mnv, ispenjani više puta u zimskim uslovima. Pri usponu na Vihren se polazi sa oko 2.000mnv, i ide se ka vrhu.

Nas dvadesetak, po dubokom snegu, sa derezama, kamašnama, na par mesta gde je došlo do odrona snega, to jest lavina, morali smo da se vezujemo, odnosno da vođe postave uže, za koji smo se držali, da se ne bismo okliznuli. S obzirom na činjenicu da je dan bio kratak, a uspon naporan, morali smo da skratimo stazu, pa je Vihren otkazan.

Ali, ono najvažnije, Končeto je “uspenjano” i prešao sam sajlu/uže.

Da malo tekstualno pojasnim, Končeto je prevoj na oko 2.810mnv. Staza na prevoju, širine oko 70 centimetara, dužine oko 800 metara. S obe strane je veoma strmo, ugao između strana je oko 30°, s ambisima ka Banskom od 1.000m, a ka Vlahinskim jezerima 400m. Ukratko, kao da hodate po oštrici noža, širokoj 0,5-1m. Prelazi se tako što se drži za sajlu, obavezno su potrebne rukavice, leti da bi spasili prste od pokidanih sajli, a zimi da bi se spasili od ledene sajle / uže ( debljine oko 25 mm). Postavlje se pitanje, kako se Končeto prelazilo pre postavljanja sajle…

Sve to u zimskim uslovima, sa snegom dubine pola metra, je veoma naporno, doći do Končeta, a opasno preći Končeto, ali meni je bilo fantastično.

To se odigralo i ove godine, kada je u program akcije PAK Mosor – Niš, uvrštena „pirinska klasika“, izazov kakvog skoro pa i da nema na Balkanskom poluostrvu – uspon na vrh Vihren (2.914 m), odlazak na prevoj Končeto (2.850 m), uspon na vrh Banski suhodol (2.884 m), i onda, prelazak celog prevoja Končeto, sve do vrha Kutelo (2.908 m), a za drugi dan, uspon na Todorku 2.746 m.

Neki planinari bi rekli da je to jedna od najtežih akcija na Balkanskom poluostrvu.

Sadašnje vreme, zbog korone, i zatvaranja granica, malo se planinarilo van Srbije. Odmah sam se prijavio, jer ovo se ne propušta, dvodnevna akcija, u letnjim uslovima, s planom da se drugog dana ispenje Todorka 2.746mnv, dva vrha mala i velika Todorka. Da se “ispenje Todorka” je verovatno alpinistički način da se kaže “da se popne na vrh Todorka” (primedba nedoraslog lektora).

Avantura kreće iz Niša

Polazak iz Niša, u  Subotu 00,15h, da bismo najpre stigli u poznato skijalište Bansko, pa oko 7h kod hiže Vihren na 1.950mnv – planinarski dom. Najbolje mesto za doručak, da se natoči voda, jer je ima u izobilju pri čemu mislim na česmu s izvorskom vodom, a sve to na pomenutoj mnv.

Odatle se kreće ka Vihrenu i savladava se oko 1.000m visinske razlike, ali sve to u samo 3 kilometara. Po mom mišljenju, Vihren je ogromna mramorna piramida. S neprestanim usponom.

Krećemo se u koloni, s pauzama za odmor, fotografisanje. Vodiči su nas često upozoravali da pijemo vodu, da se hidriramo, zbog mogućnosti od visinske bolesti.Sama završnica, odnosno poslednjih par stotina metara, je veoma strma, pa jaki i iskusni planinari staju da povrate dah i stabilizuju rad srca. Nismo imali sreću, pa su nam  širok pogled sprečavali oblaci koji su nas pratili svo vreme.

Ali, biti na Vihrenu je svakako poseban doživljaj. Pauza, odmor i obrok, pa naporan silazak ka prevoju Kabata 2.500 mnv, jeste pravi tehnički i penjački izazov. Na jednom delu je postavljen i lanac, koji pomaže u spustu. Na nekim mestima se spuštamo tekozvanim otpenjavanjem, silazimo okrenuti kao da se penjemo, jer je stabilnije da se tako spuštamo, uz pogled ka steni.

Bezbednost je na prvom mestu, nema mesta žurbi. I prenosi se informacija, gde stati, koje mesto je stabilnije.Vihren je kao jedna stena, jedna piramida, relativno glatka, na nekim delovima, kada sam razmišljao šta bi bilo da se neko oklizne, teško je uhvatiti se za nešto, zaista zastrašujuće je ponekad.

Planina može biti takva da izazove strahopoštovanje, ali može te i ispuniti lepotom. Mi smo naišli na cvet Runolist, Leontopodium alpinum koji je višegodišnja biljka, potiče iz Sibira i u Evopu je došla najverovatnije već na kraju ledenog doba.

Ovaj drevni cvetak zadržao se do današnjih dana na vrhovima visokih planina (Alpi, Pirineji, Karpati). Visina koja najviše prija runolistu  je između dve i tri hiljade metara. Uprkos merama zaštite, ljudska ruka je cvet gotovo istrebila.

Od prevoja Kabata, penjemo se ka vrhovima Kutelo 2 i Končeto. Tu dolazi do onog doživljaja zbog kog sam i dobrim delom pošao, krećemo se u koloni, držeći se za sajlu / uže, koje je vezano za stubove, pobijene u zemlju i stene, stubovi su od profila za železničku prugu i verujte mi, ima nekih koja su se valjano pokrivila, dok smo se svi pitali koja to sila može da savije tu debljinu metala. Širina staze se svakim korakom menja, preskače se kamenje, stene, ali videti planinare u koloni, po toj ivici, za mene je bilo prelepo. Na žalost, nismo imali sreće sa vremenom, pa smo skoro stalno bili u oblacima. Vidljivost je bila mala, dok se krećemo po uveličanoj oštrici, na oko 2.800 mnv.

Kada se prođe Končeto, i krene ka Banskom suhodolu nema više užeta, ali dolazimo do jedne strmine od par metara, gde je potrebno popeti se četvoronoške. Naravno, sve to vredi jer se odatle pruža pogled sa 2.884mnv.

Dan je začinio i jedan susret. Na usponu ka Končetu nailazim na Prokupčane Peđu, Milana i Milicu. Peđa mi je javio da ide na Končeto, ali sam već dogovorio sa Slavišom. Svakako je lep osećaj naići na prijatelje na usponu.

Još jedna pauza, obrok, foto sesija, i pripreme za povratak. Naravno, idemo ponovo istim putem preko prevoja Končeto, samo se drži za uže i gledaj gde gaziš…

Mnogima je teško da savladavaju uspon, meni lično je teže da se spustim, to jest da se vratim nizbrdo. Tada kolena trpe veće opterećenje, i ma koliko neko mislio, lako ću se vratiti, savladati oko 1.000 mnv nizbrdo, to nimalo nije lako.

Čak, je mnogo važnije tada zadržati pažnju i koncentraciju do zadnjeg koraka. Umorno telo, umoran um, lako dovode do toga da se izgubi koncentracija, oklizne se i… U najboljem slučaju se prizemlji na guzu….

Zaslon Kazana na 2.445 mnv krije jednu malu kućicu, koja iako mala, veoma je jaka jer je napravljena od čelične konstrukcije s drvenim daskama. Na vratima nema brave, već samo zasun, a unutra su dva ležaja. Kako neki moji rekoše na kritiku drugih, da su trebali napraviti 2×2 kreveta na sprat. Ako zatreba, mogu se tu i njih desetak smestiti, zlu ne trebalo. A na ovim visinama, u zimskom dobu, verujem da su uslovi užasni, s puno vetra i snega, što je veoma opasna kombinacija.

Nekoliko divokoza, nam je bilo u vidokrugu. Posebno zadovoljstvo se oseti kada se naiđe na divlje životinje.

Silazeći, imali smo prelep pogled ka sutrašnjem vrhu, Todorka. Na njega se može uspeti i koristeći žičaru, jer se jedna njena strana koristi kao ski staza, ali naravno, žičara ne radi u letnjim uslovima, a i nije sportski koristiti je.

Neko bi rekao, na osnovu kilometraže, šta ste radili, prešli ste samo 10 kilometara. Ali kakvih je to 10 kilometara bilo, uz visinsku razliku od…1.250m, i nekoliko jakih uspona.

Praktično smo se vratili uoči sumraka na Hižu (planinarski dom) Vihren, i minibusom nastavili u Bansko, gde smo imali smeštaj. Brza raspodela u smislu “ko će s kim”, ulazak u sobu, koja je imala sve što nam treba, čisto, uredno, jedino što nam je u sobi ispala sklopka, za struju, pa naš bojler nije bio pun, tako da smo se cimer i ja, istuširali mlakom vodom, skoro hladna. Nije bilo svejedno, ali nije ni važno.

Brzo oblačenje, i izlazak u Bansko, nismo bili probirljivi, u letnjoj sezoni mnogi restorani, picerije, roštilji, ne rade. Zaglavismo u Ginger, veoma velik restoran, i to na terasi, iako je bilo prohladno. Razgovori su lakši uz par krigli piva, večeru, toplu čorbicu, što je sve zajedno veoma važno za hidrataciju tela.

Povratak u smeštaj, uz dogovor kada se ujutru polazi, i mrak. Nakon takvog dana tako se brzo pada u san…

Od nas dvadeset četvoro, jedna planinarka je odustala, još pri silasku je najavila da će sutrašnji dan provesti u Banskom, a pri kraju teksta pročitaćete kako je kvalitetno, da ne kažem nezaboravno, provela dan.

Rano ustajanje, a zatim pokret minibusom ka kući Hiža Vihren, i uspon ka Todorkama. Ponovo se dolazi do Hiže Vihren, i prelazi mostić preko potoka koji protiče kraj doma, ka jednom platou, ravni, gde smo stali da doručkujemo, i skinemo višak odeće.

Divna stvar je planinarenje, ali se brzo nauči da se slojevito oblači. Neki preporučuju čak do 7 slojeva odeće, naravno tankih. Mada iz mog iskustva, tri do četiri sloja završava posao. Tako da se praktično celog dana, u zavisnosti od hladnoće, strmine uspona, vetra, često svlačimo i oblačimo. Važno je ostati suv, jer na visini, i u letnjim uslovima vetar probija odeću, a šta tek reći za uslove zimi.

Prelepi predeli, na visini preko 2.000 mnv, a sa puno manjih jezera. Tako dolazimo i da Žabljeg jezera na 2.322 mnv koje nije jedino, jer se sa male Todorke vidi još nekoliko njih. Ono što smo juče ispenjali, danas gledamo skoro celog dana, vrhove Vihren i Kutelo, kao da posmatramo dve bele piramide…

Od male Todorke ka velikoj, kreće se skoro sve vreme po grebenu, prilično kamenitom. Sve su neke ploče, po kojima hodamo, a mnoge od njih su nestabilne kada neko nagazi – klackaju se. Tako da oni prvi upozoravaju, one koji su iza njih gde treba, ili ne treba da se staje.

Imali smo mnogo bolji dan nego prethodni, puca pogled na sve strane, nekoliko malih jezera, tako karakterističnih za ovaj kraj, ulepšavaju krajolik. Stalno gledamo ka Vihrenu, tako je moćan, skoro beo. Podsećamo se jučerašnjeg uspona i žalimo što nas nije poslužio lepši dan. Prelazimo malu Todorku na 2,712m, a posle pola sata stižemo na vrh, Todorka koji je na 2746 mnv. Lep je osećaj, još jedna pobeda, druženje, i prelepi vidici. Ostajemo na vrhu pola sata, pauza za odmor i hranu. Lep je dan, uživamo u toplim zracima Sunca.

Ali sada se treba spustiti, sve je lepo od žičare gde se hoda po skijaškoj stazi, ali do žičare je jedan veoma nezgodan deo. Iskusni vodič ide ispred, govori kako preći neke stene koje se praktično moraju preskočiti, uzjahati, da bi se prešle. Mora se voditi računa, mali gubitak ravnoteže, i posledice mogu biti veoma nezgodne.

Na spustu smo naišli na par prepreka, oborena stabla, ali serija fotografija govori koliko muka, i kroz šta je prošlo stablo, uvrtano vetrovima, i savijano snegovima. Ne smem ni da zamislim kakvi ledeni vetrovi su ga ovakvim učinili.

Krećemo se jedan blizu drugog, uz savetovanje za šta se uhvatiti, i gde stati… Bilo je veoma nezgodno nekih pola sata, a onda smo stigli do žičare, i brzo se odvojili u par grupica. Monotno spuštanje, gde su neki brži, a neki nisu žurili, uz opušten razgovor. Trajalo je to spuštanje, i za oko 2 časa smo došli do parkinga kod Šiligarnika, gde nas je čekao kombi. Brzo presvlačenje i skidanje planinarskih cipela, zatim obuvanje patika, kada noge zaista kažu veliko hvala…

Dan se završio sa pređenih 9 kilometara, od čega na usponu 820 metara, i uz spust od 1.100m. Ali, posle jučerašnjeg napora, svaki mišić na telu je umoran.

Krenuli smo ka Banskom, imali smo sat vremena za obilazak ili ručak, ko je šta želeo. Tu nam se pridružila Megi, planinarka koja nije pošla na Todorku, ali je imala jednu pesmu za nas, i to na sveopštu radost:

Sportski klub, Mosor što se zove

Zastave mu se vrhovima viore

Sa Slavišom na čelu kolone

Pošla grupa putem Pirin zone

Vihren vrh, velik i golem

A Končeto ništa sem problem

Svuda magla, ne znaš di si

Život ti o koče to visi

Psujem u sebi a psujem i na glas

Molim boga da on spasi nas

I kad pređoh i krenu na dole

Nikad jače noge da zabole

Spust na dole

U Todorku gledanje

Slavče kaže

To je sutrašnje penjanje

A ja mislim kako da se štukne

Neću idem kud puklo da pukne

Pa si pijem kafe pravo damsko

Posedeh si danas ja u Bansko

Maggie Murdock

Dok smo ručali, od stola do stola su se čuli osmesi, dobacivanja, i šala. Posle napornog dana, ovo atmosfera izuzetno prija.

Uskoro smo krenuli na put. Srećom put je kvalitetan, širok, tako da je vozač držao dobru brzinu kretanja. Ali, svakako treba vremena do Niša. U početku se čuo razgovor većine, ali vremenom je utihnuo, pa su mnogi dremuli, umor stiže.

I tako od subote u 00.15h, do nedelje u 23h. Naporan vikend, fizički veoma zahtevan, ali ispunjava dušu i telo, ostaju uspomene na predele u kojima smo uživali, druženje, razmenu fotografija, nove prijatelje.

Neko se od naporne sedmice odmara uz TV, neko uz šetnju, a mi, planinari, valjano udarimo po akciji, tako da noge bride dan, dva.. Ali, sve je to za apsolutno zadovoljstvo. I svakako,  vidimo se u nekoj novoj avanturi!

Hvala PSK Mosor, vodičima Slaviši, Ivani i Vlajku.

Milan Šutanovac

(402)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
10 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Slavko

Sjajno stivo za nedelju ujutro. 🙂

Don

E moj smile, tebe treba za trku po fruskoj gori, a ne ona dva ljenivca…nemam sad vremena da pročitam tekst, al moracu uskoro naći….

BB

Meggie Murdok sjajno piše, samo mi se ne slaže ime i način pisanja 😊

moron

Nemam reči … Mogu samo da iskreno (i pozitivno) zavidim svim učesnicima ovog poduhvata, a i da zahvalim autoru što nam je ovako lepo preneo utiske.
Bravo.
Samo nastavi.
Meni je baš zadovoljstvo čitati i slike gledati. I pokušavati sebe tamo zamisliti …

s mile

ako si svakodnevno na bajsu, dobar si u nogama, tako da možeš početi sa manjim usponima, pa postepeno povećavaš…lepo je…
priroda, dobra ekipa, druženje, prelepi vidici

sve ove fotke dočaravaju 10% lepote

Stari Dejan

Moj kolega je ozbiljno zaražen ovim šetnjama i već duže vreme nijedan vikend nije propustio. U Bugarskoj je bio početkom godine ako se ne varam i znam da mu se baš svidelo, a meni su se i tad i sad svidele slike 🙂

Don

Samo jedno pitanje, posto nisam još pročitao tekst…kad se popnes na vrh, koliko na njemu ostanes?je ako ćemo pravo,4h pentranja, recimo, a valja i sići..i onda ti za gledanje ne ostane ništa više od 15minuta…dzaba si krecio…

s mile

u zavisnosti od vremena, ako je zima, hladno, par minuta, nekoliko fotki, i silazimo, u ovom slučaju smo imali lepo vreme, ostali smo više od pola sata, što se smatra za dosta…

Don

Btw,Jel, ti, to, zarez,ostao, uključen, na, tastaturi, pa, ga, nakon,svake,riječi, stavljas,ili,zveki,štedi,na,lektoru?🤗😂🍻🍻🦌🦌

s mile

I zvezdan mi prebacuje, ali to mi je navika, nekako kao par tačaka, kraj rečenice, ali….