Moj prvi auto i moj prvi problem

Do sada sam najčešće pisala o snažnim, sportskim automobilima.

O konjima.

Ubrzanjima.

Stazama.

Granicama mehanike.

O automobilima koji postoje da bi impresionirali.

Međutim, u jednom trenutku shvatiš da, ako zaista voliš automobile, moraš da ispričaš i priču o onom koji te je naučio da voziš. Onom koji te nije impresionirao brojkama, već ti je dao prostor da učiš, grešiš i razviješ se kao vozač.

Moja priča se zove Renault Clio 1.5 dCi, druge generacije (restilizovana verzija), napravljen 2005. godine.

Sećam se kupovine Clija, pre nekoliko godina kada sam dobila vozačku. Period mog života koji je bio mešavina euforije i panike. Trebalo je sesti u auto i dovući se do posla. No, ništa nije bilo dramatičnije od reakcije moje mame koja je bila uništena idejom da treba da vozim. Ne zato što ne veruje automobilu, već zato što je bila ubeđena da sam, blago rečeno, loš vozač. U njenoj glavi, nijedan me jarak neće zaobići. Zato je odluka pala bez mnogo romantike. Potreban mi je auto koji je lako “prežaliti”. Ne savršen, ne skup i ne onaj koji se voli previše.

Tako sam gotovo slučajno, naišla Renaultovog Clija. Prodavao ga je stari bračni par i po njihovoj priči, garancija na izdržljivost bila je ogromna.

Prvo paljenje.

Aha – podrhtavanje.

Kao ja kada temperatura padne ispod 15 stepeni.

Naravno da su dizne bile problem, klasična boljka dizel motora koji su više vremena provodili u kratkim gradskim vožnjama, nego na otvorenom putu.

No dobro, to me nije uplašilo. Kvar je bio razumljiv i rešiv i ono najvažnije, nije skrivao ništa drugo iza sebe.

Možda baš iz te nesavršenosti, vezivanje je došlo prirodno. Od auta koji je delovao kao privremeno rešenje, postao je moj saputnik. Clio je pokazao da, ponekad, najbolji odnosi nastaju onda kada stvari ne krenu idealno. Možda bismo iz toga mogli i da učimo o životu.

Spolja, Clio nikada nije pokušavao da bude nešto što nije. Mekanih linija, zaobljenih i pomalo francuski nenametljivih. Nema agresije, nema teatralnosti (što se ne može reći za mene). Aerodinamički korektan, bez preteranog dizajnerskog spektakla.

Jako iskren dizajn. Par puta mi je prošlo kroz glavu da su branik, pragovi, ali i vrata, dizajnirani s mišlju da će ih neko kad tad ogrebati na parkingu. Sasvim korektno.

Enterijer je racionalan, sve je tamo gde očekuješ da bude. Bez iznenađenja. Instrument tabla je čitljiva, analogna, ali sa jasnim informacijama koje su početniku sasvim dovoljne. Tvrda plastika, ali ravnomerno raspoređena. Sedišta jednostavna. Ne preterano udobna ali ne i neudobna. Mislim da bi moje drugarice to najbolje ocenile.

Sve funkcioniše linearno i predvidljivo, što Clija čini izuzetno lakim za održavanje i život. Kada se nešto pokvari, znaš gde da tražiš problem. Kada nešto radi kako treba, znaš da je tako.

Ležajevi točkova očigledno nisu bili na mojoj strani, svako malo bi neki tražio pažnju, dok me je onaj monoton zvuk istrošenog ležaja podsećao da ništa ne prolazi bez šuma u pozadini.

Vremenom sam shvatila da me Clio ne opterećuje ni vizuelno ni tehnički. Postoji da bi bio korišćen i da se često vozi. Da se u njemu greši, uči i putuje. Možda je baš u toj njegovoj nenametljivosti njegov najveći kvalitet. Dok ti misliš da voziš njega, on ti zapravo objašnjava kako automobili zapravo funkcionišu.

Srce Clija, ono što prvo ugledate kad otvorite haubu, jeste dobro poznati motor 1.5 dCi.

Ovo zaista mogu da ocenim kao inženjerski korektno rešenje. Pretpostavljam da je to i bila zamisao Renaulta, da napravi nešto kvalitetno, što će dobro unovčiti. I zaista, ovaj motor zauzeo je svoje mesto u velikom broj modela ne samo francuskih proizvođača, već i japanskih poput Nissana.

1.5 dCi (direct common rail injection – sistem direktnog ubrizgavanja goriva pod visokim pritiskom) jeste četvorocilindarski dizel, zapremine 1.461 ccm. Pokriva šitok raspon snaga, dok je moja verzija ona od 65 konjskih snaga, ujedno i najekonomičnija.

Njegova najveća prednost svakako nije snaga sama po sebi, već način na koji je isporučuje. Već pri niskim obrtajima se kreće bez napora i bez potrebe da se forsira gas. Dakle, reč je o motoru koji je projektovan da radi u niskom i srednjem režimu obrtaja.

Za vozača početnika ovo je velika prednost jer se automobil lako pokreće i ne traži iskusnu preciznost.  Takvo ponašanje je rezultat kombinacije sistema direktnog ubrizgavanja goriva pod visokim pritiskom i turbine optimizovane za stabilan i ujednačen rad, ne za eksplozivan odziv.

Jedna od čestih tema kada je u pitanju ovaj motor i ono sa čime sam se i sama susrela jeste potrošnja ulja. Motor može da troši više ulja nego što bi se to intuitivno očekivalo. Ipak, redovna kontrola nivoa ulja i češće zamene pokazale su se kao ključno i prihvatljivo rešenje.

Sa aspekta potrošnje goriva, opravdava reputaciju jednog od najefikasnijih malih dizela svog vremena. Gradska potrošnja je racionalna, na otvorenom putu izuzetno štedljiv, na dugim relacijama jako dobro optimizovan. Jedan od praktičnih testova bio je put do Grčke za koji sam, preventivno, remontovala turbinu, kako ne bi došlo do neprijatnih  iznenađenja.

Jednostavnost održavanja ovog motora izazvana je uskraćivanjem kompleksnosti njegove kontrukcije. Nema posebnih, sofisticarnih rešenja koja zahtevaju specijalizovane intervencije. Sve je podređeno dugotrajnosti i dostuponosti što se savršeno uklapa u njegovu filozofiju.

Rad motora prati petostepeni manuelni menjač (šesta brzina je u mojoj glavi). Hodovi ručice su duži, ali dovoljno precizni. Menjač je koncipiran da obezbedi stabilan prenos snage, bez naglašenih sportskih ambicija.

Naravno da je Clio mnogo više od tehnički korektnog proizvoda. Možda zato što ja romantizujem svaku situaciju, pa se svakoj trudim da dodelim filmski kadar i blagu teatralnost, čak i kada se dešava na običnom parkingu. Zato ovaj auto nikada nije bio samo prevozno sredstvo. Bio je scena.

Zamislite trenutak, vrata se otvaraju, iz auta izlaze sve moje drugarice. Neka traži torbu, druga se preglasno smeje, neka se okreće da vidi da li je zaključano. U mojoj glavi peva Dženis Džoplin “Oh Lord, won’t you buy me a Mercedes-Benz”, ionako ovaj motor već uveliko pokreće A Klasu. Taj izlazak iz Clija uvek me je podsećao na scenu iz nekog filma o slobodi, mali haos koji ima svoju logiku. U Cliju smo se presvlačile pre izlaska, krivile kolena između sedišta, razmenjivale karmine i savete. Odlučivale u poslednjem trenutku da li idemo levo ili desno. Obično je moje desno, bilo levo. Razgovori koji su se vodili tiho, smeh, ali i poneka suza obeležiće zauvek enterijer Clija.

Negde u svemu tome, Clio me je mislima vraćao na Meri prenksterse, ne po psihodeliji već po ideji zajedništva, slobode i tog neobjašnjivog osećaja da si deo nečega što ni najmanje ne mora da ima smisla drugima.

Naravno da je bilo i mojih egzibicija. Čak i sa Clijom, nisam krila ljubav prema brzini i adrenalinu. Valjda se sa tim rodiš…

Onog trenutka kada sam, sa drugaricom na suvozačevom mestu, odlučila da se trkam sa BMW-om, uspele smo da ga ubedimo da je najbrži auto na svetu. I to nije bio prvi put.

Sa njim sam odrasla. Naučila kako da procenjujem situacije, da stanem kad treba, pritisnem gas jače, ali i da se posvađam na parkingu, naravno sa vozačem mnogo jačeg automobila. Naučila sam da slušam motor, ali i ljude oko sebe. Clio je bio svedok mog prelaska iz nesigurnosti u samopouzdanje, bio je tu da podrži sve ideje i u tome istraje.

Na kraju, Clio nije bio samo moj prvi automobil, već i prvi problem koji nisam mogla da ignorišem, preskočim i prepustim nekom drugom. Morao je da se reši i razume.

Možda sam baš tada prvi put shvatila da odraslo doba počinje u onom trenutku kada prestaneš da bežiš od kvarova i počneš da ih posmatraš kao deo priče.

To me je nateralo da se zapitam: šta ako su upravo takvi problemi, nesavršeni i pomalo neugodni, ono što nas zapravo nauči kako da vozimo, ne samo automobil, već i sopstveni život?

Clio, hvala ti što si bio spor kad treba, što nisi bio najbolji i najluksuzniji, ali si bio pouzdan. Nadam se da ćeš još mnogo njih naučiti da sloboda ponekad nije u brzini, već u poverenju koje se gradi.

P. S. Za kraj, da kažem i to da je Clio na prodaju, s obzirom na to da sam ušla u klub vozača BMW-a, ali o tome ćemo neki drugi put…

Jovana Krstić

(2811)