Deset „briljantnih“ sistema asistencije koji su se pokazali potpunim promašajem

Inženjeri su osmislili brojna tehnološka rešenja koja nam olakšavaju svakodnevnu upotrebu automobila. Međutim, neke od tih funkcija su ostale izvanredne, ali samo na papiru. Potrudili smo se da identifikujemo i izaberemo rešenja koja su imala izvanrednu promociju ali su u realnosti potpuno razočarala vozače.

Start/Stop sistem

Proizvođači su ovaj sistem reklamirali na sva zvona. Ideja je bila usmerena na uštedu goriva i očuvanje prirode. Potpuni prestanak rada motora dok je na semaforu crveno svetlo, ili dok vozilo stoji u koloni tokom saobraćajnih špiceva, prema tvrdnjama proizvođača, omogućava manji pritisak na kvalitet vazduha u urbanim sredinama, a zatim i snižava potrošnju goriva.

Šta se zapravo desilo? U uobičajenim situacijama, zdrav motor troši apsolutno minimalne količine goriva na ler gasu, emitujući pritom mizernu količinu štetnih materija. Svaki novi start motora, nasuprot tome dovodi do oštre emisije izduvnih gasova.

Naredna mana Start/Stop funkcije se odnosi na prebrzu amortizaciju anlasera, kao i motora. Posledica je, ili skupa popravka ili pak zamena automobila novim. Najave kreatora sistema zvuče sasvim razumno, posebno ukoliko bi ostvarene uštede dovele do toga da se tim novcem može platiti popravka vozila, ali to nažalost nije slučaj.

Ispostavlja se da od primene ove tehnologije nisu profitirali ni kupci, a nismo nešto uspeli ni da pomognemo da prirodni ambijent ostane pošteđen prekomernog zagađenja.

Svetlosni indikatori ekološke podobnosti

Još jedna novotarija smišljena da razvija ekološku svest vozača. Sve se na kraju završilo iritiranjem vozača. Prizor koji vozači najmanje žele da vide pred svojim očima na instrument tabli je onaj u kome se neka signalna lampica uključuje, jer je to decenijama bio simbol da je nešto sa vozilom pošlo po zlu.

Zelena ECO lampica je zamišljena kao svojevrsna opomena vozaču da svoj stil vožnje prilagodi postizanju maksimalne efikasnosti. Međutim, pored toga što odvlači pažnju vozaču, izuzev lampice za iritaciju, niti jedan drugi klik u glavi vozača nije uspela da isprovocira.

Automatski sigurnosni pojasevi

Nastali su kao plod razvoja tehnologije osamdesetih godina prošlog veka a inicijalno su percipirani kao korak ka budućnosti razvoja bezbednog prevoza. Ipak, brzo je postalo jasno da je novitet praktično beskorisan: pojasevi su se kretali izuzetno sporo što je njihovu upotrebu lišilo svakog smisla.

Povrh toga, neki od njih nikako nisu uspevali da se pozicioniraju na pravi način. Danas se takvi pojasevi mogu videti još samo u pojedinim komičnim scenama bioskopskih filmova, uobičajeno kao element za izazivanje smeha kod publike, zbog načina na koji se usporava, recimo automobilska potera za drugim vozilom ili u sličnim kadrovima.

Zaključavanje sigurnosnog pojasa

Pokušaji da se unaprede pojasevi na automobilskim sedištima su uglavnom propali. Funkcija blokiranja, koja je uvedena sedamdesetih godina prošlog veka, oslikavala je dobru nameru njenih kreatora, ali nije uspela.

Pronalazak je onemogućavao kretanje vozila sve do momenta dok vozač ne osigura svoje telo pojasom. Čak su u Americi i doneti zakoni koji su upotrebu ovih rešenja činili obaveznom. Međutim, zabrinutost zakonodavca nad bezbednošću vozača nije naišla na razumevanje potonjih.

Prvo su „mangupi-vozači“ vezivali svoje pojaseve, a zatim sedali preko njih, čineći ih beskorisnim na taj način. Zakonske odredbe su ukinute a razvoj ovog tipa pojaseva je obustavljen. Ubrzo su isparili sa tržišta.

Glasovne kontrole

Obavezan sastojak svih prošlih naučno-fantastičnih filmova ili knjiga. Da funkcioniše zaista, sistem bi bio odličan. Nažalost, ispostavilo se da radi ispravno samo u retkim prilikama.

Pokušaji da se vozač sporazume sa sistemom koji ne raspoznaje osnovne komande, pa i zbog nemogućnosti diferenciranja akcenta, bacao je u očaj ljudske jedinke za volanom. Kao rezultat takvog epiloga, utisak o ovom sistemu je da je to deo dalje budućnosti, ukoliko uopšte ikada zaživi.

Inteligentna pomoć pri parkiranju

Zadatak ovog sistema je da automatski traga za dovoljnom parking površinom u prilikama u kojima se vozilo kreće u paraleli sa potencijalnim parking prostorom. Deluje kao jedan od najpoželjnijih sistema asistencije današnjice.

Koliko je samo vozača na planeti koji bi za ovaj zadatak tako rado preneli odgovornost na autopilot funkciju… Ipak, u realnosti se ova ideja pokazala ne baš podesnom.

Naime, često sistem nepotrebno odbija da smesti automobil u prostor koji je sasvim dovoljan za ručno, staromodno parkiranje. Često se dešava da sistem parkira vozilo manevrišući na način koji nije prihvatljiv za vozača. Odlično zamišljeno, ali potpuno nepraktično za čak 95% vozača koji su platili ovu skupu stavku, ali je ne koriste.

Električna parkirna kočnica

Još jedna silno reklamirana i kontroverzna inovacija. S jedne strane, kompletira proces automatizacije parkiranja, ali sa druge strane, u vozilima koja poseduju neki nivo autonomne vožnje, ona je već inkorporirana u ostalim funkcijama.

U vozilima sa ručnim kontrolama parkiranja, električna kočnica se koristi kao tradicionalna parkirna, to jest ručna kočnica. Povrh toga, upotreba parkirne kočnice u kritičnim situacijama je znatno teža nego da je vozilo opremljeno tradicionalnim rešenjem.

Taster za aktivaciju parking kočnice je obično malih gabarita, i često je smešten u moru drugih prekidača, pa postoji razuman nivo rizika u pogledu dužine trajanja vremena neophodnog da ga vozač brzo locira. U tom slučaju, ponovo je tradicionalno rešenje funkcionalnije i pouzdanije.

Integracija društvenih mreža u info-zabavne sisteme na savremenim vozilima

Mercedes je podneo zahtev za zaštitu ovog patentnog rešenja kako bi se umilio mladim kupcima. Ipak, ispostavilo se da je omladina protiv ove ideje.

Većina vozača s razlogom veruje da je to bespotrebno i da izaziva odvlačenje pažnje koja je neophodna u saobraćaju. Postavljanje objava na Twitteru ili Facebooku jednostavno može da sačeka da se automobil zaustavi, a koliko je ovo opasna funkcija, primetio je i naš „klinac“ – Enes Eki Alković.

Ručice za promenu stepena prenosa na volanu

Prvi koji ih je postavio bio je Ferrari i to na svojim trkačkim automobilima iz serije Formula 1. Njihov zadatak je bio da omoguće vozaču brzu izmenu stepena prenosa, ali bez skidanja ruku sa obruča obravljača i bez smanjenja brzine kretanja.

Odlična ideja koja omogućava, na primer, prilikom preticanja, da se stepen prenosa prebaci u niži, bez potrebe da vozač skreće pogled sa druma. Pored toga, čak i obični automobili opremljeni ovim ručicama, deluju kao trkačke verzije.

Odlučeno je da se omasovi razvoj ovog rešenja kroz celu automobilsku industriju, kao alternativa vozilima sa manuelnim menjačima i da se akcenat razvoja stavi na automatske menjačke kutije.

Problem sa ovozemaljskim automobilima i isto takvim vozačima je nedostatak osećaja poslednje pomenutih za pravi momenat za izmenu stepena prenosa, pa je vozilo jednostavno odbijalo da izvrši zadatu komandu, jednostavno je ignorišući.

Pored toga, ideja automatskog menjača je lišavanje obaveze vozača da brine o adekvatnosti izabranog stepena prenosa. Što se tiče ljubitelja manuelne transmisije, ovo rešenje jednostavno nije dovoljno dobro da zameni osećaj koji samo ručica menjača može da pruži.

Generalno, ovo je odlična ideja koja se pokazalo potpuno beskorisnom u realnom životu.

Sistem za detekciju objekata u mraku

Zaista odlična ideja koju mnogi automobilski novinari i dalje smatraju neophodnom stavkom opreme modernog automobila. Jedini problem je što u trenutnoj formi, ovo rešenje jednostavno ne funkcioniše.

Monitor koji prikazuje zapažanja ovog sistema tokom noćne vožnje se nalazi na centralnoj konzoli, pa vozač mora da bira hoće li fokus usmeriti na drum ili na ekran.

Ovo rešenje može biti veoma praktično tajnim agentima i slično. Običnom čoveku… teško.

AutoRepublika

(9202)