Zanimljivost dana: Kada je Ford masakrirao svoje radnike

U svojoj dugogodišnjij istoriji Ford je imao više nego dovoljno skandala. Oni su se uglavnom odnosili na nesigurne, odnosno nebezbedne automobile koji bi uzrokovali brojne smrtne ishode, ali u ranim godinama postojanja kompanije, Henri Ford i njegovi čelnici su se često sukobljavali sa radnicima i svima onima koji su želeli da organizuju sindikate.

Jedan od najpoznatijih slučajeva se desio 7. marta 1932. godine kada je poginulo pet radnika, a preko 60 ih je završilo sa ozbiljnim povredama. Mediji su ovaj incident nazvali “Ford Hunger March“ (Fordova šetnja gladnih), ali u javnosti je ipak bio poznatiji kao “Fordov Masakr“.

Tokom dvadesetih godina prošlog veka, grad Detroit je bio jedan od centara industrije u Americi zahvaljujući najnovijoj tehnologiji nazvanoj “automobil“. Tokom 1929. godine je prodato čak 5,4 miliona novih automobila, što je bio impresivan broj u odnosu na na populaciju od 122,8 miliona stanovnika.

Međutim, u oktobru iste godine se desio čuveni pad berze na Vol Stritu, što je rezultiralo početkom Velike depresije. Do 1931. godine proizvodnja novih automobila će da padne za 75%, a kao rezultat svega, nezaposlenost je postala veliki problem u Detroitu. Čak i oni koji nisu bili među 400.000 nezaposlenih su se suočili sa nižim platama.

Primera radi, tokom 1929. godine prosečan radnik u automobilskoj industriji je godišnje zarađivao 1.639 američkih dolara (oko 24.400 dolara prema današnjoj vrednosti novca), ali dve godine kasnije cifra će da bude dvostruko niža. Socijalna pomoć je iznosila samo 15 centi dnevno, a mnogi radnici su izgubili svu ušteđenivu kada su banke bankrotirale. Situacija u Detroitu definitivno nije bila sjajna, pa su neki odlučili da je promene.

Nezvanični sindikat nezaposlenih radnika (Unemployed Councils of the USA ili UC) je osnovan 1930. godine od strane komunističke partije. Tokom 7. marta 1932. godine, UC je origanizovao šetnju radnika od Detroita pa sve do grada Dirborn, gde se nalazilo ne samo sedište Forda već i njegova najveća fabrika River Rouge Complex.

Gradonačelnik Detroita Frenk Marfi je odobrio šetnju pod uslovom da ona prođe u mirnim demonstracijama, a predvodio je čovek po imenu Vilijam Foster. On je napravio listu od 14 zahteva koje je želeo da isporuči Henriju Fordu. Među njima se nalazilo da proizvođač mora da ponovo zaposli sve otpuštene radnike, ali i da pruži zdrastveno osiguranje, eliminiše rasnu diskiminaciju, prestane sa špijuniranjem radnika i na kraju dopusti radnicima da organizuju sopstveni sindikat.

Spomenuti dan se pokazao izuzetno hladnim u Detroitu, a pojavilo se preko 5.000 ljudi. Šetnja je uglavnom protekla u mirnoj atmosferi dok demonstranti nisu stigli do same fabrike. Tu ih je sačekala lokalna policija i pokušala da ih rastera primenom suzavca. Kada je jedan od policajaca pripucao, masa ljudi je odgovorila bacanjem kamenica na njih.

Pri samom ulasku u fabriku masu je dočekalo nekoliko vatrogasnih jedinica, a pokušali su da ih rasteraju hladnom vodom. Kad ni to nije “upalilo“, Fordovi lični telohranitelji su počeli da pucaju i na licu mesta su usmrtili tri osobe. To je nateralo masu da krene sa povlačenjem sve dok se Heri Benet nije pojavio. Lični telohranitelj Henrija Forda je pripucao na masu, a ovi ponovo odgovorili kamenicama.

Na kraju dana četiri osobe su bile mrtve (peta će da premine u bolnici mesec dana kasnije) a bilo je i preko 60 povređenih lica. Sa druge strane, oko 25 policajaca je takođe završilo u bolnici sa lakšim povredama, a među njima i spomenuti Benet.

Ironično je da su svi povređeni radnici na kraju završili u zatvoru dok tužba nije podneta protiv Forda ili bilo kog od telohranitelja, iako su oni jedini koristili vatreno oružije. Tome je u korist išlo i to što se u izveštajima lokalnih medija kao što su Detroit Times i Detroit Free Press koje je Benet lično potplatio, pojavile objave lažnih priča.

Međutim, javnost se nije mogla zavarati i Henri Ford je uskoro stavljen na stub srama. Iako on nije odgovarao za zlodela, prodaja njegovih automobila je značajno pala i do kasnih četrdesetih godina proizvođač se nalazio na ivici bankrota. Istraga će pokazati da iako su telohranitelji koristili oružje, masa se ipak našla na teritoriji Forda, a kako je nisu napustili u kratkom roku, proizvođač je zapravo imao pravo da je brani sa vatrenim oružjem.

Usledeće još jedan veliki skup pet godina kasnije (o njemu drugi put) pre nego što Ford konačno odobrio osnivanje sindikata poznatog kao United Auto Workers (UAW).

Zoran Tomasović

(1557)