Zanimljivost dana: Prvi električni autobus MAN-a je 1970. godište
Proces elektrifikacije u transportnom sektoru se baš ubrzava u poslednje vreme, ali se ovde nikako ne može govoriti o nekakvom novom trendu. MAN je još 1970, dakle pre pedeset godina, predstavio svoj prvi električni autobus koji je posedovao autonomiju od 50 kilometara i koji je olakšavao sportistima učešće na Olimpijskim igrama održanim 1972. godine u Minhenu.
Rast značaja elektrifikacije flote prevoznih sredstava, bila ona u sektoru transporta ljudi ili robe, svejedno, posebno dobija na tempu u poslednje dve do tri godine. Praktično, svi tradicionalni proizvođači kamiona, a i automobila, u svojoj gami već nude električna vozila, iako je taj trend prisutan tek odnedavno. To nas je i podstaklo da ispričamo priču o autobusu s oznakama MAN 750 HO-M10 E, koji je bio prvi električni autobus nemačke marke i koji je predstavljen pre pedeset godina.
Jedna od specifičnosti ovog električnog autobusa se ogledala i u tome da je baterijsko pakovanje bilo eksterno smešteno, odnosno da se nalazilo u prikolici koju je teško komercijalno vozilo vuklo za sobom.
MAN je pred lokalnim medijima predstavio ovo vozilo tokom hladne nemačke zime pomenute godine. Kompanija je utrošila dve godine za razvoj projekta, a konstrukcija je izvedena u partnerstvu sa kompanijama RWE, Bosch i Varta. Kao rođendan MAN-ovog prvenca se uzima 13. februar pomenute godine, kada je autobus provezen testnom stazom na ulicama Minhena.
MAN 750 HO-M10 E je razvijen s željom da se „pruži doprinos u borbi za čistiji vazduh i tiše okruženje u centralnim gradskim zonama“, što bi moglo savršeno da odgovara i današnjim motivima za uvođenje zelenog javnog prevoza.
Iako je talas motorozicaje bio u punom zamahu u Evropi, već su se čuli prvi glasovi koji su pozivali na unapređenja i povišen stepen ekološke brige nad životnim uslovima, pri čemu se misli na zagađenje vazduha i sve nesnosniju buku u gradovima. U tom smislu, i kao odgovor na takve zahteve, i jeste lansiran električni MAN 750 HO-M10 E. Iako se vremenski okvir savršeno poklapa s pretpostavkom da su inženjeri nemačke marke „nanjušili“ veliku naftnu krizu koja je svet pogodila 1973. godine,, to nije bio slučaj, već je model razvijen dok je dizel bio neprikosnoven energetski kralj.
U januaru 1971. godine, odnosno jedanaest meseci nakon premijere, kao i nakon sprovedenih ekstenzivnih testiranja u fabrici, MAN je isporučio prvi funkcionalan prototip gradskim vlastima Koblenca, koji je prihvatio da testira novi autobus u realnim uslovima saobraćaja, i to tokom cele godine.
MAN 750 HO-M10 E je bio deset metara dug, mogao je da preveze 99 putnika, dok je brzina kretanja bila do najviše 60 km/h. Domet s jednom dopunom baterijskog pakovanja kapaciteta 108 kWh je iznosio 50 kilometara.
Pomenuta baterija nije bila integralni deo autobusa, rekosmo to, već je bila smeštena u jednoosovinskoj prikolici koju je vozilo vuklo. Kapacitet iste je omogućavao dva do tri radna sata funkcionalnosti, pre neophodnosti nove dopune iste. U to doba se nije govorilo o superbrzim, pa ni o brzim punjačima, tako da je najsmisleniji način revitalizacije moći mobilnosti autobusa, bila zamena prikolice, novom s potpuno punom baterijom.
Prazne baterije su se dopunjavale na specijalno uređenoj stanici za dopunu, a sama zamena prikolice se obavljala za oko sedam minuta, što je bilo dovoljno efikasno da vozilo ne ostaje dugo van stroja.
MAN je služio sportistima na Olimpijadi u Minhenu
Oko 6 hiljada kilometara je prevalio električni autobus MAN-a do juna 1971. godine, a svi ti kilometri su se nakupili tokom obavljanja redovne dužnosti na ulicama grada Koblenca. Tokom trajanja eksploatacije, nije zabeležen niti jedan poveći mehanički problem.
Godinu dana gasnije, MAN je s ovim autobusom „nastupio“ i na Olimpijskim igrama u Minhenu, i bio je zadužen za prevoz sportista između Olimpijskog parka i Olimpijskog sela. Ukupno su dve pomenute električne transportne jedinice bile u funkciji, uz još osam primeraka koji su se kretali zahvaljujući sagorevanju tečnog naftnog gasa.
Tokom trajanja planetarno važnog spektakla, autobusi MAN-a su bili angažovani neretko i po dvadeset sati na dan. Sportisti tadašnje SFRJ su takođe uzeli učešća na igrama, a kući su se vratili s pet odličja, od čega su legendarni bokser Mate Parlov i rukometaši na grudima nosili zlato. Još jedno osvojeno srebro i dve bronze, kao da su nagovestili da smo talentovani, onako u kompletu, za borilačke veštine.
MAN je dve godine kasnije predstavio i drugu generaciju električnih autobusa. Ona je ponela naziv 750 HO-M10 SL-E, i nosila je veće baterijsko pakovanje. Pored većih gabarita, baterija je bila i efikasnija, pa je posedovala kapacitet od 164 kWh, što je bilo dovoljnoza oko 80 kilometara autonomije. Prikolica u kojoj su baterijske ćelije bile smeštene je takođe bila redizajnirana, dok je i sama zamena „rezervoara“ bila automatska.
Na dan 15. oktobar 1974. godine, nemački proizvođač je isporučio prve primerke baterijskih autobusa gradskim vlastima, navijačima Crvene zvezde tih sedamdesetih godina prošlog veka, omraženog Menhengladbaha, gde je i bio u funkciji sve do te 1979. godine, kada je tamošnji fudbalski klub Borusija pobedio naš tim u finalu Kupa UEFA-a.
Pored Menhengladbaha, električni autobusi marke MAN su saobraćali i u Dizeldorfu i Frankfurtu na Majni, ali bez uticaja na nastupe Crvene Zvezde, da se našalimo malo za kraj.
AutoRepublika
(763)
