Naučnici navodno rešili misteriju legendarnog terenca ostavljenog na Antarktiku

Statistički Antarktik je najhladniji, najsuvlji i najvetrovitiji kontinent na planeti Zemlji, a s populacojom od manje od 5.000 stanovnika, takođe i najmanje naseljen. Kroz istoriju se retko ko odlučivao da živi na ovoj lokaciji, pa je spomenuti broj stanovnika uglavnom sezonski i radi na istraživačkim bazama, postavljenim od strane raznih država.

Za nas ljubitelje automobila su sigurno najzanimljiviji razni pokušaji da se Antarktik osvoji na četiri točka, a svi pamtimo legendarnu epizodu britanskog serijala Top Gear, onu kada je tako nešto pošlo za rukom Džeremiju Klarksona i Džejmsu Meju za volanom modifikovanog pikap kamioneta Toyote Hilux.

Ovih dana u medijima se pročula još jedna zanimljiva vest, i to povezana s vozilom koje je pokušalo da osvoji hladni kontinent. Reč je o specijalnom terencu koji je ostavljen ispod snega još tokom četrdesetih godina prošlog veka, i niko ga nije video više od šest decenija, a naučnici sada veruju da su pronašli lokaciju na kojoj se nalazi. Ali krenimo redom …

Još od samog nastanka čovečanstva, naučnici su pokušavali da istraže tajne Antarktika. Razvoj automobilske industrije im je značajno olakšao posao, pa je bilo moguće prevaliti velike distance bez primitivnih načina poput grupe pasa i sanki.

Rani pokušaji su se uglavnom zasnivali na vozilima sa gusenicima, konstrukcijski sličnim kasnijim tenkovima i traktorima. Najveći problem je bila zaleđena podloga, i naravno ekstremno niske temperature u kojima većina motora i pneumatika nije najbolje funkcionisala.

Amerikanci su prvi put značajnije pokušali da istraže Antarktik 1929. godine, kada je čovek po imenu Ričard Bird krenuo u privatno istraživanje, ali većih napora od strane same vlade, nije bilo sve dok se nije naslutio novi svetski rat.

Tada su političari odlučili da „odreše kesu“ sa željom da nadmaše Nemačku i Japan i naprave nekoliko baza na ovom kontinentu (pre navedenog perioda istraživanja na Antarktiku su radili većinom Velika Britanija i Norveška).

Zahvaljujući svom ranijem iskustvu, Bird je postavljen na veoma visoku poziciju u novom timu, a brzo je shvatio da ranija vozila na gusenice neće moći da obave posao. Naime, takva vozila, ne samo što su se sporo kretala, već su takođe imala jako malo prostora za ceo tim i njihovu opremu.

Kontaktiran je institut tehnologije u američkoj saveznoj državi Ilinois, s ciljem da se proizvede takozvani „Snežni krstarac“ koji bi bio dugačak čak 16,7 metara, širok 7,6 metara a težak 37 tona. Generalna ideja se zasnivala, bolje reći želja se zasnivala na tome da vozilo može preći čak 13.000 kilometara, i da je tim mogao da živi u njemu oko godinu dana bez ikakve pomoći od strane spoljnog sveta. Ugovor za proizvodnji je pripao firmi Pullman.

Kao što možete da vidite iz priloženih fotografija, Snežni krstarac je dosta podsećao na današnje kamp prikolice. Pružao je posebnu malu prostoriju za vozača, kuhinju, zatim sobu za dokumentaciju i komunikaciju, nekoliko soba za spavanje, posebno mesto za dizel motore za maksimalnih 300 konjskih snaga, rezervoare za maksimalnih 18.900 litara dizela (i još 3.780 litara za avion) i rezervne pneumatike.

Maksimalna brzina vozila bi iznosila 88 km/h, a svaka guma je bila nezavisna i funkcionisala zasebno od ostatka vozila.

To je u teoriji omogućilo vozilu da se se ne zaglavi na teškim i zaleđenim terenima. Zanimljivo je da je vozilo zapravo bilo električno, pa su dizeli služili da napajaju generatore, koji bi zatim pokretali točkove. Na krovu se nalazio i mali avion, namenje za situacije u kojima bi se ukazala potreba. Proizvodnja Snežnog krstarca je koštala čak 150.000 američkih dolara, što je preko tri miliona najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca.

Izgradnja je završena 1939. godine da bi terenac zatim vožen iz Čikaga do Bostona, gde ga je čekao brod North Star („Severna zvezda“).

U pratnju je trebalo da stigne i nekoliko manjih vozila na gusenice. Brod je doplovio do Antarktika početkom 1940. godine, i nije trebalo proći dugo vremena pre nego što su svima na pamet pale crne misli. Naime, tokom istovara sa broda rampa je pukla zbog velike težine Snežnog krstarca, ali na sreću vozilo nije pretrpelo veću štetu.

Pneumatici su se zatim pokazali nesposobnim da pruže zadovoljavajuću trakciju na snegu. pa su pozadi postavljene dvostruke gume. Ni takav potez nije dao željene rezultate i brzo je postalo jasno da terenac nije u stanju da savlada puteve, posebno kada su se dizel motori pokazali nestabilnim na hladnim temperaturama.

Kasnije će se ispostaviti da takvi pneumatici nikada nisu testirani na zaleđenoj podlozi, pa će tim dobiti dosta kritika od strane političara. Snežni krstarac je služio kao baza na točkovima oko godinu dana, a tim se vratio kući 1941. godine kada su sukobi tokom Drugog svetskog rata postajali sve veći.

U posleratnom periodu nove ekspedicije su pronašle vozilo ispod nekoliko metara snega i čak uspele da ga vrate u vozno stanje, a poslednji put je viđen 1958. godine kada je zadnji američki tim napustio kontinent. Tada je na kilometar satu terenca stajala cifra od samo 147 prevaljenih kilometara.

Od tada su se pročule razne priče šta se tačno desilo sa terencem. Neke storije su govorile o tome da su ga pronašli Sovjeti, i poslali kući na istraživanje, a tokom šezdesetih godina prošlog veka, jedan od američkih brodova je navodno video odvojenu santu leda kako pluta zajedno sa montažnom kućom u kojoj su naučnici nekada živeli.

Pošto je Snežni krstarac ostavljen u blizini, pretpostavilo se da je i njega zadesila ista sudbina i da danas pluta negde u okeanu ili da je možda na dnu.

Dva američka naučnika Ted Skambos i Klarens Novak veruju da su rešili enigmu. Oni smatraju da terenac nije bio na santi leda koja je viđena 1962. godine, već se kasnije odvojio na novoj santi, i putovao je tako oko 30 kilometara severnozapadno.

Istražujući kretanje struja, došli su zaključka da se takva santa „zakucala“ u takozvanom „Zalivu kitova“. Naravno, takva ideja nikako ne pomaže situaciji da se Snežni krstarac locira, pošto je u poslednjih šest decesija verovatno na hiljade santi leda završilo istom sudbinom.

Međutim, Skambos i Novak veruju da globalno zagrevanje prouzrokuje topljenje leda pa lokalni brodovi svakodnevno pronalaze stare stvari i da je samo pitanje dana kada će se isto desiti i sa terencem. Njemu u korist idu glomazne dimenzije zbog čega su šanse male da će biti neprimećen ako ikada „izviri“ na površinu.

Naučnici potvrđuju da je cela njihova teorija upravo samo to, to jest teorija i da postoji mogućnost da je Snežni krstarac na dnu okeana ili možda na nekoj sasvim drugoj lokaciji. Ali se nadamo da će moderna tehnologija pomoći istraživačima da ga jednog dana ipak pronađu.

Zoran Tomasović

(20552)