3.000 kilometara kroz Evropu pod koronom

Kao i svaka druga Nova godina, 2020. je takođe započela kao ukusno predjelo začinjeno optimizmom i nesumnjivom nadom da ćemo se pošteno nahraniti uspehom pred ulazak u treću deceniju XXI veka. Za desert smo takođe očekivali slast dugo iščekivanih putovanja u drugoj polovini godine. Kad ono… Nije se moglo niti naslutiti da će nam ova godina zapeti kao kost u grlu još pre serviranog glavnog jela.

Međutim, po završetku inicijalnog virusnog talasa, spazivši svetlo na kraju tunela, supruga i moja malenkost smo, nepoljuljane odlučnosti (neki bi rekli: tvrdoglavosti), čvrsto odlučili da dvonedeljni godišnji odmor u prvoj polovini septembra iskoristimo najbolje što se može.

Da bismo bolje razumeli okolnosti pod kojima je ova odluka donešena, mora se sagledati trenutan opis situacije u Evropi, tačnije, u zemljama kroz koje smo nameravali da putujemo.

Naime, prvobitan plan je bio da otputujemo automobilom ili avionom iz Nemačke, gde boravimo, prvo u Mađarsku kod kumova, pa u Srbiju na dve svadbe i u posetu najbližima, pa još da zaokružimo odlaskom usput negde na more, pre nego što se vratimo u Nemačku. Dakle, okviran plan bi bio: Nemačka-Budimpešta-Kanjiža-Novi Sad-Zrenjanin-Zlatibor-Sarajevo-Dalmacija-Nemačka.

Promena plana 1

Na proleće saznajemo da je prva svadba odložena za narednu godinu, što je otvorilo mogućnost da se plan rotira, tako da najpre iskoristimo prvu nedelju septembra za brčkanje na Jadranu, da bismo potom preko Zlatibora došli do Vojvodine kod najmilijih, te zaokružili preostalom planiranom svadbom u Zrenjaninu. Iz geografsko-logističkih razloga, isključili smo mogućnost putovanja avionom i opredelili se da uživamo putujući našim kolima kroz slikovite balkanske predele. Promenjeni plan je sledeći: Nemačka-Dalmacija-Zlatibor-Novi Sad-Kanjiža-Zrenjanin-Budimpešta-Nemačka.

Promena plana 2

Krajem proleća su nas dva faktora primorala da ponovo promenimo plan. Prvo je nemački republički zdravstveni institut „Robert Koh“ objavio spisak „rizičnih“ zemalja i oblasti u koje se turistička i privatna putovanja ne preporučuju, a osiguravajuće kuće počinju da osporavaju bilo kakve intervencije klijentima koji su uprkos zvaničnog upozorenja u te zemlje samoinicijativno otputovali. Na listi su se našle, između ostalih, Dalmacija, Bosna i Hercegovina i Srbija.

Nedugo zatim smo dobili potvrdu da je supruga u drugom stanju, što bi odlaskom u „rizičnu zemlju“ moglo da predstavi problem prilikom povratka u Nemačku. Nakon ovog otrežnjenja, plan je ponovo promenjen i pao je predlog da putujemo na drugu stranu: Nemačka-Francuska-Španija-Portugalija i nazad.

Promena plana 3

Mesecima pred putovanje svakodnevno smo pratili izveštaje o broju zaraženih u svim oblastima, kako bismo mogli unapred da pretpostavimo koje od njih bi uskoro mogle postati „rizične“ prema nemačkim shvatanjima. Bilo koji boravak ili prolazak kroz takve delove sveta ne samo da bi zakomplikovao naše putovanje, već bismo, u najboljem slučaju, dvonedeljni period nakon povratka u Nemačku proveli u karantinu.

Sredinom leta smo primetili da Španija ponovo postaje žarište, čime je opcija za Portugaliju postala neizvodljiva, a Mađarska i dalje važila za jednu od najbezbednijih država. Novi plan nas opet vodi ka jugoistoku: Nemačka-Budimpešta-Plitvice-Istra-Nemačka. Nada da bi Institut „Robert Koh“ mogao u međuvremenu da skine Srbiju sa „crvene liste“ i dalje nije utihnula, pa se i dalje radujemo ljudima i svadbi.

Promena plana 4

Nekoliko dana pred putovanje konce nam opet pomrsi informacija da Austrija i Italija celu Hrvatsku smatraju rizičnom zemljom, a ne samo delove Dalmacije kao Nemačka, te da bismo po izlasku iz Hrvatske imali komplikacije za dalje putovanje, a možda i rizikovali karantin. Ulje na vatru dodala je i Mađarska, koja je najavila zatvaranje svojih granica od prvog septembra, pa smo odlučili da krenemo dva dana ranije. Tada smo načuli da postoji nekakav međudržavni sporazum između Mađarske i Srbije, kojim će se srpskim državljanima dozvoliti ulazak u Mađarsku, ali samo u pograničnom pojasu u širini od 30 kilometara. S tim u nadi krećemo na put.

Tada nam prijatelji javljaju da je i druga svadba pomerena za sledeću godinu. Tako smo odlučili da za svaki slučaj isplaniramo više opcija. Ruta A: Nemačka-Budimpešta (ako nas puste)-slovenačko primorje-Nemačka, ruta B: Nemačka-Bratislava-nepoznato.

Putovanje sa više nepoznatih

Tako se otisnusmo na putovanje napakovavši udobnog starog citroena punim koferima nade, ali i stvarima i potrepštinama za neodređen broj dana na putu.

Od tromeđe Nemačke, Švajcarske i Francuske najbrži put nas je vodio preko Ciriha i Minhena, Salcburga i Beča. U Mađarsku smo se „provukli“ dan pre zloglasnog Orbanovog zatvaranja granica, da bismo narednih nekoliko predivnih dana proveli sa dragim prijateljima razgledajući najveće znamenitosti Budimpešte i Sentandreje. Na ulasku u Mađarsku uočismo zabrinjavajući prizor – nepregledna, naizgled nepomična kolona vozila čekala je na ulaz iz Mađarske u Austriju. Revnosni austrijski graničari detaljnim kontrolama prouzrokovali su zastoj u dužini od više kilometara, što je nesumnjivo značilo višečasovno čekanje u slučaju našeg povratka preko Austrije. Plan „B“ za Bratislavu je za sada ispao iz igre.

Mađarska

Prilično nas je iznenadio njihov opušten odnos prema nošenju maski na javnim mestima, budući da je u to vreme Mađarska imala najmanji broj zaraženih u Evropi. To nas nije sprečilo da uživamo šetajući kaldrmisanim uličicama Sentandreje (fotografije ispod ovog pasusa), a pozno letnje sunce nas je nateralo pod ogromnu krošnju u baštu srpskog restorana na obali rukavca Dunava, gde smo, kad već ne možemo u Srbiju, uživali u poznatim domaćim specijalitetima sa roštilja: ćevapima i punjenim pljeskavicama.

Sledećeg dana su nas kumovi odveli na čuvenu budimpeštansku adu Margit siget (donja mini galerija), koja predstavlja jedan veliki park na Dunavu, gde posetioci mogu da se kupaju na otvorenim bazenima i uživaju pod krošnjama ogromnih starih stabala raznih vrsta. Mi smo se, pak, odlučili da, uz po jedan langoš, čuvenu pljosnatu mekiku sa premazom od belog luka i rendanim sirom, razgledamo mali zoološki vrt, poznat po velikom broju ptica i da se prošetamo po arheološkom lokalitetu koji nam daje uvid u istorijski značaj ovog mesta.

Zatim smo se odlučili da posetimo čuveni istorijski kvart u Budimu i uživamo u pogledu na impozantnu, nadaleko poznatu zgradu Parlamenta. Spustili smo se zatim dugim mermernim stepeništem do lančanog mosta „Sečenji“, kojeg već vekovima „čuvaju“ kameni lavovi sa obe strane reke.

Iako su noćni klubovi bili uglavnom zatvoreni, restorani ipak nisu bili prazni, pa smo razne mađarske specijlitete komentarisali nadglasavajući se sa okolnim stolovima. Verovatno smo i sami posle par čaša piva „Aranj asok“ postali glasni, jer nismo ni primetili kada su se susedni stolovi izpraznili.

Toga dana nam je stigla dobra vest. Naime, iz pouzdanog izvora nam je potvrđena informacija da državljani Srbije smeju da uđu u mađarsku pograničnu zonu, iako samo na jedan dan, što je značilo da se ipak možemo videti sa najbližima bez ikakvog rizika. Ova igra Muje i brega značila je da treba da se „preselimo“ u pogranični pojas, pa smo iste večeri rezervisali smeštaj u Segedinu.

Do hotelčića u centru Segedina „otplovili“ smo odličnim autoputem M5, koji se nastavlja na srpski Koridor 10. Prelepa varoš na Tisi svojom arhitekturom neodoljivo podseća na poznate nam vojvođanske gradove. „Tako blizu, a tako daleko“, pomislili smo dok uveče šetamo pešačkom zonom. Za razliku od trgova iz prestonice, najveći segedinski trg, kojeg okružuju univerzitetski kompleks sa tri strane i velelepna katedrala sa četvrte, bio je poluprazan. Čak je jedna usamljena klupa na sred trga bila slobodna, pa smo se sa nje divili igri svetlosti na fasadama dva visoka tornja crkve.

Na Tisi je bilo nešto življe, ali je trg pred muzejom bio zatvoren zbog radova, pa su se malobrojni posetioci morali provlačiti uz žičane ograde kojima je ograđen.

Najveći deo sledećeg dana bio je rezervisan za posetu poznatoj banji „Eržebet“ u mestu Morahalom, nedaleko od Segedina. Užitku su najviše doprineli naši najbliži koji su uspeli da pređu granicu, kako bismo, po prvi put nakon novogodišnjeg odmora, mogli da provedemo nešto vremena zajedno. Tokom relaksirajućeg kupanja u mnogobrojnim bazenima lekovite termomineralne vode, telefonski nam stiže rezultat prethodne kontrole – očekujemo bliznakinje! Pravo vreme da se proslavi uz naše najdraže pre nego što budu morali da se vrate u Srbiju.

Te večeri smo puni optimizma i blagih osećanja potražili našu sledeću destinaciju, što se pokazalo komplikovanijim od očekivanog.

Kako su nam samoinicijativne (neko bi rekao: političke) odluke pojedinih zemalja suzile koridor za povratak u Nemačku, „rizične“ zone su nas opkolile poput šumskog požara. Jedini preostali prolaz vodio je kroz Sloveniju. „Divna zemlja“, pomislismo, „a ima i more!“, dok tražimo smeštaj na primorju. Na žalost, odabir smeštaja na internet-portalu, završio se bez uspeha, jer smo zaključili da su cene, iz nama nepoznatog razloga, nerealno visoke za bilo čiji standard. Pritom, putovanje od Segedina do slovenačkog primorja bi sad već predugo trajalo supruzi u drugom stanju. Tako se odlučismo da rezervišemo smeštaj u još jednoj poznatoj nam banji, u Rogaškoj Slatini i sutradan krenuli na put.

Iako je najbrži put vodio ponovo preko Budimpešte auto-putem, odlučili smo se za magistralu koja vodi uz hrvatsku granicu. Put nas je vodio preko Baje do Pečuja, gradića koji je evropsku slavu stekao proizvodnjom čuvene „Žolnai“ keramike, koja još od doba Austro-Ugarske krasi šarene krovove mnogih poznatih vojvođanskih zdanja. Magistrala koja vodi do Pečuja, kao i sam centar varoši potpuno su srušili našu iluziju da je južna Mađarska ravna „kao tepsija“. Brdoviti gradić ne samo da nije ravan, već od njega vode i brojne planinarske staze u obližnje pobrđe koje se nadvija u zaleđini.

Budući da nas je čekao još dug put, nismo se mogli popeti do televizijskog tornja, u kojem se nalazi restoran, pa smo odlučili da ručamo perkelt, čuveni goveđi gulaš, u nekom od restorana na glavnom trgu Sečenji. Posle ručka, nastavili smo naše putovanje ka Rogaškoj. Uskim i prilično neravnim putem stigli smo do Nađkanjiže, a uskoro i do graničnog prelaza Lendava, na kojem je jedan slovenački graničar bez mnogo interesovanja propitivao sve putnike odakle idu i gde su se zaputili.

Slovenija

Do Rogaške Slatine smo stigli preko Maribora, taman u vreme večere. Na žalost, restoran u koji smo seli više nije služio popularne slovenačke žgance, pa smo se morali zadovoljiti picom sa slovenačkim pršutom.

Narednog dana smo posetili Celje, grad na tri reke, koji smo prvo posmatrali sa utvrđenja Stari grad, koje se nalazi na brdu iznad reke Savinje. Sa srednjovekovnih zidina i kula pruža se pogled na dolinu druge dve reke: Voglajne i Hudinje, a u podzemnim prostorijama najviše kule nalazi se muzej „grozote“, sa detaljno opisanim srednjovekovnim spravama za mučenje. Pomislih: „Kakav, bre, virus! Ono što je čovek drugom čoveku u stanju da uradi je neopisivo!“.

Kratko razgledanje centra grada završilo se u restoranu, gde smo se gostili piletinom sa mlincima, još jednim poznatim specijalitetom ovoga kraja, koji se morao zaliti lokalnim pivom „Laško“.

Nakon ručka smo posetili prijatelje u Celju, koji su nam, između ostalog, objasnili da su cene na slovenačkom primorju drastično skočile od kako je država uvela subvencije za letovanje unutar zemlje. Ta informacija je ugasila i poslednji tračak naše nade da ćemo se okupati u slovenačkom delu Jadrana.

Opet tražimo smeštaj putem interneta, ali ovoga puta u Italiji. Podaci o broju zaraženih sugerišu da je tamo donekle bezbedno, nasuprot Budimpešti, gde je broj obolelih naprasno porastao. Nadamo se najboljem dok rezervišemo hotelsku sobu u popularnom letovalištu Austrijanaca i Nemaca: Lido di Jesolu.

Nakon druge noći u Rogaškoj putujemo do Italije preko Ljubljane i Trsta, takođe prelepih gradova koje smo ranije već posećivali, pa smo ih iz tog razloga ovoga puta zaobišli. Da smo odabrali povoljnu trasu dokazuje nam činjenica da granicu između Slovenije i Italije nismo, praktično, ni primetili. Odlična „autostrada“ sa šest traka nas je vodila prema Veneciji.

Italija

Po dolasku u hotel doneli smo tri odluke: da ćemo parkirati naš auto za narednih šest dana, dok ne krenemo za Nemačku; da nema potrebe da posećujemo obližnju Veneciju i njene uske ulice u doba pandemije i da nećemo jesti samo picu dok smo u Italiji.

Narednih dana smo se kretali isključivo na relaciji soba-restoran-plaža i uživali u svim vrstama paste. Međutim, prvih dana saznajemo na sajtu nemačkog zdravstvenog instituta da je u Budimpešti stanje opasno i da su taj grad i okrug Čongrad, gde je upravo Segedin, stavljeni na crvenu listu, a u u Sloveniji je broj obolelih počeo rapidno da raste. Crv sumnje nas je morio narednih dana, ali smo ipak nastavili da se ponašamo naizgled opušteno, ali i sasvim odgovorno.

Prava uživancija je bila jedne večeri u Lido di Jesolu kada je bila organizovana smotra automobila, koju se protezala glavnom ulicom u dužini od nekoliko stotina metara. Manje ili više tjunirani četvorotočkaši, kao i prilično retki oldtajmeri, svi parkirani u nizu jedan do drugog, omađijali su prisutne ljubitelje automobila do kasnih večernjih sati. Dok su neki eksponati „statirali“, vlasnici nekih drugih su rado pokazivali unutrašnjost i motorni prostor dok turiraju svoje nalickane mašine. Melem za oči, uši i dušu. Kasnije sam, uz pastu i pivo „Moretti“ za večeru, dosađivao supruzi o detaljima koje sam tamo video.

Nakon pet dana brčkanja u Jadranu, bilo je vreme da se krene ponovo na put. Međutim, na ovoj završnoj etapi rezervisali smo prenoćište za predah od putovanja. I to kakav predah!

Švajcarska

Put nas je vodio od Venecije preko Verone ka Milanu, pa onda ka severu, na jezero Lugano. Granični prelaz je bio otvoren i bez ikakvih zadržavanja, a dobrodošlicu su nam poželeli  švajcarski „svileni“ auto-putevi. Bukirana sobica je u mestu Melide, na obali samog alpskog jezera, pa se sa terase pružao bajkovit pogled na njega.

Iako nam je to veče proteklo u opuštenoj atmosferi, odlučili smo da se testiramo odmah po povratku u Nemačku. Toj odluci je takođe kumovala zabrinjavajuća vest iz Budimpešte, da su naši kumovi dva dana po našem odlasku bili u kontaktu sa osobom čiji je rezultat testiranja na Kovid kasnije bio pozitivan, pa su nam saopštili da su se testirali i da čekaju rezultate. Nadamo se najboljem i kao pravi optimisti tešimo prijatelje da će sve biti u redu.

Prijatelji iz Slovenije su nam javili da su bezbedni u samoizolaciji i da se dobro osećaju, pa su time i naše misli postale mirnije.

Poslednjeg jutra, pred sam polazak na put, saznali smo da su neki švajcarski kantoni takođe postali rizični, pa smo ubrzanim tempom nastavili naš „povratak u svakodnevnicu“, iako je situacija u Evropi očigledno bila daleko od svakodnevne.

Povratak u Nemačku

Dok smo kod kuće hedonistički likovali da je ovaj odmor, pored svega, odlično organizovan, šamar otrežnjenja nam je došao sa zabrinjavajućom informacijom da su testovi naših kumova pozitivni! Uz slabe i atipične simptome, prošlo je više nedelja dok nisu oboje izašli iz karantina.

Uz potvrđene negativne rezultate naših testova, konstatovali smo da smo se svugde provukli „za dlaku“ i da nas je putovanje moglo stajati zdravlja da se nismo redovno informisali i bili toliko fleksibilni u izvedbi. Takođe, dokazali smo da je uz izuzetan oprez i, naravno, malo sreće, putovanje po Evropi u doba pandemije ipak u to vreme bilo moguće.

Putovanje kroz sedam zemalja i više od tri hiljade pređenih kilometara u ova opasna vremena, neko bi prokomentarisao da „budalu sreća čuva“, međutim, veoma je važno napomenuti da smo situaciju iz dana u dan vrlo pažljivo pratili. Pomno proučavanje pregršti informacija iz raznih izvora kako bi plan mogao biti dovoljno fleksibilan, nebi li se izbegle gužve, zdravstveni rizik, karantin i sve negativno što bi to moglo povući sa sobom, bilo je pomalo mentalno iscrpljujuće, ali apsolutno neophodno.

Iako je naše putovanje, kada ga sagledamo sa ove vremenske distance, proteklo bez većih problema i naši prijatelji su u međuvremenu ozdravili, nekome bez ovoliko posvećenosti i nerava ne bih preporučio da se upušta kao „grlom u jagode“ u sličnu avanturu. Ipak, onaj „čeličnih“ živaca ko se nada sličnom putovanju, mora biti spreman da konstantno analizira pregršt informacija tokom putovanja i, uz malo sreće, svakako može biti nagrađen nezaboravnom avanturom poput naše. A mi se od srca nadamo da je ovo putovanje bilo izuzetak i da ćemo uskoro ponovo bezbrižno putovati.

Bojan Harnovski

(1244)