Američki košmar Peugeota

Prošle sedmice, kao grom iz vedra neba odjeknula je najava francuskog proizvođača Peugeota, kako planira da se vrati na tržište Sjedinjenih Američkih Država, kao i Kanade, s kojeg je otišao 1991 godine. Za neupućene, Peugeot je po prvi put kročio na američko tlo daleke 1958. godine, nakon direktiva od strane tadašnje vlade.

Naime, 1957., Francuska se našla u nezavidnoj ekonomskoj situaciji, s ogromnim deficitom, zbog čega je ministarstvo finansija izvršilo pritisak na proizvođače automobila da povećaju izvoz. Određena je i cifra od najmanje 12.000 vozila, a u protivnom zaprećeno je podizanjem cena goriva i taksi na automobile. Nemajući izbora, Peugeot je odlučio da se okuša na tržištu SAD, u čemu mu je pomogao, pazite sad, njegov nacionalni konkurent – Renault. Uzevši u obzir kako je ovaj već bio prisutan u Americi, prihvatio je da se pobrine o svemu, računajuci transport, carinske troškove i distribuciju vozila, naplaćujući za to u proseku 20 dolara.

Sa svoje strane, Peugeot je oformio filijalu New York Peugeot Incorporated, koja se pozabavila reklamom i servisiranjem. U međuvremenu, inženjeri u fabrici Sochaux, intenzivno su se bacili na posao, kako bi prilagodili tadašnji  403 američkim standardima. Prva isporuka od 7.500 vozila poslata je tako u martu 1958., i na opšte iznenađenje, francuski model je uspeo da pronađe put do kupaca s druge strane velike „bare“. Sa 1.500 vozila, prodaja je porasla na 2.200 jedinica mesečno, po ceni od 2.200 dolara.

Treba reći kako je 403 postigao veliki uspeh i u Evropi, jer nakon 11 godina proizvodnje (od 1955. do 1966.) prodato je čitavih 1.2 miliona jedinica. No uspeh je bio kratkog daha; nakon početnog uspeha, Peugeot je o trošku Renaulta samo par godina kasnije morao vratiti u Francusku više hiljada neprodatih vozila. Ubrzo, zamenjuje 403 novim 404, za kojim su „Ameri“ pokazali totalno odsustvo interesovanja. Umesto očekivanih 15.000 jedinica godišnje, za deset godina prodalo se jedva 20.000, sve do dolaska 504.

Ovaj model, zapravo je jedini koji je uspeo ostvariti kakvu takvu karijeru, s oko 80.000 prodatih vozila. Bizarno u celoj priči je što je uglavnom bio pokretan dizel agregatom, što se u vreme najveće naftne krize pokazalo mudrim potezom. U međuvremenu, Peugeot je lansirao još dva modela; 304 i 604, no za tržiste SAD, prevashodno je bio namenjen novi 505 dizel. Nakon što je i on prošao neophodne modifikacije (veći i otporniji odbojnici, katalizator na izduvne gasve, pojačanja u vratima, treće stop svetlo…), Peugeot upeva da dobije tender za taksi vozila u Njujorku.

Ofaraban u tipičnu žutu boju (Yellow Cabs), 505 je bio najbolja moguća reklama za francuskog proizvođača, s 15.000 prodatih jedinica u 1982 godini. Pored limuzine i karavan je dobro prošao, no i ovom slučaju uspeh je kratko trajao. Visoka cena i nove, strože norme o količini izduvnih gasova, rasterale su kupce, koje je Peugeot pokušao povratiti 1988. s modelom 405. Bez ikakvog uspeha, tako da je 1991. „podvio rep“ i definitivno napustio ovo toliko komplikovano tržište za evropske proizvođače.

Upravo zbog svega navedenog, vest o povratku izazvala je veliko interesovanje i brojne komentare. Kakve su danas, nakon bezmalo tri decenije, šanse Peugeota u SAD? Na prvu loptu rekao bih nikakve, no kako je i sam proizvođač rekao da će ići veoma oprezno, posve je moguće da će male količine vozila uspeti da se plasiraju. Dakle PSA ne planira da ulaže velike pare, već da lansira brend po „srazmernom“ ključu, kako bi minimalizovao rizik i investiciju u startu. Plan se zove “Push to Pass” i u samom startu će nuditi kratkoročna iznajmljivanja putem „Free2Move“ servisa za distribuciju automobila. Drugim rečima, nikakva fabrika neće biti konstruisana u SAD, sve dok nivo prodaje ne dostigne željeni nivo (ukoliko ga ikada dostigne). Do tada,  bez ikavih modifikacija, vozila će biti transportovana iz Evrope.

OK man, no iza ovako opreznih najava skrivaju se velike ambicije novog nekrunisanog kralja auto-industrije, poznatim pod imenom Karlos TavareZ. Ne, ne, nije Karlos Gon, iako mu je ovaj nekada bio šef, koji ga je „‘ladno“ šutnuo iz grupacije Renault/Nissan, nakon što je Tavarez izjavio kako ne želi biti doveka N°2.

Prešavši u PSA kao N°1, uspeo je za samo par godina ostvariti zavidne finansijske rezultate, pa čak i kupiti Opel za „tepsiju baklava“. Upravo u ovom grmu leži zec, jer se verovalo kako će Opel biti bolje prihvaćen u SAD, kao „nazovi nemački“ brend, donedavno pod okriljem GM-a. Nastupila je izmena plana, da bi ta uloga na kraju pripala Peugeotu, koji će po svemu sudeći nastupiti u samo dva segmenta i sa dva modela.

U C segmentu boje brani SUV 3008/5008, a u D ko drugi do novi 508 (limuzina i karavan). U razmeni mišljenja s jednim prijateljem, automobilskim novinarom i izvrsnim poznavaocem zbivanja, izrazio sam skepticizam, jer su po meni C i D segmenet u SAD kao A i B u Evropi. Dakle, relativno mali modeli, sa skromnim unutrašnjim prostorom. Onako u šali zapitao sam se kako će se jedan „kapitalac“ od 150 kilograma, žive vage, smestiti u jedan 508, ili još bolje – kako će izaći iz njega… Usput, uhvatio sam se politike, znajući za pretnju Donada Trampa da će uvesti dopunske carine na automobile iz Evrope, ukoliko se ovi drznu da naplate porez od američkih kompanija tipa Amazon, Apple, Google, Microsoft, Facebook…

Naime, francuski predsednik, Makron, želeo je zajedno s Nemcima naplatiti milijarde evra poreza koje navedene kompanije ne plaćaju u ovim zemljama, no „dojčeri“ su mu brže bolje stavili do znanja kako se ne žele upustiti u ovakvu avanturu. Posve logično, znajući da nemački proizvođači (Audi, Mercedes, BMW i VW) imaju ogromne interese u SAD.

Kao krunski argument navedoh i benzinske trocilindarske „motorčiće“, koje Peugeot ubacuje u svoja vozila, čija je zapremina manja od jedne ozbiljnije kosilice za travu. Koliko sam u pravu pokazaće vreme, no u trenutku dok pišem ove redove, u javnost je puštena informacija o približavanju grupacije PSA i Fiat-Chryslera. Zapravo saradnja postoji već dugi niz godina i upravo je produžena do 2023., s tim da se radi o lakim dostavnim vozilima. Bolji poznavaoci znaju da je do sada bilo više bezuspešnih pokušaja da se ove dve grupacije još tesnije povežu, no vremena su se promenila.

Do juče „ljuti“ konkurenti, proizvođači se sve više udružuju, kako bi što lakše prešli na električnu i hibridnu tehnologiju, odnosno smanjili nivo štetnih izduvnih gasova. Ekonomska logika jednostavno ih je na to naterala; primera radi VW i Ford naveliko pregovaraju o razmeni tehnologije, kao i zakleti neprijatelji BMW i Mercedes. U našoj priči, grupacija FCA (Fiat-Chrysler Automobiles) vidi šansu da se docepa „čiste“ tehnologije koju poseduje Peugeot, kako bi izbegla devetocifrene kazne iz Brisela (malus na količu izduvnih gasova), dok ovaj želi da se posluži s FCA kao trojanskim konjem, kako bi na mala vrata ušao u SAD. Ova želja nije dakle čist hir gospodina Tavaresa, već nasušna potreba Peugeota da se internacionalizuje.

Na kineskom tržištu, primećeni su ozbiljni znaci zasićenja, dok je iz Irana morao da se na brzinu izvuče, zbog pretnji američkih sankcija. S druge strane, kasa Peugeota je puna kao nikada u svojoj istoriji, zahvaljujući mudroj politici i odličnoj prodaji, u njoj se trenutno nalazi preko 9 milijardi evra. Eventualna „love story“ s FCA pogurala bi tako PSA na petu svetsku poziciju, iza Renault-Nissan-Mitsubishi alijanse, General Motorsa, Volswagen grupe i Toyote. Malo po malo, „lav“ se tako od bezazlenog mačeta pretvara u opasnu zver, sa sve većim apetitom. A da li je Amerika preveliki zalogaj, koji će mu kao nekada zastati u grlu, saznaćemo u godinama koje dolaze…

Perica Rajković

(2094)