Vučkowagen u Srbiji – Albancima hvala!

Priča o dolasku Volkswagena u Srbiju je više politička nego što je to ekonomska. Ipak, to nikako ne znači da je cela situacija lišena ekonomske logike. Evo kako stoje stvari, a na osnovu informacija dostupnih u medijima.

Čemu još jedna fabrika VW-a?

Već neko vreme se, u krugovima automobilske industrije, priča o velikoj ekspanziji marke Škoda, koja počinje da muči već hroničnu muku sa graničnom mogućnošću, ili možda bolje reći skorom nemogućnošću da odgovori zahtevima tražnje. Na sve se nadovezala i poznata dizelgejt situacija koja je inicirala fanatizam rukovodstva nemačke grupacije u smislu tranzicije ka elektromobilnosti.

Opsežna reorganizacija proizvodnih kapaciteta unutar mamutske grupacije je započela prošle godine, tako da već sada iste proizvodne linije dele brojne marke i modeli unutar jednog fabričkog kompleksa Volkswagena, a neke lokacije su potpuno “očišćene” od mogućnosti da se bave sklapanjem konvencionalnih automobila.

Jesenas je direktor Škode govorio o neophodnosti izgradnje još jednog proizvodnog pogona na teritoriji istočne Evrope, pri čemu smo momentalno izrazili nadu da bi to mogla biti baš Srbija. Da su nekim čudom vodeće figure Volkswagena uspele da iznađu neku mrvicu kapaciteta u preostalim postrojenjima grupacije, sasvim je sigurno da se o novoj investiciji ne bi ni pričalo.

Međutim, očigledno je da već postojeće fabrike Volkswagena rade blizu maksimalnog opterećenja, ne trudeći se više ni da diferenciraju “premijum” od velikoserijskih brendova, smeštajući ih na iste proizvodne trake.

Konkurencija za ljubav Volkswagena

Kandidata je bilo više, a najupornije su pominjane Turska i Bugarska. Bugarska je zaista (bila) ozbiljan takmac Srbiji. Sličnog stepena ekonomske moći, sličnih strukturnih i infrastrukturnih kapaciteta ili bolje reći tegoba, mada se takav zaključak ne bi mogao izvući na osnovu putovanja automobilom od Pirota do Sofije, gde naša zemlja ostavlja utisak Kalifornije u odnosu na Kubu. Ipak, Srbija poseduje, a naši dragi i veoma bliski susedi ne poseduju tradiciju u automobilskoj industriji.

Zahvaljujući toliko ismevanoj Crvenoj zastavi, a potom i kritikovanom Fiatu, na hiljade radnika je steklo neophodna znanja i veštine, što u Bugarskoj nikako nije slučaj. Jednako važno, a možda i važnije, cela svita kompanija iz snabdevačke industrije, uključujući i nemačke, već je kod nas, pa iako tu i komšije napreduju, što nam je drago izneti, Srbija je i ovde u velikoj prednosti. Lokalizacija proizvodnje bi u Srbiji bila na dramatično višem nivou nego što bi to bila u komšijskoj republici. Viši stepen lokalizacije korespondira s višom stopom profita, a Nemci pričaju jezikom koji ima samo jedno ime: Excel.

O poslednjem razlogu koji Bugarskoj ne ide u prilog, pričaćemo na kraju.

Bog da poživi turskog predsednika, popriliično sam ubeđen da je on ključni razlog zašto je Turska, uprkos ubedljivo najboljim predispozicijama (verovatno) otpala iz priče. Sve ono što je nedostatak Bugarske kao idealnog kandidata za kamen temeljac “FauVea”, prednost je Turske. Ogromna populacija, jaka tržišna i kadrovska perspektiva, ukorenjena snažna kultura automobilske industrije…

Međutim, ma koliko ekonomija u razvijenim državama dominirala, odnosno opredeljivala političke stavove, opet smo sigurni da je uticaj nemačke vlade na dalekometne odluke ključnih ekonomskih subjekata dovoljno snažan da, u ovom trenutku, odvrati automobilskog diva od ulagaja u naslednika Otomanske imperije. Upravo zato što Bundestag prilično složno, predsednika Turske i doživljava kao nekog ko po stilu vladavine, njima deluje kao da je iz pre- Ataturkove ere, odnosno kao da je iz doba Osmanlija.

Zašto baš Srbija?

Logično pitanje. Bugarska je u Evropskoj uniji, Srbija nije. Mala je razlika, ukoliko uopšte postoji, u stilu vladavine, a bude sigurni i u percepciji Bundestaga, između Erdogana i Vučića, i moguće još nekih gospodara, ali to je za ovu priču potpuno irelevantno.

Neke važne prednosti Srbije smo već gore pobrojali, ali jednostavno i čini nam se ključno, ni Turska, a ni Bugarska nemaju svoje Kosovo. Dobro, de facto nema ga ni Srbija, ali koliko ga nema Srbija, toliko ga nema niko drugi od naroda koji žive tamo.

Da bi doveli Volkswagen u Srbiju, hteli to oni ili ne, ali Albanci su nam puno pomogli. Čak sam ubeđen da će, zbog nemogućnosti da shvate da smo i mi i oni u istom košu, subjekt vitalnog interesa zapadnih (i istočnih) kolonizatora, pardon investitora, biti ozlojeđeni zbog “ekonomskog” uspeha Srbije.

Dakle, deluje da se sve kockice polako sklapaju, a u njihovom razumevanju nam puno i svesrdno pomaže lokalna vlast u Srbiji. Izjave našeg organa vlasti su nepogrešiv indikator budućih dešavanja i to je vrlo jasno.

Ne postoji snažniji dokaz da će se nešto desiti od onog kada naša vlast (čitaj „najbolji Erdoganov drugar“) utvrdi da se upravo to, ni slučajno neće dogoditi.

Predizborna priča se zahuktava uprkos demantijima Njegovog sveštenstva predsednika, dogovor u vezi sa otcepljenjem Kosova je očigledno već postignut, uprkos demantijima onog odozgo, a Volkswagen će se pozicionirati u Srbiji, što je jedini afirmativan momenat u celom pasusu.

To svakako ne znači da će imovina koju Nemci unesu u Srbiju biti u vlasništvu bilo koga drugog do onog koji je uložio kapital, ali deluje da znači da će ona imovina koju je uložila Srbija na Kosovu biti legalizovana u smislu tuđeg vlasništva nad njom, i to bez plaćene bilo kakve nadoknade.

Zaključak

Hvala Nemcima, divna je vest u vezi sa opštepoznatim i višeslojnim koristima za našu ekonomiju i nacionalne interese, generalno gledajući.

Hvala i Albancima na pomoći, valjda će doći trenutak da pošteni delovi naših naroda jednako dobro sarađuju kao što to već sada čine oni razbojnički. Da je pameti bilo da u miru koristimo i služimo jedni drugima u realizaciji obostranog interesa.

Nama ovo svakako treba da bude odskočna daska za buduće sticanje statusa poslodavca i investitora, a nikako za samozadovoljstvo što postajemo sluge fenomenalnom poslodavcu.

Zvezdan Božinović

(4279)