Danas je posle blizu sto godina života umro Ćezare Romiti (nosi naočare na naslovnoj fotografiji), istorijski važan bivši direktor Fiata i jedan od glavnih protagonista italijanskog kapitalizma. Bio je desna ruka Đanija Anjelija koga je i nasledio u ulozi predsednika torinske kompanije. Nakon što je napustio Fiat, Romiti je bio najviši rukovodilac lista Corriere della Sera, da bi se potom posvetio i privatnom preduzetnišvu.
Romiti je bio jedan od najmoćnijih italijanskih menadžera u celom posleratnom periodu, pri čemu se misli na Drugi svetski rat. Pored Anjelija kao vodećeg industrijalca, bio je veoma blizak i Enriku Kučiju, vodećem bankaru. Kroz svoju karijeru, vešto je balansirao između privrednika i bankara, radnika i političara, sarađujući blisko sa svima.
Rođen je u Rimu, diplomirao je u oblasti ekonomije i komercijalnih nauka, nakon čega je karijeru započeo 1947. godine u privredi. U karijeri je ostavio traga u preduzećima: Bombrini Parodi Delfino Group, BPD-Snia Viscosa, Alitalia, Italstat, da bi u Fiat prešao 1974. godine, gde je kasnije imenovan za izvršnog direktora.
Početak angažmana u Fiatu je obeležila naftna kriza, finansijska reorganizacija, razvoj internacionalne dimenzije kompanije i jačanje proizvodnih potencijala u matičnoj Italiji. Pomogao je i u izgradnji nekoliko fabrika Fiata u inostranstvu, uključujući i brazilske pogone u Belo Horizonteu, koji je i danas poznat po tome što je najveća fabrika automobila u svetu.
Romiti je postao izvršni direktor cele grupacije u julu 1980. godine, kada je Umberto Anjeli napustio sve izvršne pozicije u Fiatu. Momentalno je otupstio 14 hiljada radnika. To ga je uvelo u žestok sukob sa sindikatima, što je uslovilo i obustavu proizvodnje u Mirafioriju na period koji je potrajao više od mesec dana.
Fiat je potom nastavio da posluje profitabino, uz zatvaranje fabrike u Linjotu, tokom 1982. godine. Fiat postaje, pet godina kasnije, druga po veličini nacionalna grupacija, odmah posle Irija.
U doba zalivskog rata, prodaja vozila ponovo pada, a Romiti napušta Fiat nakon 24 godine na vrhu kompanije. Nakon toga, preuzeo je upravu nad pomenutim medijskim društvom, dok je u građevinskoj kompaniji Impregilo bio od 2005. do 2007. godine. Potom je sve do jula 2013. godine bio predsednik Akademije finih umetnosti u Rimu.
Tokom 2003. godine je osnovao zadužbinu Italija-Kina, i postao počasni predsednik iste. Bio je i počasni građanin Kine, kao i profesor na Šangajskom Donghua univerzitetu.
AutoRepublika
(630)
