Rusija je godinama razvijala MiG 1.44 kako bi nadmašila F-22 Raptor
Ruski MiG 1.44 razvijala je kompanija Mikojan tokom osamdesetih i devedesetih godina kao sovjetski odgovor na američki program Advanced Tactical Fighter američkog ratnog vazduhoplovstva, projekat iz kojeg je nastao F-22 Raptor. Avion je kombinovao velika delta-krila, prednje kanarde, mogućnost superkrstarenja i smanjeni radarski odraz kako bi postao ozbiljan rival pete generacije.
Prvi let obavljen je 29. februara 2000. godine. MiG 1.44 popeo se na oko hiljadu metara iznad instituta LII Gromov kod Moskve, leteći brzinom između 500 i 600 km/h. Tokom 18 minuta dva puta je kružio oko aerodroma sa spuštenim stajnim trapom i nikada više nije poleteo. Kolaps ruskog vojnog finansiranja ugasio je čitav program, iako je ruska državna agencija TASS kasnije sugerisala da je konfiguracija sa kanardima možda uticala na razvoj kineskog stelt lovca J-20.
Jedan od prvih sovjetskih pokušaja razvoja tehnologije pete generacije bio je direktno motivisan američkim napretkom u vazduhoplovstvu. Iako su Su-27 i MiG-29 važili za vrhunske lovce četvrte generacije, njihovu dominaciju postepeno su počeli da ugrožavaju novi američki projekti.
Američki program Advanced Tactical Fighter, koji je na kraju iznedrio F-22 Raptor, izazvao je ozbiljnu zabrinutost u Sovjetskom Savezu. Svesno nadolazećih tehnoloških promena i mogućnosti da zaostane za SAD, sovjetsko ministarstvo odbrane tražilo je avion sposoban da se ravnopravno suprotstavi najboljim zapadnim lovcima, uključujući američku generaciju „Teen Series“, uz sposobnost izbegavanja neprijateljskih radara.
Rezultat je bio MiG 1.44, avion koji je objedinio nekoliko karakterističnih elemenata sovjetskog vazduhoplovnog dizajna iz osamdesetih i devedesetih godina: velika delta-krila i prednje kanarde smeštene ispred glavnih krila.
Takvo rešenje trebalo je da obezbedi izuzetnu agilnost, dok je digitalni sistem upravljanja preko žice iliti fly-by-wire sa namerno smanjenom stabilnošću dodatno povećavao manevarske sposobnosti.
Za razliku od „čistih“ neveidljivih iliti stelt-aviona poput F-22 Raptora, MiG 1.44 imao je elemente koji nisu bili idealni za maksimalno smanjenje radarskog odraza. Kanardi, delimično izložene lopatice kompresora motora i kompleksna geometrija povećavali su radarski potpis aviona.
Moguće je da su inženjeri Mikojana računali kako će elektronsko ratovanje i ekstremna pokretljivost delimično nadoknaditi slabiji stelt-efekat. Ipak, određene mere za smanjenje uočljivosti ipak su bile primenjene.
Planirano je unutrašnje nošenje naoružanja, kao i korišćenje kompozitnih materijala u konstrukciji.
„Nakon brojnih odlaganja, demonstrator tehnologije pete generacije RSK MiG 1.44 obavio je prvi let 29. februara. Let sa instituta LII Gromov u Žukovskom kod Moskve trajao je 18 minuta“, pisao je tada magazin Flight International.
„MiG 1.44 popeo se na 1.000 metara i dva puta kružio oko Žukovskog sa spuštenim stajnim trapom pri brzini od 500 do 600 km/h pre sletanja. Prvi let prvobitno je bio planiran za mart 1999“.
Magazin je tada naglasio važnu činjenicu: „Iako se MiG 1.44 ne smatra direktnim prototipom budućeg ruskog lovca nove generacije, kompanija RSK smatra da je program ključan za razvoj ruskih borbenih aviona. Ključne tehnologije uključuju superkrstarenje, smanjeni infracrveni, radarski i vizuelni potpis, kao i upravljanje vektorom potiska pri velikim napadnim uglovima“
.Na kraju avion više nikada nije poleteo, iako je moguće da je pomogao razvoju drugih programa, uključujući i kineski J-20, jedan od prvih kineskih stelt lovaca pete generacije namenjenih vazdušnoj nadmoći.
Ruska agencija TASS navela je da J-20 i MiG 1.44 dele određene dizajnerske karakteristike.
„Među stelt lovcima pete generacije koji su već u upotrebi ili razvoju, kineski J-20 je najveći. Avion se posebno izdvaja jedinstvenim aerodinamičkim rasporedom, takozvanim kanard dizajnom, odnosno horizontalnim površinama smeštenim ispred glavnih krila“.
„Upravo takvo rešenje korišćeno je pri razvoju ruskog prototipa pete generacije MiG 1.44, koji nikada nije zaista zaživeo“.
Iako ova tvrdnja TASS-a deluje prilično spekulativno i teško dokazivo, nema sumnje da dva aviona imaju određene zajedničke karakteristike.
Naravno, moguće je i da su te sličnosti rezultat univerzalnih principa dizajna stelt aviona, a ne direktnog uticaja jednog projekta na drugi.
Iako je MiG 1.44 pokazivao potencijal kao istraživački avion i mogao da posluži kao osnova za buduće projekte, njegova sudbina bila je praktično zapečaćena.
Nakon naglog raspada Sovjetskog Saveza i velikih budžetskih rezova, posebno u sektoru odbrane, ostalo je veoma malo sredstava za napredne vazduhoplovne projekte, naročito u periodu kada se činilo da je svet bliži miru nego ikada ranije.
„Svi smo dugo čekali ovaj let, ali on je protekao gotovo kao rutinski događaj. Avion se ponašao dobro, ali njegove karakteristike upravljanja jasno pokazuju da je reč o potpuno novoj letelici. Sav pravi posao tek predstoji“, citirao je Flight International 2000. godine Vladimira Gorbunova, jednog od Mikojanovih test-pilota.
Da program nije ugušen nedostatkom finansija, završna i potpuno razvijena verzija ovog aviona bez sumnje bi bila izuzetna mašina.
AvioRepublika
(131)
