AR pijaca klasika: Nije vozila čak ni baba nedeljom do pijace
Postoje automobili koji stare dostojanstveno, i postoje oni koji vreme jednostavno preskoče. Plymouth ‘Cuda sa priloženih fotografija pripada drugoj kategoriji. Naime, duže od pola veka provela je parkirana, praktično zaboravljena u uglu jednog izložbeno-prodajnog salona, sa svega 100 prevaljenih kilometara.
Priča počinje 1974. godine, u trenutku kada je era mišićavih automobila već bila na zalasku. Stroži propisi u vezi nivoa izduvnih gasova i rastući troškovi osiguranja smanjili su snagu i popularnost ovih modela, ali ‘Cuda je i dalje nosila prepoznatljiv agresivan stav. Široka silueta, podeljena maska i karakteristični okrugli farovi ostali su verni formuli koja je ranih sedamdesetih definisala američke performanse.
Ovaj konkretan primerak nikada nije stigao do kupca. Stajao je u salonu s porukom na vetrobranu na kojoj je pisalo „ne diraj, nije na prodaju“, dok se oko njega taložila prašina. Ironično, upravo ta neaktivnost sačuvala ga je u gotovo savršenom stanju. Originalne nalepnice su i dalje na staklima, uključujući fabrički dokument s potrošnjom od oko 22 litara na prevaljenih stotinu kilometara i masom od približno 1.814 kilograma.
Ispod haube nalazi se V8 radne zapremine 360 kubnih inča (5,9 litara) s 245 konjskih snaga i maksimalnih 434 Nm obrtnog momenta. Povezan je s trostepenim automatskim menjačem tipa A727 TorqueFlite. U svoje vreme, to je bila vrhunska konfiguracija za model iz 1974. godine. Ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo je nešto duže od šest sekundi, dok je maksimalna brzina dostizala oko 225 km/h. Sveukupno, impresivno za period kada su performanse već bile u opadanju.
Ali ono što ovaj automobil čini zaista jedinstvenim nije samo njegova očuvanost, već greška sa proizvodne linije. Prema fabričkoj specifikaciji, trebalo je da bude potpuno crn, kako spolja, tako i iznutra. Iz fabrike je, umesto toga, izašao sa belim vinil enterijerom. Dokumentacija jasno pokazuje da je crna unutrašnjost bila planirana, a čak je i novi set presvlaka naručen, ali nikada nije ugrađen. Taj paket i danas stoji u automobilu, netaknut.
Detalji dodatno pojačavaju autentičnost. Neusklađeni zazori između panela karoserije i asimetrično postavljeni završeci izduva podsećaju da proizvodnja tog vremena nije bila savršena. Ipak, ništa od toga nije moglo da zaseni činjenicu da je automobil praktično nov – bez ogrebotina, bez habanja, bez tragova korišćenja.
Ovaj primerak je sišao sa proizvodne trake fabrike u okolini Detroita u poslednjoj godini proizvodnje platforme E-body koju je delio zajedno s Dodge Challengerom. Ukupno je proizvedeno nešto više od 11.700 jedinica te 1974. godine, što dodatno povećava kolekcionarsku vrednost.
Sudbina automobila konačno se menja zahvaljujući Marku Vormanu, stručnjaku za takozvane Mopare (kombinacija reči „Motor“ i „Parts“ i generalno označava sve modele korporacije Chrysler), koji je odlučio da ga vrati u život. Nakon osnovnih priprema, motor je pokazao znakove života gotovo odmah, što potvrđuje koliko je vozilo očuvano.
Plan je restauracija, ali ne u klasičnom smislu. Cilj nije da se automobil promeni, već da se očuva njegova autentičnost i dovede u stanje bolje nego kada je napustio fabriku. U ovom slučaju, to ne zahteva mnogo – jer vreme, za razliku od većine drugih automobila, ovde gotovo da nije ostavilo trag.
Pogledajte video prilog.
Zoran Tomasović
(59)
